U mirnodopskim uslovima prethodnih godina ta pozicija nije bila od suštinske važnosti, makar ne od one koja bi je svrstala visoko na političku agendu u međusobnim odnosima. Ipak, od uvođenja sankcija Rusiji pre dve godine i zaoštravanja regionalne situacije počevši od blokade granice prošlog septembra, ona je dobila na značaju i potvrdila kako bojazni onih pronicljivijih analitičara, tako i tradicionalne geopolitičke teorije.
Kako bi se u političkom raspletu koji se očekuje uoči predstojećeg referenduma, lokalnih izbora u BiH, ali i budućem razvoju situacije na Balkanu ostalo na racionalnim pozicijama u moru prirodne ostrašćenosti koja će nas dodatno okružiti, korisno je shvatiti nekoliko osnovnih činjenica koje suštinski determinišu odnose zvaničnog Zagreba prema Srbima, a u kontekstu nove raspodele snaga u BiH.
1. Hrvatska spoljna politika od kad je ova zemlja članica EU, a posebno NATO saveza nema nikakvih mogućnosti za samostalno delovanje. Ona je limitirana u svom začetku, i treba je posmatrati kao proužetak spoljne politike Vašingtona, bez izuzetka. Hrvatska spoljna politika ne promišlja, ne zaključuje, a posebno ne donosi odluke na svoju ruku. NJene oružane snage se nalaze pod zajedničkom NATO komandom, i nemaju nikakve mogućnosti da deluju samostalno. Hrvatski ekonomski sistem je u potpunosti stavljen u funkciju briselskih institucija, i može biti upotrebljen za disciplinovanje čak i samog Zagreba, ukoliko u nekom trenutku reši da prekine tradiciju i otkaže kooperativnost i snishodljivost prema zapadnom faktoru.
Takvu nezavidnu poziciju treba koristiti u svrhu bilateralnih odnosa. Gde god je u direktnom interesu Beograda i Banje Luke, Zagreb treba ignorisati i fokusirati se na pragmatičniji Zapadni Mostar, koliko god on bio slabiji igrač. To će na terenu itekako značiti u budućem rasporedu snaga. Takođe, briselske institucije, iako politički impotentne i sve manje važne u globalnom rasporedu snaga, kad god je moguće treba da posluže kao posrednik u pregovorima. Iako to ne deluje da je u interesu Beograda, ovakva politika dodatno derogira suverenost Zagreba. 
2. Iako je Hrvatska u najblaže rečeno polusuverenoj poziciji od svog utemeljenja kao države, do sada će strani pritisak na imenovanje kadrova koji će zauzeti čelne pozicije u Zagrebu nakon formiranja nove vlade biti veći nego ikada. On će biti u skladu sa potrebom da je na Hrvatsku neophodan najjači uticaj do sada, merljiv jedino sa uticajem koji je ojačao njenu ulogu u razbijanju Jugoslavije. Geopolitički značaj sadašnjeg trenutka se meri sa tadašnjim, ali sa promenjenim ulogama gde faktor srpskih prirodnih saveznika jača, a onaj zapadni slabi. Međutim, Beograd i Zagreb trenutno ostaju na istim pozicijama, s tim što Mostar kome gravitira najveći broj Hrvata Bih i Banja Luka ostaju u opasnom procepu preko koga bi mogla da se lome koplja kada se manevarski prostor u suprotstavljanju probuđenoj Rusiji dodatno suzi.
Generalni konačni cilj je očuvanje atlantističkih pozicija i forme barijere za srpski faktor na zapadu, dok je cilj koji se odnosi na Bosnu i Hercegovinu očuvanje tradicionalnog sadejstva Kaptola i Pantovčaka kao batine za disciplinovanje u sve većoj meri samostalne Banje Luke.
