Piše: Ivan Ristić Međutim, predreferendumska kriza u BiH, provokacije koje na dnevnom nivou dolaze iz pravca odakle su ne tako davno dolazili leševi umotani u bodljikavu žicu, kao i uporni pokušaji kreiranja pogodnog tla za obojenu revoluciju u Srbiji, često zamagljuju opasnost koja preti od duboko zakopanih bratoubilačkih kama na jugozapadnim granicama Srbije i obali Mediterana.
Srpska sparta ili poslednji slobodan deo Mediterana?
Crna Gora je u maju potpisala Protokol o pristupanju NATO, što je iznenađenje samo za geopolitičke laike. Ipak, ubrzanje promena i najnovija dešavanja u regionu su ovaj poziv doneli nešto ranije nego što se očekivalo. Ravnoteža koja je na Balkanu bombama, sankcijama i etničkim čišćenjima prisilno uspostavljena posle Dejtona daje naznake da je ozbiljno narušena. Amerikanci su shvatili da je đavo odneo šalu i da moraju da „dovrše posao“ započet dezintegracijom Jugoslavije i sabijanjem srpskog faktora na njima prihvatljivu meru.
Ključni deo balkanske slagalice bez koga bilo šta ima malo geostrateškog smisla su Srbi, a posebno njihov za atlantiste najproblematičniji deo koji živi izvan granica matične države na Balkanu. To znači da su targetirane Republika Srpska i Crna Gora. Panika pred referendum u RS dovoljno govori o nervozi u atlantističkom taboru kada su dešavanja u drugoj srpskoj državi u pitanju. Međutim, Crna Gora nepravedno ostaje ispod radara. Poslednji deo Mediterana, izuzimajući alavitski primorski deo Sirije, koji nije pod neposrednom ili posrednom američkom kontrolom mora biti „pacifikovan“ i trajno uveden u atlantističku orbitu. 
Proces ratifikacije pristupnog sporazuma sa Crnom Gorom odvijaće se u narednih godinu dana, verovatno i nešto duže. Međutim, na tom putu će se pojaviti mnogo prepreka različitih vrsta i nivoa, a svakako u sklopu globalne bitke između evroazijanizma i atlantizma. Za Crnu Goru su zainteresovani i Rusija i SAD, iako iz radikalno različitih pobuda, ali sa jednim ciljem – da Crnu Goru upodobe svojoj viziji sveta. Osnovna razlika je u tome što je Rusija, kao i u slučaju Srbije, spremna na kompromis, zahteva proveru volje naroda na referendumu i zadovoljna je neutralnom pozicijom, dok su atlantisti isključivi i ne zadovoljavaju se bilo čime osim nasilnim uvlačenjem Crne Gore u svoju orbitu i trajnim „rešavanjem srpskog pitanja“ na obalama toplih mora. Nakon opasnog zaoštravanja situacije praćenog ozbiljnim političkim potresima, nasilnim odgovorom crnogorskog režima na proteste i paljenja NATO zastave na Cetinju, na prvi pogled deluje da se situacija smirila. Međutim, crnogorska prošlost nam govori da je ona idealno tipsko tle za scenario obojene revolucije i druge vrste nasilnih političkih događaja. Preduslovi za tako nešto postoje i dovoljna je jedna iskra kako bi se proces pokrenuo u nezaustavljivom smeru i sa nesagledivim posledicama. Proksi sukob ili miran povratak evroazijanizmu? U Crnoj Gori se, uz podršku Vašingtona, nad Srbima sprovodi etnocid. Za razliku od genocida, koji podrazumeva fizičko istrebljenje, etnocid podrazumeva kulturno-identitetsko preumljenje naroda po unapred zadatoj matrici. Medijsko-klijentelistička batina crnogorskog režima za sada deluje kao moćno sredstvo u svođenju srpskog uticaja na politički proces u Crnoj Gori blizu nule. Jedno mora biti jasno, posebno apologetama crnogorske režimske propagande. Crna Gora, poput ostalih antiidentitetskih državnih projekata u okruženju, nije sama po sebi toliko značajna, koliki značaj u sebi nosi njena uloga u svođenju Srbije na meru prihvatljivu Vašingtonu. Ona kao zaseban igrač nema moć da doprinese NATO niti da na bilo koji način samostalno bude pretnja ruskim vitalnim interesima. Međutim, ona zauzima strateški važan prostor i ima ulogu u potiskivanju bilo kog vida srpskog geostrateškog uticaja a time posredno i ruskog što je moguće dalje od Jadranskog mora. Isti cilj stoji u senci etničkog čišćenja Srba sa teritorije nekadašnje RSK, svođenja Republike Srpske na 49 odsto teritorije NATO bombama pred Dejton, kao i isterivanja Srba iz metohijske doline Drima. Crnu Goru i Republiku Srpsku treba posmatrati kao završni udarac, ali on može značiti i prekretnicu u pozitivnom smeru, u zavisnosti od stava Rusije. Signali koji sa Istoka dolaze pred referendum u RS u tom smislu su ohrabrujući. 
