Pravda

Piše: Rostislav Išćenko Stanovnik koji po statistici spada u prosečnog voli da postavlja pitanje: ako već postoji neki problem, zašto on nije još juče rešen? Takva pitanja se najčešće odnose na spoljnopolitičke probleme. Ona, po pravilu, jače odjekuju, a što je još važnije, čovek dublje shvata svoje nedostatke u nekim svakodnevnim pitanjima. Isto tako čovek shvata da, ukoliko je čitavog života radio, na primer, kao agronom, on ne ume da vozi rudarski istovarivač. A ljudi svakog dana preko televizije slušaju o međunarodnoj politici, toliko često i mnogo diskutuju sa prijateljima o tome da i za sebe same neprimetno počinju da osećaju da su po tim pitanjima postali kvalifikovani stručnjaci. Istina, nivo rešenja koja nude takvi „stručnjaci“ može da se poredi sa „političkim diskusijama“ u dečjem vrtiću. Ili „kad te ja samo udarim!“, ili „kukavico, kukavico!“ Odnosno, ili naši tenkovi grme Jelisejskim poljima na paradi, ili vlast „zavisi od stranih igrača“. Uostalom, to je večiti problem koji ne zaobilazi ni jednu zemlju. Običan stanovnik uvek precenjuje svoje sposobnosti i kvalifikovanost, dok se tuđi neshvatljiv rad shvata kao čarobnjaštvo, a suština mu je – pojednostavljivanje do nivoa koji svako može da shvati. Na primer, diplomate „samo piju na prijemima“, birokrate „uvek traže mito“, a političari „uvek lažu“ itd. Mnogo je gore kad u svetu u kome živimo danas profesionalni političari i politički savetnici (a da i ne pominjemo ogromnu većinu novinara, politikologa i sl.) prestaju da ispunjavaju zahteve svoje profesije. Problem je u ogromnom broju svakodnevnih informacija koje čovek jednostavno nije u stanju da obradi. Prestao je da radi stari metod koji je odlično funkcionisao još pre 20-30 godina, prema kome su se prvo sakupljale sve informacije koje se odnose na isti problem, pa se one prvo sintetizuju, zatim analiziraju, i tek se posle toga određuje ocena situacije i predlaže rešenje. Danas, ukoliko stručnjak pokuša da obuhvati sve informacije o određenom problemu, on će potpuno da zaostane u pružanju informacija. Odnosno, on će da oceni jučerašnji dan, ali je dotle već nastupilo – sutra. Stiže masa novih događaja koji treba da se obrade. Dok vi čitate, razmišljate, pišete, situacija se menja, ponekad kardinalno. Savremena sredstva komunikacije koja omogućuju upravljanje globalnim procesima u režimu realnog vremena i koja vezuju u zajednički snop događaje koji se odvijaju hiljadama i hiljadama kilometara daleko jedan od drugog, ne ostavljaju mogućnost za pravovremenu reakciju. Reakcija će beznadežno da kasni. Da bi se uspelo, umesto da se upravlja događajima, mora da se prelazi na upravljanje informacijama. Ukoliko pokušavate da u upravljanju događajima oduzmete inicijativu političkom oponentu, vi od samog početka sebe stavljate u položaj podređenog. U današnjem informacionom svetu uvek ćete ostajati u položaju onog koji reaguje, odnosno koji gubi. Preuzimanje inicijative je moguće samo u informacionom prostoru, i to samo formiranjem i širenjem po kvalitetu nove informacije, stvaranjem drugačije informacione stvarnosti, drugačije informacione matrice. Nije toliko važno koliko cela vaša matrica odgovara stvarnosti. Važno je da njen svaki pojedinačni element bude tačan i da se može proveriti. Potrošač informacione sadržine je, baš kao i vi, nesposoban da u režimu realnog vremena oceni svu realnost koju ste vi