Rusija polako ali sigurno hvata male ali značajne delove američkog carstva. Ne samo da je Rusija osujetila plan američkog vojnog establišmenta da dominira Sirijom ubacivanjem svoje vojske u tu zemlju i uspostavljanjem sopstvene kvazi zone zabrane letenja, već je Rusija takođe dobila delove globalne šahovske table putem drugih sredstava.
Hajde da se vratimo unazad. Vašingtonov nasilni, istrajni saveznik i regionalni igrač, Saudijska Arabija, tokom cele godine se umiljavala Rusiji zbog demonstrativnog uspeha Rusije u Siriji. Kako Al DŽazira objašnjava:
“Krajem maja, tadašnji zamenik prestolonaslednika Mohamed bin Salman je otišao u Rusiju da razgovara sa predsednikom Vladimirom Putinom o tržištu nafte i situaciji u Siriji. Ova poseta je došla samo tri nedelje pre nego što je prestolonaslednik Mohamed bin Najef uklonjen, a bin Salman zauzeo njegov položaj. Dok je bio u Moskvi, on je istakao da odnosi između Saudijske Arabije i Rusije prolaze kroz jedan od svojih najboljih trenutaka ikada.“
Dva meseca kasnije, Moskva i Rijad su potpisali preliminani sporazum o vojoj saradnji u vrednosti od 3,5 milijardi dolara. Saudijci su zatražili da transfer tehnologija prati potpisavanje sporazuma.
Al DŽazira takođe napominje da je Saudijska Arabija pomogla u pružanju platforme Egiptu za pregovore između Moskve i sirijske opozicije, što je bilo od veliko značaja za Rusiju:
“Važnost ovog koraka za Kremlj je očigledna. Rusija je izuzetno zainteresovana za zaključivanje sporazuma o de-eskalacionim zonama, čija implementacija nije moguća isključivo u okviru tripartitne inicijative Rusije, Irana i Turske, bez učešća drugih aktera. Iz ove perspektive, veoma je važna uloga Saudijske Arabije u potpisivanju dva Kairo sporazuma između Rusije i sirijske opozicije u istočnoj Guti i Rastanu.“
Ovo nas dovodi do sledeće tačke. Turska, članica NATO-a, neko vreme je bila jedna od najčvršćih pristalica sirijske opozicije u pokušaju da se sruši sirijska vlada, saveznik Moskve. Turska je bila toliko ukorenjena u svoju želju da sruši Asadov režim, da su navodno podržavali ISIS na više načina nego što se može zamisliti. Turska vlada sada blisko sarađuje sa Teheranom i Moskvom kako bi osigurala upitan proces de-eskalacije. Ruski medij Sputnjik tvdi da će, kako navode regionalne novine, Turska prestati sa podrškom velikim elementima sirijske opozicije.
Gde su SAD tokom svega ovoga? Praktično ih nigde ne možemo videti, jednostavno rečeno. Na iznenađenje, Turska je čak izrazila želju da se pridruži sigurnosnom bloku kojim dominiraju Rusija i Kina, odbijajući EU i NATO.
Rusija sada takođe ima snažno prisustvo u Libiji, zemlji bogatoj naftom čijoj su destabilizaciji pomogle SAD 2011-te kako bi sprečile njenog lidera da obogati afrički region nezavisno od SAD-a i NATO-a. Rusija je pružila političku i vojnu pomoć libijskom generalu Kalifi Haftaru, koji kontroliše značajan deo libijske teritorije. Moskva je takođe uključena u diplomatsko rešavanje između Haftara i libijske vlade koja je pod pokroviteljstvom UN-a, i pokušava da stvori dobre odnose sa strankama sa obe strane sukoba.
Ali kako – i zašto – se Rusija našla i u Libiji? Kako što je objasnio Chatham House, nezavisni institut za politiku sa sedištem u Londonu:
“Prave pokretačke sile iza ruske umešanosti u Libiji su mešavina ambicija, oportunizma i antizapadnih osećanja.“
U tom kontekstu, ima mnogo više smisla da su zapadne sile iznenada toliko zainteresovne za saradnju sa Haftarom, s ozbirom da se on pojavljuje kao značajna libijska figura i potencijalni ruski klijent.
