Najnovije

ŠOKANTNA ISPOVEST ŠAINOVIĆA: Hag mi je nudio da…

Nikola Šainović, bivši premijer Srbije i potpredsednik vlade Jugoslavije, iz Haga se vratio pre dve godine i taj dan, kako kaže u intervjuu za Kurir, slavi kao novi rođendan.

Nikola Šainović (Foto: Jutjub)

Ovih dana je izabran za člana najvišeg rukovodstva SPS, ali ističe da ne vidi sebe u parlamentu i Vladi, već da će se angažovati u rešavanju sudbine RTB „Bor“. Uz to, nastaviće da mladima govori o onome što je naša država prošla burnih devedesetih.
– Mi, učesnici svega toga, dužni smo da mladim generacijama kažemo celu težinu drame kroz koju smo prošli. Naravno, uvek uz vođenje računa o žrtvama, istorijskim elementima i o neizazivanju novih konflikata. Ključno je da govorimo istinu i da idemo ka pomirenju – kaže Šainović. On za Kurir otkriva i kako su izgledali njegovi haški susreti sa Slobodanom Miloševićem, kakvu ponudu je dobio od Haga, ali se priseća i kako su devedesetih izgledali susreti s američkom državnom sekretarkom Madlen Olbrajt.
Na čiji predlog ste izabrani u vrh SPS?
– Ivica Dačić je predložio Glavnom odboru, koji je to jednoglasno prihvatio. Meni je drago, jer je to poštovanje od onih koji su meni najdraži – moji drugovi. To je pažnja prema jednom dugogodišnjem radu i naporu.
Neki su se pobunili i kritikovali vaše ponovno političko angažovanje nakon povratka iz Haga?
– Hag je međunarodni sud. Sa svim svojim manama. On me je optužio, ja sam pred sud izašao. Branio sam se koliko god sam znao i umeo. Sud je odlučio svoje, nigde mi nije zabranjeno ljudsko pravo na resocijalizaciju, koja podrazumeva i političko delovanje. Niko nema selektivno pravo da zatvara usta bilo kome.
Da li Dačić sluša savete stare garde socijalista?
– Dačić je vrlo dostupan za razgovor. Posebno cenim njegov napor da sačuva partiju u vremenu kad je sve bilo predodređeno i organizovano da partija nestane. To ne sme da se zaboravi. Pozivam svoju generaciju članova SPS da pomognu borbi stranke u jačanju međunarodnog položaja Srbije, koji se postiže, pre svega, jačanjem unutrašnje stabilnosti i delovanjem prema svetu na bazi naših starih dubokih ubeđenja.
Jeste li se privikli na slobodu nakon povratka iz Haga?
– Sad već mogu da kažem da jesam. Obeležio sam drugi rođendan, taj povratak računam kao rođendan. Nije nimalo bilo jednostavno 12 godina živeti u izolaciji, i to pod strahovitim optužbama i pritiscima. LJudi me obično pitaju kakav je zatvor. Zatvor je u Hagu manji problem. Problem je sud. U zatvoru znate neka pravila, dok ih na sudu ne znate. Ja sam to obeležio sa tri N – neizvesnost, nesigurnost i nemoć. To je strahoviti psihološki pritisak koji ne može da ne ostavi trag. Ali, evo, sloboda je lek, kao i porodica i drugovi. Takođe, polako se vraćam i u svoju profesionalnu sferu, nikada se nisam odvojio od rudarstva, metalurgije i energetike… Pokušavam da malo pomognem u rešavanju sudbine RTB „Bor“.
Koliko vam je bilo teško po povratku iz zatvora?
– Ilustrovaću vam – vežbao sam da sam prođem pešice preko Terazija. Godinu dana mi je trebalo da neke za ljude obične stvari i meni postanu obične.
Haški tribunal je završio s radom ovog meseca. Kako biste oceniti njegov rad?
– Ogromna ratna drama na prostoru bivše Jugoslavije donela je ogromne nepravde i ogromnu glad za pravdom. Haški tribunal je na to trebalo da odgovori. Imao je istorijsku šansu za to, ali mislim da je nije na pravi način iskoristio. Umesto da odabere poznati pravni mehanizam, on je izmislio svoj, koji ga je odveo u selektivnu pravdu i kod tuženja i kod suđenja, i kod primene od slučaja do slučaja… A selektivna pravda odmah asocira na nepravdu. On nije doneo efikasnu pravdu. Bilo bi najbolje da je Hag sve žrtve na prostoru Jugoslavije tretirao kao jednu oštećenu stranu, a sve odgovorne stavio na jednu optuženičku klupu i sudio im ravnopravno.