stvorili. On može samo da poveruje ili da ne poveruje, oslanjajući se na svoju sposobnost da oceni neki pojedinačni element vaše stvarnosti. Ukoliko su svi vaši elementi tačni, to znači da će različite grupe potrošača, ocenjujući različite pojedinosti, dolaziti do zaključka o slaganju o realnosti svega što je sagrađeno, bez obzira na svoju nesposobnost da ga postigne. A, ukoliko potrošač bude nailazio na laž u sitnim stvarima, on će prestati da veruje i u krupne. Tako, na primer, ukrajinska (i zapadna) koncepcija događaje u Ukrajini s kraja 2013-2014. godine sve do danas gubi u odnosu na rusku zbog očigledne lažljivosti osnovnih polaznih tvrdnji. Javne garancije Janukoviču i trenutno kršenje već dogovorenog. „Mirni demonstranti“ sa automatima koji su osvojili parlament. „Pravo svakog da ga čuju“ i ubistva mirnih stanovnika u Odesi i Donbasu samo zato što su iskazali svoje stavove. „U Ukrajini nema nacizma“ i hiljade jurišnika u procesiji sa bakljama, čitave vojne jedinice u sastavu VSU i VMD sa zastavama sa nacističkom simbolikom. Upravo je to neslaganje unutar ukrajinsko-evro-američke informacione matrice, koje je bilo očigledno svima, a nikako ne referendum, legitimisalo u očima evropskog javnog mnjenja prelazak Krima u sastav Rusije. Odluke bilo kog referenduma mogu da se uzimaju u obzir, a mogu i da se ne prihvataju (kao što se to već više puta događalo, između ostalog i na postsovjetskom tlu). Ali očigledne laži ukrajinske propagande po pitanjima od drugostepenog značaja čine neubedljivom i poziciju Kijeva po pitanju Krima. Prosečni zapadni čovek nije u stanju da proveri ko je konkretno na Krimu u pravu, ali u slučajevima kada je provera bila moguća, on se više puta ubeđivao da ruska slika sveta adekvatnije odražava stvarnost od ukrajinske. Znači, taj čovek će početi da veruje Rusiji i u drugim stvarima. Pritom, trebalo bi da se razume da hipotetička informaciona stvarnost, koja se sastoji isključivo iz tačnih i proverljivih elemenata, uopšte ne mora da bude istinita sama po sebi. Ali to i nije važno. U navedenom slučaju je važna percepcija. Što manje zapadno društvo veruje u legitimitet ukrajinskih pretenzija u vezi sa Krimom, to je teže sprovoditi politiku antiruskih sankcija. Društvo je spremno na izvesna ograničenja (a sankcije nanose ogromnu štetu Evropskoj uniji) pod uslovom da je sigurno u svoju istinu, ali da pati zbog laži (tim pre ukoliko je ona tuđa), ono ne želi. Tako proizilazi da je ruska pozicija u vezi sa Krimom prihvaćena, i to ne zato što se ona ne može osporiti, već zato što se njoj više veruje nego ukrajinskoj, s obzirom da elementi koje stanovništvo može da proveri odgovaraju stvarnosti, za razliku od mnogih elemenata ukrajinske pozicije. Tako su i u Siriji, i u Ukrajini, i svuda drugde naši protivnici bili spremni na svaku moguću reakciju Rusije u realnom svetu i za davanje ubitačnog informacionig odgovora. Informacione matrice u kojima je Rusija predstavljena ili kao agresor, ili kao „gnjida“ već su bile pripremljene i trebalo je samo da se sačeka na reakciju pa da se pusti u promet ona odgovarajuća (ustvari, najverovatnije – obe istovremeno). Kada je Rusija sama prenela rat u virtuelno-informacioni prostor, preuzela inicijativu i ponudila sopstvenu matricu, svoj virtuelni svet koji je bio ubedljiviji od zapadnog, ispostavilo se da protivnici nisu bili spremni na to. Uostalom – nimalo čudno. Samo