Preduslovi za crni scenario u Crnoj Gori itekako postoje. Postoje dve jasno diferencirane grupe, pre svega geopolitički nepovratno razdvojene, što je daleko opasnije od bilo koje druge razlike. Jaz je toliko dubok da je sirijski vojnik koji se bori sa Rusima protiv nametanja rešenja sa strane po antiglobalističkoj osi bliži onome ko pruža otpor crnogorskom režimu u Lastvi Grbaljskoj, nego Đukanovićevi klijenti koji za šaku evra menjaju veru, naciju i jezik kojim govore od popisa do popisa. Ova nepremostiva razlika u procepu kakvo je strateško opredeljenje budućih generacija može biti okidač koji će zauvek promeniti ovaj prostor. Izvan Crne Gore moguć je pritisak na svaku pojedinačnu državu od strane Rusije da uspori proces ratifikacije, i to je najmanje bolan scenario. U tom slučaju negativan proces u Crnoj Gori stoji u mestu, a narod ne trpi štetu. Daleko opasniji od toga je unutrašnji konflikt, koji je specijalnost suprotnog geopolitičkog pola. Kako bi se proksi-sukob dogodio, potrebna je kritična masa. Ona može nastati sama od sebe, ali se najčešće kreira spolja novcem, trgovinom uticajem i obaveštajnim radom na najvišem nivou. Kritična masa i konflikt moraju biti kako izazvani, tako i usmeravani spolja, i to ne toliko u smislu povoda koliko u smislu uzroka. Stvaranje povoda u crnogorskim uslovima je na nivou pripravnika u bilo kojoj iole ozbiljnoj obaveštajnoj službi. Sve nervozniji crnogorski režim, tradicija bratoubilačkih konflikata, ubrzavanje geopolitičkih promena i opasno prinudno popuštanje američkih stega istočno od Jadrana idealne su okolnosti za takav scenario. Zašto Crna Gora ipak neće u NATO? Sa jedne strane, na potpisivanju Protokola o pristupanju NATO je zvaničnoj Podgorici čestitao hrvatski ministar inostranih poslova, uz opasku da se nada da će Hrvatska biti prva država koja će ga ratifikovati. Sa druge strane, nedavna nezvanična poseta Sergeja Lavrova Crnoj Gori prošla je nezapaženo u medijima. Međutim, ona nosi ogroman značaj i može se tretirati kao poslednje upozorenje crnogorskom režimu da ne zanemaruje volju sopstvenog naroda. Ova dihotomija dovoljno govori o rastrzanosti crnogorske države i društva između spoljnih sila i unutarnjih društvenih trvenja. Da li će dvoipodecenijski režim ispuniti svoj rok trajanja po ulasku u NATO, varijabla je koja se neopravdano zanemaruje u većini analiza. On uporno opstaje uprkos svim spoljnim nedaćama i uprkos činjenici da Crna Gora, i pored postojanja parlamentarne tradicije, nikada nije promenila vlast na izborima. To stvara opasne kontrakcije u društvu, koje takođe veoma lako mogu da se prelome na pitanju određivanja konačne geopolitičke sudbine Crne Gore. Ima li spasa Crnoj Gori? Glavu iznad vode u kriznim situacijama često ume da održi snažan ekonomski rast. U Crnoj Gori je taj period prošlost još iz vremena ekspanzije cena nekretnina. Međutim, u budućnosti bi u toj sferi ključnu ulogu morao da odigra turizam, u uslovima nestabilnosti u severnoj Africi, na Bliskom Istoku i u Turskoj. Međutim, ukoliko ova i naredna turistička sezona podbace, a budžet se ne bude punio predviđenom dinamikom iz drugih izvora, otvara se opasan prostor za destabilizaciju i na političkom nivou. Tome dodatno doprinosi činjenica da je Crna Gora država koja se suočava sa velikim problemima po pitanju održivosti svog javnog duga, što takođe promiče mainstream medijima. Proces ekspanzije atlantizma je završen. Najpre je usporen 2008. u Gruziji, a potpuno je zaustavljen u Donbasu, ne tako daleko od mesta gde je sahranjen i njegov ideološki prethodnik pred Staljingradom. Bilo da Crna Gora odluči da po svaku cenu uđe u NATO bez izjašnjavanja građana ili odluči da od integracija u ovaj vojno-politički savez odustane, čekaju je teška vremena sa krajnje nepredvidivim ishodom. U ovom tekstu je velikoalbanska opasnost namerno zanemarena kao argument u prilog tome da ona uopšte nije neophodna kako bi atlantisti postigli svoj cilj. Prekomerna upotreba sile prema demonstrantima na protestima prošle jeseni biće bleda senka onoga što će uslediti ukoliko se ne postigne konsenzus o strateškoj orijentaciji te države. Međutim, moje je duboko uverenje da Crna Gora neće ući u NATO. Ostaje samo da se vidi da li će to biti u formi zamrzavanja ratifikacije pristupnog sporazuma u nekoj od država, drugim vrstama pritisaka, samom spoznajom SAD da u ovom trenutku tim potezom dugoročno više gube nego što dobijaju ili nekom vrstom unutrašnjeg konflikta koji će onemogućiti dalje integracije. Izvor. Novi Standard