3. Ipak, Banski dvori su jasno stavili do znanja da referendum nije dobrodošao, dok je lider bosanskohercegovačkih Hrvata prećutno podržao isti u Beogradu. To može biti perfidna politička simultanka, ali i delimičan razlaz zvaničnog Zagreba i rukovodstva Hrvata u BiH, što se ne bi dogodilo prvi put. Svojevremeno je i Tuđman osećao opasnost koja preti od tradicionalno svojeglavih i neposlušnih, a pritom ekstremno antikomunističkom pozicijom zadojenih hercegovačkih kadrova.
Uprkos neugaslim snovima Banskih dvora i Kaptola o granicama do Zemuna, Boke Kotorske i Drine, zvanični Zagreb i dalje gaji nepoverenje prema zapadnom Mostaru. Međutim, kohezivni faktor je je u ljihovom slučaju uvek jedan telefonski poziv sa druge strane Atlantika, koji učini da se zaborave sve nesuglasice. Isti onaj koji je preko noći stvorio Federaciju BiH uprkos do krvi zavađenih strana. Zapadni Mostar Banju Luku percipira kao svog prirodnog saveznika u otporu sarajevskom centralizmu. Nasuprot tome stoje Banski dvori i Kaptol koji teže da održe svehrvatsku slogu u spoljnom interesu. U sredini je procep koji mi treba da iskoristimo. 
4. Zagreb je pod pritiskom Vašingtona Hrvate gurnuo u zagrljaj Bošnjaka, u formi asimetrične federacije. Ovo odelo Hrvate žulja samo povremeno, i to najviše kada Republika Srpska prva probije led na međunarodnoj pozornici, suprotstavljajući se konstantnim centralističkim tendencijama koje dolaze iz Sarajeva.
Kao posledica kratkovidosti i nesuverenosti hrvatskog rukovodstva, njihova dejtonska pozicija je loša, daleko lošija od srpske i bošnjačke. Srbi imaju svoj entitet u okviru koga ostvaruju svoja prava i imaju svoje pregovaračke pozicije. Bošnjaci lažnim epitetom žrtve ubiru različite koncesije kod međunarodnih predstavnika unutar i izvan BiH, i time minorizuju ulogu Hrvata sa jedne strane preglasavajući ih zajedno sa stranim faktorom u delu institucija, dok sa druge strane teže da kreiranjem zapadnog pritiska umanje legitimitet i funkcionalnost institucija RS.
Hrvati su se de fakto izborili za delove teritorije, ali to ni na koji način nije institucionalno potvrđeno na iole značajnijem nivou vlasti. Oni se trude da nedostatak institucionalne potvrde nadomeste kroz suprotstavljanje sarajevskom centralizmu, u čemu se interesno poklapaju sa institucijama RS. Od toga se Banskim dvorima, razume se, diže kosa na glavi.
5. O iskrenoj podršci Hrvata na putu borbe RS za svoju ustavnu poziciju definisanu Dejtonom ne treba gajiti iluzije. Kakav god dogovor da se postigne u bilo kom smeru, on će preko noći biti izvrgnut ruglu ukoliko u nekoj od kancelarija Lenglija bude procenjeno da je to u interesu SAD. Samo povremeno zapadni Mostar treba koristiti u ostvarenju taktičkih ciljeva i partikularnih interesa u meri u kojoj to služi dugoročnim ciljevima Beograda i Banje Luke.
Hrvati su pravilno prepoznali jačanje međunarodne pozicije RS i da vezivanjem za nju mogu da ostvare svoj delimičan interes, pa makar on bio i puko kontriranje sarajevskim centralistima, a u cilju ostvarenja što bolje pregovaračke pozicije unutar Federacije BiH. Ne opstaju uvek najjači već najprilagodljiviji. U tom smislu je dobra pozicija RS zauzeta još pre nekoliko godina – da će bilo koja hrvatska inicijativa koja vodi redefinanju Federacije BiH naići na podršku Banje Luke, uz prethodnu saglasnost o nepovredivosti nadležnosti i granica RS definisanih Dejtonom. Neki novi sporazum Cvetković - Maček nije realan de jure, ali se faktički može sprovoditi u zavisnosti od geopolitičkih vetrova koji u tom trenutku duvaju našim prostorom. A duvaće sve jače. Izvor: Pravda/Ivan Ristić