I ne može se govoriti o Libiji a da se ne spomene Egipat, još jedna zemlja u regonu sa kojom je Rusija ojačala veze. Chatham House spekuliše da je Rusija mogla da se istakne u Libiji samo kroz upustva i preporuke Egipta koji pre svega podrži Haftara. Rusija i Egipat takođe poboljšavaju svoje veze u pogledu trgovinske i ekonomske saradnje i održavaju zajedničke pomorske i vojne vežbe tokom prethodnih nekoliko godina. Dalje, Rusija je navodno rasporedila svoje specijalne snage u Egiptu s posebnom pažnjom usmerenom ka libijskom sukobu.
Rusija se takođe distancira od prakse SAD-a, što joj omogućava da postane održivija opcija za države u regionu koje žele manje kontrole nad onim što rade. Kako ističe Forbs:
“Vojna saradnja sa Moskvom je važna za Kairo. Američki sporazumi o oružju ne dozvoljavaju sekundarne prodaje – ono što Egipat kupi mora ostati u Egiptu. Takve obaveze ne dolaze sa ugovorima Kremlja, a u kontekstu egipatskog kapitalizma, ugovori o oružju sa Rusijom mogu izgledati mnogo privlačnije. Neka ruska oružja bolje odgovaraju egipatskim potrebama nego američka, a iz egipatske perspektive, ruski MIG-29 je jednostavno laške održavati nego američki avion.“
SAD su takođe zabrinute da se Rusija ubacuje u Avganistan (ponovo), kao i da povećava svoju vojnu saradnju sa Pakistanom. Još jedan odličan primer rastućeg prisustva Rusije u regionu je činjenica da, iako ima jaku američku podršku, Irak navodno želi da se okrene Rusiji za vazdušno pokrivanje u njihovom ratu protiv ID.
Sve u svemu, uticaj Rusije se prostire dalje od Bliskog istoka i njihovih suseda, poput Ukrajine. Pre nekoliko dana, u neobičnom prikazu sile, Rusija je, navodno, letela svojim nuklearnim bombarderima blizu Korejskog poluostrva, otprilike u isto vreme kada su SAD i Južna Koreja sprovodile svoje godišnje vojne vežbe.
Rusija takođe drži veliki deo Južne Amerike, što je verovatno jedan od razloga zašto SAD očajnički žele da “intervenišu“ u Venecueli. Kako su objasnili Anti-Media pre dve nedelje:
“Kao što je to obično slučaj, Vašingtonova želja da potkopa još jednu zemlju je gurnula tu zemlju u raširene ruke američkog rivala iz hladnog rata, Rusije. Reuters je upravo objavio “specijalni izveštaj“ navodeći unutrašnje izvore koji su otkrili da se južnoamerička nacija okreće Rusiji zbog gotovine i kredita koji su im potrebni da prežive nakon američkih sankcija a zauzvrat nude vrednu državnu naftnu imovinu.“
Ruskom udelu u ovoj zemlji je u velikoj meri pomogao pokojni Hugo Čavez, koji je 2006. godine sa Rusijom sklopio ugovor o oružju vredan 4 milijarde dolara, dok je aktivno odbacivao američke korporacije. Kako Anti-Media dalje objašnjava:
“Južna Amerika, koja je nekada bila deo svemoćnog američkog carstva, polako ali sigurno ispada iz ruku američke elite i igra po sopstvenim pravilima… Ekvador je takođe već neko vreme uživa u bliskim odnosima sa Rusijom, i u narednim mesecima će tražiti da proširi ovaj odnos.“
“Rusija takože ima vojne odnose sa Peruom, Argentinom i Nikaragvom, kao i bliske ekonomske veze sa Meksikom i Brazilom. Ovo je treslo kavez američke anti ruske paranoje tokom proteklih nekoliko godina.“
Ovo je samo nekoliko primera koji pokazuju da se američko carstvo polako ruši deo po deo, a preuzima ih američki rival iz hladnog rata, Rusija.
Najpoznatiji primer je nesumnjivo činjenica da je Rusija takođe jedn od vodećih zemalja u takozvanoj BRIKS koaliciji, koja je pokušala da obezbedi bufer za američku dominaciju finansijskim poretkom.
Sledeći put kada mediji odluče da ospu paljbu o navodnom mešanju Rusije u američke izbore, zapamtite šta je zaista u pitanju, i da pravi motivi za suprotstavljanje Rusiji nisu ukorenjeni u brige o demokratiji na bilo koji način. Umesto toga, vlasti su preokupirane potrebom da se podupre propadajuće carstvo koje Rusija konstantno izaziva.
Ruski ministar lupio glupost, a Putinovu urnebesnu reakciju pogledajte OVDE.
Izvor: webtribune.rs