Hrvatski general Slobodan Praljak se, pred kamerama i sudijama, ubio nakon osuđujuće presude. Kako vidite taj čin?
– On mi je bio sused u Hagu. Znam ga godinama, to je čovek duboko posvećen svojim ubeđenjima. Bio sam tamo kada mu je izrečena prvostepena presuda, on je bio duboko nezadovoljan, nije mogao da se pomiri s tim da je zločinac… Bilo mi je predvidivo da će napraviti jedan dramatičan gest protivljenja ako mu se potvrdi presuda, ali nisam očekivao ovako nešto. Pitaju se kako je uneo otrov… Pustite tehnička pitanja. Kako je mogao to da odluči? Kad takav čovek donese takvu odluku, on će je i izvršiti. To je treće samoubistvo u Hagu, to sud nosi kao deo svog nasleđa.
O čemu ste razgovarali s njim?
– Haški način komunikacije podrazumeva da prvo ustanovite pitanja o kojima ne možete da razgovarate jer se ne slažete potpuno. Kad to ustanovite, onda možete o svemu. Razgovarali smo o istoriji, tehničkim pitanjima, porodičnim problemima…
Vi ste jedan od retkih koji za sebe govori da nije baš nevin robijao?
– Kad je čovek na odgovornom položaju, odgovoran je i za dobro i za zlo. Desila su se ogromna stradanja, velike žrtve na svim stranama i, nažalost, neki naši ljudi su počinili zločine. Nekima je suđeno, nekima neće biti suđeno. Svestan sam da neko to mora da plati. Palo je na mene i ja nosim taj deo tereta. Nije sve bilo onako kako me je osudio sud, ali nije da nisu mogli da me osude.
Šta vam je nudio haški tužilac?
– Ponudili su mi da svedočim protiv Slobodana Miloševića i da onda „nestanem“, da se moja porodica i ja sklonimo u neku zemlju po izboru, da dobijem novi identitet… Očekivali su da ću to da prihvatim, a ja to nisam ni uzimao u razmatranje. Smatrao sam da nemam pravo da se sklonim. A pretnja, ako ne prihvatim, bila je – doživotna robija. Međutim, mislio sam da je ta alternativa gora doživotna robija.
Kako su izgledali vaši haški susreti i razgovori s Miloševićem?
– Mi smo bili dugo bliski i ranije, znali smo se još dok je on radio u banci. On me je u Hagu stavio na spisak svojih svedoka, a pošto se sam branio, to smo koristili da se srećemo češće, radi konsultacija. Bio je potpuno posvećen odbrani i svom nastupu u sudnici. Osim o tome, razgovarali smo i o zdravlju, porodici… Poslednji put smo se videli prilikom mog puštanja na privremenu slobodu, kad mi je rekao da me u to vreme neće pozivati za svedoka. Kazao je: „Videćemo se posle.“ Nažalost, on je umro u međuvremenu.
S vremena na vreme se aktuelizuje pitanje njegove smrti u Hagu… Je li on ubijen, kako to neki tvrde?
– Objavljena je knjiga dr Vukašina Andrića, koji je bio njegov lekar, i sada je poznat ceo Miloševićev zdravstveni dosije. Tu ima veoma dramatičnih upozorenja da je Miloševićevo zdravlje bilo ugroženo neadekvatnim lečenjem. Sud ga je pritiskao da se odrekne da se sam brani i taj pritisak se odrazio i na odlaganje njegovog lečenja, što nije smelo da se desi.
Oštra je polemika i o predlogu za podizanje spomenika Miloševiću u Beogradu.
– Da li će se podići spomenik je uvek političko pitanje, a ja lično mislim da on to zaslužuje. Milošević je veliki državnik iz teškog vremena, ostavio je trag u istoriji koji različiti ljudi vide na različite načine, ogromna je njegova državnička uloga u odbrani interesa srpskog naroda…
Presuda Ratku Mladiću, odnosno fusnota iz tog dokumenta, pokazala je da Milošević nije bio član udruženog zločinačkog poduhvata u BiH. Kako to vidite?
– Ta fusnota prvo razbija krajnje pojednostavljeno tumačenje da se cela jugoslovenska drama objašnjava Miloševićem. Zatim, ta fusnota pokazuje da je borba i potreba za državnošću i slobodom srpskog naroda u Bosni autentično njihova. Drama i zločini koji su se tu desili su odvojeni od onoga što je bila uloga Srbije. A uloga Srbije je bila samo da im pomogne u borbi za slobodu.