zamislite u kakvom biste bili šoku kada biste bili u tenku koji se kretao sa namerom da poubija divljake, naoružane kopljima i preistorijskim musketama, ali se odjednom nađete pod udarom savremene avijacije visoke tehnologije. Zapad se našao otprilike u takvoj situaciji kada je odlučivao da povede hibridni rat sa Rusijom, koja je živela u predinformacionom svetu i koja je posedovala mogućnosti kasnog SSSR, ali se odjednom sudario sa hibridnim (između ostalog i u informacionom pogledu) naporima Moskve koji su bili na višem tehnološkom nivou od njegovih. Celokupna histerija odlazećeg Obame i globalista koji doživljavaju poraz za porazom upravo se dešava zato što njihov neprijatelj, za koga su mislili da je dečkić taman zgodan da se izudara, odjednom drčno, podlo prevario prosvećeni Zapad i po Vašingtonu i po Briselu udario njihovom sopstvenom toljagom. Stvarno uvredljivo! Međutim, svaka medalja ima dve strane. Vraćam se na problem o kome sam započeo priču u početku teksta. Ispostavilo se da su mnogi profesionalci koji su bili naviknuti da rade u staroj informacionoj sredini, u okviru kasnosovjetskih tehnologija, postali nesposobni da prihvate promene do kojih je u međuvremenu došlo. Kao smeli konjanik koji je započeo svoje službovanje 60-70-tih godina 19. veka, kada su se armije, kao u vreme Napoleona, još postrojavale u čvrsto zbijene redove i u napad išle u kolonama i koji je u rovovima Prvog svetskog rata razmišljao o degeneraciji čovečanstva, o tome kako rat više u sebi nema baš ničeg viteškog, jer je, lišen sultana, čakoa i ukrašenih suknenih mundira, izgubio svoj nekadašnji sjaj, a da se umetnost ratovanja izrodila u obično mlevenje artiljerije koja protivnika gađa iza zaštićenih pozicija. Ne može se, međutim, reći da je takvo razmišljanje bilo sasvim pogrešno. Neke spoljne crte su ispravno shvaćene. Jednostavno, nove tehnologije su promenile karakter rata mada nisu promenile glavne principe, koje je formulisao još Sun Cu. Do 1914. godine oficiri vojski prošlih perioda postali su beznadežno zastareli. Talentovani pojedinci su mogli da procene promene koje su se događale i da shvate potrebu za adaptacijom vojne teorije i prakse u obuci vojske. Nova generacija je već učena po novim principima. Ali za većinu junaka iz druge polovine 19. veka u ratovima s početka 20. veka više nije bilo mesta (mada su mnogi među njima bili živi, pa čak i mlađi od Suvorova iz vremena njegovog Italijanskog pohoda). Potpuno ista stvar se dešava danas sa „oficirima i generalima“ informacionog fronta. Neko je intuitivno osetio novu realnost i u nju se ugradio. Neko gunđa i pokušava da vrati dobra stara vremena. S obzirom da danas baš informaciona kampanja postaje glavni oblik ratnih dejstava u hibridnom ratovanju (klasične oružane snage pre igraju ulogu faktora koji sprečava protivnika u pokušaju da okrene šahovsku tablu, te ga tako tera da ipak igra po pravilima), obrazovanje i obuka novog informacionog korpusa u skladu sa inovacijama koje su potpuno promenile lice rata početkom 21. veka, potrebno je ništa manje nego što je u početku – sredini 20. veka bilo obrazovanje novog oficirskog korpusa sposobnog da na bojnom polju efikasno iskoristi inovacije koje su se tada pojavile u obliku tenkova i avijacije. Talentovani pojedinci mogu da pobede u bici, ili čak i u vojnoj kampanji, ali rat dobija – sistem. Izvor: Rossiя Novaя/Fond strateške kulture