Pravda

Piše: Vinko Pandurević Svakoj ozbiljnoj državi je posve jasno da vlastitu bezbednost i bezbednu međunarodnu poziciju ne može graditi ukoliko ne posegne za nekim od oblika kolektivne bezbednosti i odbrane, ili pak za neutralnošću koja će biti respektovana od strane vodećih svetskih sila i odbrambenih saveza, a koja će istovremeno podrazumevati određeni stepen bezbednosne i odbrambene saradnje sa drugim državama ili vojnim savezima.

Posle raspada Varšavskog pakta, NATO je ostao kao jedini respektabilan vojno-politički savez koji je prerastao u političko-vojnu organizaciju, koja bi, a kasnije je to i činila, izvršavala različite operacije u funkciji „očuvanja i nametanja mira“ bilo gde u svetu, kao globalna sila „novog svetskog poretka“. Istovremeno neke evropske zemlje su želele da eventualno „nove umerene evropske vojske“ budu neodvojive od NATO i da ojačaju alijansu na unutar-evropskom prostoru. Stoga je ponovo postala aktuelna, kako neki kažu „šala“ lorda Izmeja, prvog generalnog sekretara alijanse, koji je kazao da je svrha NATO: „Amerika u Evropi (unutra), Rusi van Evrope (napolju), a Nemci pod kontrolom (dole)“.

Posthladnoratovsku ulogu NATO u eri eliminisanja bipolarne ravnoteže treba posmatrati u svetlu nove neoimperijalne uloge SAD, koja se ostvaruje putem monopola svetskih razmera u pet oblasti: 1) novih tehnologija; 2) kontrole svetskih finansijskih tokova; 3) kontrole prirodnih resursa; 4) monopola u OUN i njenim glavnim institucijama (MMF, Svetska banka); 5) monopola vojne sile. Dakle, nestankom bipolarne podele sveta NATO je pored niza misija, između ostalog, imao i suštinsku misiju zaštite globalne ekonomske moći megakorporacija u pogledu prostora za resurse i plasman robe.

Međutim, postavlja se ozbiljno pitanje: da li se spoljna politika SAD, kao vodeće sile NATO, koja kombinuje unilateralizam, aroganciju i parohijalizam, približava granicama svoje izdržljivosti. Znamo da su tokom istorije nastajale koalicije država kao balansi dominantnim silama, a potraga za novim državama izazivačima je u toku. U vezi sa ovom tezom je i tvrdnja britanskog naučnika Arnolda Tojnbia, koju je izneo u svojoj knjizi „Istraživanje istorije“: „U istoriji društva je postojao i postoji pluralizam civilizacija“. Razmatrajući uzroke i procese nestajanja civilizacija, Tojnbi ističe da jedno od „najupadljivijih obeležja raspadanja….. jeste pojava pretposlednjeg stepena u opadanju i padu, kada civilizacija u raspadanju odlaže svoju smrt predajući se nasilnom političkom ujedinjenju u okviru univerzalne države“. Ovde je reč o složenim i dugotrajnim društveno-istorijskim procesima, koji se ne mogu posmatrati u vremenskim dimenzijama jednog ljudskog veka.

NATO nije više jedini vojno-politički savez u svetu koji ima dominantnu vojno-bezbednosnu ulogu, iako je ona i dalje vrlo velika i nezaobilazna. Unutar samog NATO postoji niz nesuglasica između pojedinih članica, kao što su Turska i SAD, ili pak insistiranje baltičkih država za većim vojnim prisustvom snaga NATO na granici sa Rusijom. NATO kao moćna vojna organizacija nastoji umiriti baltičke zemlje i Poljsku raspoređivanjem jedne brigade od četiri bataljona na njihovim teritorijama. Tako veliki prostor „progutao“ bi i četiri divizije ili korpusa. U ruskim šumama i stepama pogubila se i Napoleonova vojska od nekoliko stotina hiljada vojnika i Hitlerove armije od nekoliko miliona vojnika.

Između SAD kao ključnog člana NATO i Turske, kao članice NATO sa drugom po brojnosti i veličini vojskom u tom savezu, postoji veliko nepoverenje i razmimoilaženje nakon neuspelog vojnog puča u Turskoj, koje se manifestuje i u pogledu nadzora nad vojnim bazama NATO stacioniranim u Turskoj (baza Indžirlik), tako da SAD žele da svoje nuklearne potencijale izmeste iz navedene baze na teritoriju Rumunije. S druge strane Turska razvija sve bližu i raznovrsniju saradnju sa Rusijom, ne samo u ekonomskom nego i u vojnom smislu. Svakako, treba naglasiti da je ta saradnja donekle iznuđena razvojem događaja u Turskoj (pokušaj vojnog puča), kao i interesima Rusije za uspešno okončanje protivterorističkih operacija u Siriji.