Hrvatski predsednik Franjo Tuđman, međutim, jeste bio kreator zločinačkog poduhvata u Bosni?
– Tuđman je imao jedan jedinstveni poduhvat, koji obuhvata i Bosnu i Hrvatsku i definisanje Herceg-Bosne i progon Srba iz Hrvatske. U haškoj dokumentaciji je to očigledno, jer je on za sobom ostavio sve snimljeno i zabeleženo. A za Miloševića se ne može vezati ideja o velikoj Srbiji. I haški tužilac DŽefri Najs je u sudnici, pred živim Miloševićem, povukao optužnicu za veliku Srbiju.
Da li vas je iznenadila doživotna robija za Mladića?
– Nije me, nažalost, iznenadila, jer su neke prethodne presude presudile sve elemente koji su se našli i u Mladićevoj presudi. Ne znam dovoljno srebreničku dramu, te ne mogu da sudim o tome. Međutim, u presudi se ne vidi direktna Mladićeva odgovornost. Srebrenica je veliki zločin, ali i u tim prethodnim presudama piše da su taj zločin izvršili delovi vojske i delovi MUP. Dakle, ni vojska kao celina, ni MUP kao celina, pogotovo ne Republika Srpska i srpski narod. Zato u oceni Srebrenice ne treba da budemo gori Hag od Haga. Dovoljan je jedan Hag.
Zašto Srbija nikako ne može da reši pitanje Kosova? Vi ste i devedesetih to pokušavali…
– Devedesetih smo imali jednu dramatično nepovoljnu međunarodnu situaciju za nas – nemamo Rusiju na političkoj sceni. Odnosno, još gore, imamo Rusiju koja glasa ili se uzdržava za sve ono nepovoljno – od sankcija do Haškog tribunala. Danas se ta pozicija razlikuje za celog jednog Putina i za novu poziciju Rusije. Milošević je 1998, posle naše antiterorističke operacije, otišao kod Jeljcina za podršku da možemo da kažemo da je uspostavljen mir, koji želimo da se međunarodno potvrdi. Od njega je pak dobio zahtev da prihvati Misiju OEBS i Vokera. Ova Rusija je sada drugačija.
A šta sad s Kosovom?
– Ovde je sada ključno pitanje vojne neutralnosti, pa tek onda druga pitanja poput suvereniteta, svetinja… Put ka EU treba usmeriti ka modelu onih zemalja koje su deo Unije, a vojno su neutralne. To je ključno kako bi prestala borba za vojnu dominaciju nad Srbijom. Onda se kosovskom pitanju pristupa kao pitanju stabilnosti na Balkanu, a ne kao oružju koje velike sile koriste za ostvarivanje svoje dominacije. Očigledno je da nas Zapad putem Kosova pritiska.
Ali čekajte, Milošević je nudio predsedniku SAD Klintonu da Srbija uđe u NATO, a da zauzvrat Kosovo dobije autonomiju, bez nezavisnosti?
– Krajem devedesetih smo bili svesni da je Amerika toliko pritisla pitanje Kosova, a da mi nemamo nikakvu odstupnicu, zaleđinu, saveznika… Ta ponuda je bila krajnji pokušaj da sačuvamo Kosovo u sastavu Srbije. Milan Milutinović je to preneo američkom diplomati Kristoferu Hilu, koji mu odgovara: „To sad nije tema.“
Vi ste 1999. učestvovali u pregovorima u Rambujeu kako bi se kosovska kriza rešila mirnim putem. Zašto je zapravo to propalo?
– Svaki pokušaj da se otvori neki dijalog sa albanskom stranom je slomljen novim pritiskom na vojno pitanje, vojno prisustvo… Na kraju smo dobili dokument koji je podrazumevao okupaciju cele Jugoslavije – da dolaze snage NATO, da njihovi vojnici nose oružje po svom nahođenju, da mogu da liše slobode koga oni hoće i da ga izvedu pred odgovarajućeg službenika. Klasična okupaciona ponuda za koju su znali da ćemo odbiti. A pošto smo odbili – evo bombardovanje. To su otvoreno govorili. Najtvrđi „savet“ nam je saopštila američka državna sekretarka Madlen Olbrajt, i to na srpskom jeziku. Rekla je da je jedini spas srpskog naroda da prihvati to iz Rambujea. To je bila direktna pretnja.
Po čemu pamtite Olbrajtovu?
– Bila je u Rambujeu tri dana, što je ogromno angažovanje za jednog državnog sekretara. Ona je smrknuta, žena ledenih očiju, govori brutalno…

