Pravda

Piše: Salman Rafi Šeik Sama poseta se naširoko opisuje kao „besmislena“. Količina ironije koja obavija celu ovu sagu može se nazreti iz činjenice da je operacija turskih specijalnih snaga u Siriji počela u trenutku kad je Bajdenov avion sletao u Tursku. Neki od skorašnjih događaja jasno su pokazali da se Turska repocizinirala u regionu. Iako i dalje ima iste ciljeve (sprečavanje nastanka Kurdistana na svojim granicama), više ne deluje kao da smatra da to može ostvariti u savezu sa NATO. Sa druge strane, izgleda da njena trenutna politika uzima u obzir interese najvažnijih aktera – Sirije, Irana i Rusije – i da im se pridružila u ideji očuvanja sirijskog teritorijalnog integriteta kao načina za sprečavanje stvaranja Kurdistana, koji bi, u slučaju da bude stvoren, neizbežno predstavljao pretnju teritorijalnom integritetu same Turske. Alijansa između Turske, Sirije, Rusije i Irana stoga ima smisla uprkos tome što određena razmimoilaženja – posebno po pitanju Asadove buduće uloge – i dalje postoje. Jedino logično objašnjenje turskog vojnog upada u Siriju je da se odustalo od turske vojne operacije koja bi imala za cilj svrgavanje Asadovog režima, pa saniranje štete zahteva drugu vrstu intervencije. Turska je shvatila da bi oslabljena, uništena i fragmentirana Sirija bila Turska slabost i kapija za ulaz u Tursku raznim terorističkim mrežama, koje bi nastojale i nju da unište. Ako je tačan izveštaj da je zamenik turske obaveštajne službe u nedelju putovao u Damask da sa visokorangiranim zvaničnicima Sirije razgovara o bezbednosti severnih sirijskih regiona, onda to govori o iznenadnom i dramatičnom približavanju interesa. Isto tako, ako je ministar spoljnih poslova Turske Melvut Čavušoglu u četvrtak 25. avgusta morao da putuje u Teheran na osetljive pregovore – zbog toga što su telefonske veze postale veome nebezbedne zbog prisluškivanja Velikog brata – to samo pokazuje da su stvari složenije nego što deluju na prvi pogled. Turski zaokret ka ruskoj koaliciji u Siriji velikim delom je izazvan američkom dvostrukom igrom u regionu, u kojoj je Turskoj bila namenjena uloga žrtve, budući da su SAD praktično ostavile prostor Kurdima za širenje ka njenim granicama. Šaljući vojsku, Turska namerava, prosto rečeno, da pošalje kurdske milicije nazad, iza Eufrata, koji predstavlja njenu „crvenu liniju“. Turska je u maju dobila uveravanja od SAD da će, kad Islamska država bude poražen u severnom sirijskom gradu Manbidžu, kurdske milicije biti poslate nazad na istočnu stranu Eufrata, odakle su i došle. Ali Kurdi su umesto toga nastavili da slede svoj masterplan o širenju ka zapadu i stavljanju svih pograničnih teritorija na severu Sirije pod svoju kontrolu kako bi uspostavili ujedinjeni Kurdistan, koji bi se protezao od Iraka do istočne mediteranske obale. Dok je Vašinton bio ambivalentan povodom turske „crvene linije“ ili je svesno provocirao (prošlog vikenda američka avijacija je zapravo upozorila sirijske avione da ne napadaju kurdske milicije koje se konsoliduju u naftom bogatom gradu Hasake), Turska je konačno odlučila da Vašington stavi pred svršen čin. Nakon toga je, tek nekoliko sati po Bajdenovom odlasku iz Turske, državni sekretar DŽon Keri požurio da telefonski informiše Ankaru da će se kurdske milicije povući na istočnu stranu Eufrata. „Keri je naglasio da se snage PYD/YPG povlače istočno od Eufrata“, rekao je visoki turski zvaničnik u izjavi za medije. Međutim, uprkos uveravanjima SAD da će poštovati Ankarinu „crvenu liniju“, Turska nastavlja da tvrdi kako je operacija jednako uperena i protiv Islamske države, ostavljajući Pentagon da škrguće zubima i bespomoćno posmatra konfuziju u redovima svog jedinog pouzdanog saveznika u Siriji – YPG. Čim drugim bi se mogla objasniti kriza poverenja između SAD i Turske? O porastu strateškog razilaženja u vezi sa budućnošću tursko-američkih odnosa jasno svedoči i činjenica da je dan nakon Bajdenove posete Turska obelodanila da će načelnik generalštaba ruskih oružanih snaga Valerij Gerasimov posetiti Ankaru kako bi razmotrio mogućnosti „vojne saradnje“. Turski ministar spoljnih poslova Melvut Čavušoglu takođe je naglasio da bi ruski predsednik Vladimir Putin na Erdoganov poziv mogao posetiti Antaliju sledeće nedelje, gde bi dvojica predsednika zajedno gledala fudbalski meč (iz Putinovog kabineta je u ponedeljak saopšteno da ipak neće prisustvovati utakmici repretenzacija Turske i Rusije; prim. prev.). Turska je obavestila Moskvu i Teheran o operaciji „Štit Eufrata“. Izveštaji iz Moskve navode da je Turska „koodrinisala“ akciju sa ruskom vojskom. Šaljući svoje trupe u Siriju, Turska preuzima odgovornost za kontrolu teritorija oslobođenih od Islamske države. To je deo plana da se YPG spreči u svakom vidu teritorijalne kontrole. Turska ne želi da vidi neprekidnu teritoriju pod kontrolom YPG duž njene 911 kilometara duge granice sa Sirijom, i to smatra primarnim pitanjem svoje nacionalne bezbednosti, jer za nju nema razlike između YPG i Kurdistanske radničke partije (PKK). Iako su SAD u potpunosti svesne ove činjenice, i dalje insistiraju da nema drugih kopnenih snaga na koje se mogu osloniti u borbi protiv Islamske države, pa će nastaviti da treniraju i pomažu YPG, što dodatno uvećava turske frustracije. Najverovatnije da je kurdsko pitanje navelo Tursku da sveobuhvatno razmotri svoju politiku prema ratom razorenoj Siriji. Sada su tu uključeni i drugi aspekti. Ovo repozicioniranje zahteva novi vid odnosa između Turske i Sirije, pri čemu Turska takođe želi da promoviše vladu koja će obezbediti da Sirija ostane sekularna zemlja sa ravnotežom snaga koja bi sprečila dominaciju bilo koje etničke grupe ili regiona. Iako je ovaj novi stav prema Siriji udaljava od ciljeva koje su SAD i njihovi saveznici – posebno Saudijska Arabija – nastojale da ostvare od samog početka konflikta, za nijansu je približava Rusiji i Iranu. Očekivano, Saudijska Arabija je oživela svoja nastojanja da podrži Kurde finansiranjem i slanjem oružja. Iako je proklamovani cilj da se oni iskoriste protiv Asadovih snaga, ta politika u krajnjoj liniji radi i protiv turskih interesa. Raskorak između Turske, sa jedne, i SAD i saveznika, sa druge strane, dodatno će se produbiti, što ostavlja dovoljno prostora Rusiji i Iranu da izvuku korist iz takvog razvoja događaja. Izvor: standard.rs/New Eastern Outlook