Kao novi dominantni faktor u geopolitičkim razmerama neki vide Kinu, drugi ističu da je to rusko-kinesko-indijska koalicija, treći vide ujedinjenu Evropu, koja nastoji postati država-nacija.

Posle više decenija Rusija se, sa Vladimirom Putinom, ponovo pojavila na svetskoj pozornici kao značajna sila, koja postaje važan faktor u kreiranju ključnih međunarodnih događaja. Vojni i politički uticaj Rusije u svetu nesumnjivo raste. Za SAD Rusija ponovo predstavlja ozbiljnog rivala u vojnim tehnologijama, i ona na taj način postaje privlačna za mnoge one zemlje koje ne uspevaju da svoje nacionalne bezbednosne interese zadovolje pod okriljem Zapada, pogotovo ne u domenu energenata. Rusija vrlo principijelno stoji na stanovištu zaštite međunarodnog prava, koje je sve šire i češće ugroženo od strane SAD i njenih saveznika.

Narodna Republika Kina nakon ubrzanog ekonomskog, naučnog, tehnološkog, vojnog i ukupnog društvenog razvoja postaje sve značajniji činilac međunarodnih odnosa i jedna od vodećih ekonomskih sila sveta. To je država koja se dosledno bori za poštovanje međunarodnog prava.

Male, nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju, koje su se našle u novom svetskom poretku globalne dominacije, suočile su se sa mnoštvom egzistencijalnih problema kao što su: nametanje neoliberalnog modela razvoja i tranzicije u formi zavisne modernizacije i neokolonijalizma; smanjenje suvereniteta; kulturni imperijalizam; izazivanje unutrašnjih sukoba i njihova instrumentalizacija u svrhu dostizanja ciljeva velikih sila; primena vojne sile s namerom ostvarivanja definisanih političkih ciljeva moćnih država.

Svakako da se sa svim navedenim problemima suočava i Srbija. Međutim, pored navedenog, Srbija je izložena snažnom pritisku da se opredeli u pogledu (ne)uključenja u NATO na svom „evropskom putu“. U aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji, koja će sve više ići na štetu NATO, izbor NATO kao vojnopolitičkog saveza u okviru koga bi Srbija ostvarivala svoje bezbednosne i odbrambene interese, imajući u vidu i druge odbrambene i bezbednosne saveze u svetu, pre svega u Evroaziji, mogao bi da liči na „odlazak u četnike 1944. godine“. NATO paktu se verovatno sprema sudbina slična sudbini Varšavskog pakta. A, ako ne to, onda će njegovo delovanje sigurno biti u mnogome ograničeno snagom ŠOS i ODKB.

Rat u Siriji kao jedna od posebnih faza oružanih sukoba u arapskom svetu u okviru „arapskog proleća“ na bliskom i srednjem istoku, pokazao je nedovoljnost NATO da sam razreši jedan takav sukob. Rusija se pokazala kao ključni činilac u iznalaženju rešenja u sirijskom sukobu, i potvrdila svoju odlučujuću ulogu kao predvodnik antiterorističkih snaga u borbi protiv Islamske države. Ovakva uloga Rusije nije samoproglašena, ona je priznata i prihvaćena i od drugih velikih sila u svetu, pa čak i od strane SAD i NATO. Iako je Rusija „proglašena“ za glavnog krivca za sukobe u Ukrajini, iako se našla pod sankcijama SAD i EU, ona uspešno razvija relativno korektne odnose sa pojedinačnim zemljama članicama NATO i EU. Rusija je uspela da okupi značajne snage za borbu protiv Islamske države, kako u islamskom i arapskom svetu, tako i na Zuapadu. Najnoviji razvoj događaja pokazuje da se i Kina uključuje u iznalaženje rešenja za sukob u Siriji, blisko sarađujući sa Rusijom.

Rat u Siriji je pokazao svu složenost međunarodnih odnosa, i suptilnost političkih i vojnih veza između pojedinih država nečlanica i članica pojedinih vojnih saveza. Postojanje još nekih odbrambenih saveza pored NATO, koji su formirani na prostoru Evroazije, pokazalo je dalekovidost pojedinih državnika i opravadnost formiranja saveza kao što su: Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) i Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB). Znamo da su savezništva kroz istoriju bila prvenstveno vojnog karaktera. Sporazumi su regulisali pitanja obaveza u zajedničkim vojnim akcijama, kao i prava nakon završetka sukoba. Međutim, evolucija integrativnih procesa i sve veća međuzavisnost subjekata međunarodnog poretka u međudržavnim odnosima beleži stalno proširivanje područja zajedničkog nastupanja. Pomeranje granica interesnih zona i zona uticaja pojedinih država van prostora njihovog neposrednog okruženja, a time i sučeljavanje njihovih interesa daleko od svojih granica označilo je novu fazu razvoja integrativnih procesa. U tom svetlu treba posmatrati i nove organizacije kao što su ŠOS i ODKB.

ŠOS je evroazijska politička, ekonomska i bezbedonosna organizacija osnovana 2001. u Šangaju od strane lidera Kine, Kazahstana, Kirgistana, Rusije, Tadžikistana i Uzbekistana. Indija i Pakistan su u procesu pridruživanja organizaciji od 2015. Dakle članovi su: Kina, Rusija, Kazahstan, Tadžikistan, Kirgistan, Uzbekistan, Indija i Pakistan. Kao što se vidi, reč je o teritoriji veličine preko 35 miliona kvadratnih kilometara (više od 60% teritorije Evroazije), sa oko 2,5 milijardi stanovnika. Glavni ciljevi organizacije su: jačanje stabilnosti i bezbednosti u širem prostoru država učesnika; doprinos izgradnji novog demokratskog i racionalnog međunarodnog poretka i ekonomskog poretka; saradnja u sprečavanju međunarodnih sukoba i njihovo mirno rešavanje, borba protiv terorizma, separatizma i ekstremizma, i trgovine drogom; ekonomska saradnja, energetsko partnerstvo, naučna i kulturna saradnja.

Ovako moćna organizacija i te kako utiče na kreiranje svetskih kretanja, posebno zajedno sa Organizacijom dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), koju sačinjavaju Rusija, Belorusija, Jermenija, Kazahstan, Kirgizija i Tadžikistan. ODKB ima međunarodnu dimenziju, kao registrovana organizacija u Sekretarijatu OUN. Jedna od zemalja posmatrača je i Srbija, kao i Egipat, Indija, Iran i dr. Članice ove organizacije sarađuju vrlo blisku u vojno-tehničkoj oblasti i svim drugim oblastima od značaja za bezbednost u regionu i u celom svetu.

ŠOS i ODKB su vrlo aktivne u rešavanju krize u Siriji. Kina je odlučila da na aktivan način učestvuje u uspostavi mira u Siriji i dostavi humanitarne pomoći, usaglašavajući sve svoje aktivnosti sa vlastima u Damasku i sa Rusijom.

Aktivnost ŠOS i ODKB, posebno vodećih zemalja u ovim oragnizacijama –Rusije i Kine – sužavaju političko, vojno i bezbedonosno delovanje NATO pakta van granica njegovih članica, odnosno u celom svetu.

U novije vreme sve su izraženiji nesporazumi između SAD i Kine na dalekom istoku i u regionu Južnog Kineskog mora, te između Rusije i SAD u pogledu protivraketnog štita koji NATO želi da instalira na granicama Rusije, kao i u vezi sa krizom u Ukrajini i Siriji. I pored uobičajenih diplomatskih izjava, SAD Kinu smatraju glavnim ekonomskim, a u novije vreme i vojnim protivnikom i takmacom, dok Rusiju smatraju glavnim vojnim neprijateljem. Između navedenih država odvija se neprekidna konkurencija i borba u raznovrsnim oblicima i na različitim poljima (diplomatskom, političkom, ekonomskom pa i vojnom – na indirektan način).

Svrstavanje Srbije na stranu NATO ili pak njen ulazak u NATO daje joj status periferne zemelje u tom savezu, na čijoj teritoriji bi bili smešteni značajni vojni kapaciteti i instalacije NATO usmerenih ka Rusiji, čime bi Srbija postala direktna meta vojnih sistema Rusije. S druge strane, svrstavanje Srbije u redove ODKB ili omogućavanje Rusiji da instalira svoje vojne potencijale na teritoriji Srbije, svrstavalo bi je u red neprijatelja NATO i SAD.

U svakom slučaju, u ostvarivanju vitalnih nacionalnih interesa u oblasti bezbednosti i odbrane Srbija mora poći od realnih pretpostavki i nespornih geopolitičkih i međunarodnih vojnih činilaca, kako u sadašnjoj konstelaciji snaga, tako i sa predikcijom njihovog menjanja, kako bi jasno definisala svoju Strategiju nacionalne bezbednosti i Strategiju odbrane.

Rukovodstvo Srbije treba biti svesno činjenice da mali narodi moraju biti oslobođeni iluzija da ih samo prijateljstvo može sačuvati, bez obzira na to ko im je prijatelj, kao i činjenice da međusobna podudarnost mirnodopskih politika takođe ne može biti puni garant bezbednosti naše zemlje, te se u tom smislu mora založiti za punu operacionalizaciju i materijalizaciju Rezolucije Narodne skupštine RS o vojnoj neutralnosti.

Treba se jasno suprostaviti različitim akademskim raspravama o tome da li je vojna neutralnost RS proglašena na adekvatan način i da li je ta vojna neutralnost priznata i prepoznata u međunarodnoj zajednici, nego zahtevati iznalaženje adekvatnih mera i postupaka radi operacionalizacije vojne neutralnosti u punom smislu, te da ona kao takva bude garant bezbednosti RS. Pod vojnom neutralnošću RS treba podrazumevati sledeće:

1) Vojna neutralnost odslikava koncept totalne odbrane, odnosno sistem odbrane koji osloncem na vlastite snage garantuje ostvarivanje vitalnih nacionalnih interesa, istovremeno zalažući se na međunarodnom planu za mir, saradnju i suzdržanost u spoljnoj i odbrambenoj politici.

2) Postojeće odredbe Rezolucije o vojnoj neutralnosti moraju biti dopunjene i razrađene u novim skupštinskim aktima i u formi zakona, te na taj način na međunarodnom planu obznaniti jasnu spoljnopolitičku i odbrambenu orijentaciju RS.

3) Redefinisanje određenih odredaba iz Strategije nacionalne bezbednosti RS i Strategije odbrane i dovođenje istih u sklad sa politikom vojne neutralnosti.

4) Reorganizaciju i dimenzionisanje Vojske Srbije i razmatranje mogućnosti ponovnog uvođenja obaveznog služenja vojnog roka i osposobljavanja građana za odbranu zemlje. Razvijanje vlastite namenske industrije i vojno-tehničku modernizaciju oružanih snaga (nabavkom složenih sistema iz prijateljskih zemalja), radi uspešnog vođenja odbrambenog rata.

5) Dosadašnji oblici saradnje u oblasti bezbednosne i odbrambene politike sa članicama EU i sa NATO kroz formu „Partnerstva za mir“ i formu IPAP-a (Individualni plan partnerstva) ostvarivati u duhu vojne neutralnosti. Iste treba smatrati kao krajnje granice saradnje u kojima se ne ugrožava duh vojne neutralnosti zemlje, uz istovremno sprečavanje puzajućeg približavanja NATO paktu i potpuno uključivanje u ZOBP EU (Zajednička odbrambena i bezbednosna politika Evropske Unije). Istovremeno, RS treba da uspostavi isti nivo saradnje sa OKDB koji ima sa NATO kroz IPAP. RS treba da nastavi sa aktivnom politikom jačanja evropske bezbednosti, posebno bezbednosti u regionu u duhu opštih principa međunarodnog prava i mira u svetu. Vojna neutralnost ne znači distanciranje od ključnih bezbednosnih problema u svetu, a posebno u regionu.

6) RS kao vojno neutralna zemlja može i treba da jača veze i saradnju posebno sa onim zemljama i narodima sa kojima ima razvijene istorijske odnose i kulturno-civilizacijske srodnosti.

7) Državno rukovodstvo treba na međunarodnom planu da snaži poziciju vojne neutralnosti zemlje i da se oslanja na one zemlje koje tu neutralnost uvažavaju u punom smislu, radi njene zaštite, jačanja i međunarodnog promovisanja.

8) Vojna neutralnost ne dozvoljava upotrebu vojnih snaga RS u bilo kom sukobu na bilo čijoj strani, niti korišćenje vlastite teritorije za tuđe vojne snage-učesnice u nekom oružanom sukobu, osim humanitarnih aktivnosti. Izvor: Fond strateške kulture