Milošević znao šta ga čeka

Milošević je krajem devedesetih znao da ga čeka Hag?
– Mi smo bili svesni da se moramo odupreti nekim stvarima. A kad se odupremo, onda nam preti Hag. On je bio potpuno svestan šta sledi. I Momir Bulatović je, kao predsednik savezne vlade, leta 1998. predlagao neko svoje angažovanje u vezi sa Kosovom. Milošević je rekao: „Momo, nemoj ti u to da se uključuješ, jer mi koji se bavimo Kosovom završićemo u Hagu, sa mnom na čelu.“ Eto, recimo, da ga je spasao Haga.

O dejtonskoj Bosni i Hercegovini

Sprovodili ste Dejtonski mirovni sporazum. Da li on funkcioniše u praksi?
– Bosni veliku štetu nanose oni koji olako pričaju o nekom mogućem „Dejtonu 2“. To su mnogo neozbiljne stvari. Ovo je ozbiljan međunarodni sporazum i treba ga čuvati. Svaka ideja o prepravci tog sporazuma je opasna. Dejtonska BiH funkcioniše. Funkcionisanje je komplikovano, ali to je mnogo lakše nego rat.
U Dejtonu se odlučivalo o Bosni, ali je izaslanik SAD Voren Kristofer želeo tada da s Miloševićem reši i pitanje Kosova?
– Amerikanci su mu, pre rasprave o Bosni, ponudili da se reši i Kosovo. On je pitao kako. Rekli su mu da iz zapadne Slavonije potpuno treba da se povučemo do kraja 1996, a do kraja 1997. s Kosova. Milošević je rekao da o tome nema razgovora, na šta su Amerikanci odgovorili da onda nema ni razgovora o Bosni. Milošević na to kaže: „Nek nema.“ I naredi da se delegacija spremi za povlačenje. Onda su Amerikanci rekli da će se ipak govoriti samo o Bosni. Koju naredbu je izdao Putin jer zna da uskoro počinje svetski rat pročitajte OVDE. Izvor: Kurir

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

Bonus video

Nikola Šainović u emisiji goli život
PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA