Piše: Dušan Proroković
Kada je o šefovima jugoslovenske diplomatije reč, više bih se pouzdao u procene Vladislava i Živadina Jovanovića, ali u nečemu je i Lončar u pravu. On Irak naziva „američkim abortusom“, govori kako nije trebalo rušiti Gadafija i ocenjuje da bi pobeda Le Penove označila kraj EU. Zapravo, Lončar sada lamentira nad sudbinom Zapada i ponavlja sve što se moglo čitati u analizama na „alternativnim medijima“ poslednjih 5 godina.
„Mejnstrim“ komentatori nisu verovali u brzi raspad niza regionalnih struktura koje je kontrolisao američki Globalistan. Desilo se i sada je pitanje šta dalje?
Pobeda Trampa i buduća dešavanja unutar EU u zapadnim elitama ne ostavljaju puno prostora za optimizam. Međutim, nema razloga ni za preterani pesimizam.
Pobedom u Siriji sprečeno je narastanje kancera zvanog Islamska država. Posledica njenog delovanja će i dalje biti, ali će to predstavljati šarlah u odnosu na ono šta je moglo da bude.
Dogovor Tramp-Putin o Ukrajini će usmeriti krizu ka deeskalaciji. Ovaj proces će potrajati, banderovci se neće brzo predati, ali se kraj krize nazire, a na rezultat se već sada može kladiti.
Što se EU tiče, unutrašnja kriza se nastavlja, ali je EU u takvom stanju da joj samo kriza i može pomoći. Svaki dan ostanka postojeće strukture znači nedelje novih patnji u budućnosti.
Novi sistem pravila po kojima će se uobličiti multipolarni poredak se nazire. Najveća nepoznanica ostaje pitanje odnosa SAD-Kina i bezbednosti severnopacifičkog regiona. Tu može doći do „proklizavanja“ i proizvodnje novih napetosti.
Što se zapadnog dela Evroazije tiče, stvari će manje-više ići svojim tokom.
Upadljivo opadanje američkog uticaja, dakle, može da brine one države koje su sudbinu u potpunosti vezale za SAD i NATO, ali je njihov broj, gledano iz globalne perspektive, mali i prostorno ograničen. To nikoga među velikim igračima neće preterano zabrinuti.
Regionalne sile će tražiti svoje puteve za osiguravanje nacionalne bezbednosti.
U tom kontekstu, radikalizacija krize unutar EU će iznedriti raspravu iz koje mora iznići nekakvo rešenje. Međutim, kada govorimo o nama i regionalnoj bezbednosti nešto drugo, što je spomenuo Lončar, treba da brine: to su „američki abortusi“.
Kao i gotovo svi ostali političari iz regiona, Lončar izbegava da ih spomene. Logično je i zašto.
Angloamerički pristup je punih četvrt veka potrošio na sabijanje srpskog faktora. Pravljeni su veštački identiteti, veštačke državolike tvorevine, koketiralo se sa ustaštvom i radikalnom islamom, pisana je „nova istorija“. Sada su ti „abortusi“ počeli ispadati iz ormana. Od njih se ne može pobeći.
Prvi američki abortus je lažna država Kosovo.
BiH se tako ne bi mogla označiti, ali je to dete porođeno rahitično. U međuvremenu, bolest je uznapredovala.
Makedonija se razbolela u periodu adolescencije, pogrešilo se sa dijagnozom i njen budući život je neizvestan, dok je Crnoj Gori prepisana pogrešna terapija, te je za očekivati dalje povećavanje unutrašnje temperature i postepeno otkazivanje vitalnih organa.
Američka zaostavština na Balkanu je ekonomski osiromašen region, demografski osakaćen i institucionalno razvaljen, sa slabim državama i državolikim tvorevinama, nesposobnim da zaštite svoje ključne interese i narodima zaglavljenim u istorijskim ćorsokacima. Tu ništa ne može nići osim depresije i duge krize.
Samozavaravanje Amerikanaca i njihovih evropskih pomagača kako se subregionalni bezbednosni kompleks može održati stalnom kontrolom medija, podmićivanjem nevladinog sektora i političkih partija, po potrebi zavrtanjem ruku lokalnim političarima, uz uterivanje ekonomskih sistema u matricu MMF i Svetske banke i pratećim disciplinovanjem srpskog faktora je donekle davalo prividne rezultate. Samo prividne. I samo do sada.
Šta će dalje biti?
Dva su ključna problema o kojima treba razmišljati.
Prvo, nova zapadna politika za Balkan ne postoji. Eskalacija makedonske krize je pokazala da čak ni svi u SAD nisu spremni da po inerciji prate Klintonovske principe.
Oslanjajući se na informacije poznanika iz makedonskog establišmenta, tada sam zaključio da postoje dva različita viđenja dva vašingtonska centra moći o budućnosti ove zemlje. Bio je to prvi znak da „abortusi“ otvaraju vrata ormana. Ali, to nije ni po našeg jada, pošto u narednim godinama možemo očekivati varijacije na ovu temu.
Ne dva, već je moguće da se pojave dvadeset dva centra različitih uticaja koji će lobirati i delovati za razne stvari.
Opadanje američke moći i njihova usredsređenost na druge regione, strateški važnije, gde se mora hitno reagovati, dovešće do hiperinflacije raznih emisara koji će početi da deluju u ime Vašingtona. Biće tu naših starih poznanika iz Bušove administracije, prijatelja porodice Klinton, Soroševih agenata i raznih eksperata za politiku i bezbednost za koje se neće znati niti za koga sve rade niti kolika je njihova realna težina.
Da se vratimo na Lončarevo viđenje Iraka: konfuzija koju tamo gledamo, repriziraće se na Balkanu.
Šta gledamo u Iraku i njegovom neposrednom okruženju?
Deo američke vojske koja aktivno radi sa režimom u Bagdadu pokušavajući da održi kakvu-takvu stabilnost u zemlji; drugi deo koji drži na vezi Islamsku državu još uvek smatrajući da su glavni neprijatelji Rusi i Asad; deo političke elite vezane za Izrael koja je aktivna u stvaranju preduslova za proglašavanje nezavisnog Kurdistana; drugi deo koji je vezan za naftaški lobi i koji bi da drži Saudijce na vezi, a kojima opet priča sa Kurdistanom i nije po volji; treći deo koji bi da se izvlači iz košmara kroz otopljavanje odnosa sa Iranom; četvrti deo koje sponzorišu trgovci oružjem i privatne vojske, a kojima savršeno odgovara proizvodnja još većeg haosa; jednu grupu stratega koji strahuju od raspada Turske i njenog izlaska iz NATO; drugu grupu stratega koji misle da put ka održavanju uticaja na Bliskom istoku vodi preko svrgavanja Erdogana.
Ubeđivanja raznih „stručnjaka“ kako iza svega ovoga stoji neki master-plan administracije u Vašingtonu ne piju vodu. Američka „desnica“ više ne zna šta joj radi „levica“. I da bi se pohvatali konci neće biti dovoljan jedan Trampov mandat.
Drugi naš problem je apsolutna nespremnost balkanskih političkih elita za ono što nam sledi. Ako se taj svet može nazvati elitom po užem tumačenju. Mene više podsećaju na biljke. Posađeni još davno ili presađeni skoro u Olbrajtovsko-Klintonovske saksije, redovno zalivani i đubreni EU-koncentratima, oni nisu uspeli da anticipiraju nijedan važan događaj u poslednjih pola decenije. Zapravo, to „balkansko cveće“ još uvek ne shvata šta se dešava.
I dalje se ponavljaju mantre o evroperspektivi, svi do jednog su se zadenuli u rever Hilari Klinton tokom predizborne kampanje, a Milo je otišao najdalje, uterujući Crnu Goru u NATO u trenutku dok su se vršile poslednje pripreme za pokretanje ofanzive na Alepo.
U određenoj meri, prema stepenu pogubljenosti i dezorijentacije, podsećaju na komunističke rukovodioce 1989. I sada će ti i takvi nastaviti svoje bitke za očuvanje vlasti. Za to su i projektovani.
NJihovo je bilo da se održe na unutrašnjem planu, o spoljnoj politici je razmišljala Hilari. U trenutku kada će unutrašnja stabilnost direktno zavisiti od šireg spoljnopolitičkog konteksta - ovo je vrlo opasno. Pogotovo ako se ima u vidu već napred navedeno mešetarenje raznih likova koji će dolaziti ko zna u čije ime sa Bog te pita kakvim inicijativama.
Iz današnje perspektive posmatrano, najverovatnije ćemo prisustvovati procesima nekontrolisane obnove nacionalnih projekata (Hrvati, Albanci, Bugari), jačanju uticaja radikalnog islamizma (muslimani na jugoslovenskom prostoru sa najdinamičnijom aktivnošću u delovima Bosne i centralnog Kosova) i širenju anti-EU i anti-NATO emocija (Srbija, Crna Gora, Grčka, a delimično i Makedonija koja će biti prepuštena sama sebi).
Tako će se američko-evropski neuspeh na Balkanu približiti grandioznom finalu u kom će svako biti protiv svakoga, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu.
Dalje ekonomske nedaće centralnog finansijskog organizma u Briselu i pogubnost primene principa Vašingtonskog konsenzusa (MMF+SB) samo će ubrzati ovaj proces. Možda nećemo morati da čekamo narednih pola decenije, već nas sve zadesi kroz godinu dana.
Situacija je van svake kontrole i dinamiku razvoja događaja je teško predvideti.
Predviđanje je sumorno. Lek, naravno, postoji. Terapija je da se iznedre realne i dugoročno održive alternative, te da se postepeno krene u njihovu realizaciju.
Male, slabe i posvađane balkanske državice nisu rešenje za bilo koga i za bilo šta. Osim za ogranke Islamske države i ostale avanturiste.
Neophodne su subregionalne integracije, stvaranje novih celina, na novim osnovama i sa drugačijim geopolitičkim ciljevima. Celine koje će podržati međunarodna zajednica. Ali, o tome neki drugi put (zapravo, o tome sam već naširoko pisao u monografiji „Geopolitika Srbije“ pre pet godina).
Razmišljanje o stvaranju „bloka četiri neutralne države“ (u koji bi se relativno brzo udenula i Bugarska) je dobra polazna osnova. Cilj ovog članka je da se ukaže kako nam je najpre neophodna ispravna dijagnoza.
Američko-evropski projekat regionalnog uređenja Balkana je propao. To je „politički abortus“. I da bi se razmišljalo šta dalje, kako izbeći još veći haos i nestabilnost to treba jasno i glasno reći.
Praviti se da se ništa ne dešava je pogubno.
Čekati da se stvari reše same od sebe još gore.
Vreme za otpočinjanje odlučnih zaokreta i pokretanje vizionarskih inicijativa je već počelo.
Niti imamo šta da čekamo, niti više možemo da čekamo.
Izvor: fakti.org
