Ipak, živimo u vremenu u kom je Rusija predmet svakojakih kritika po najrazličitijim osnovima, od kršenja ljudskih prava, do agresivne spoljne politike i autoritarnog režima. Ovo je i prirodno, imajući u vidu činjenicu da je Rusija ponovo postala politički igrač globalnih razmera na kome je lako steći jeftine političke poene.
Bez sumnje, ruska spoljna i unutrašnja politika prepune su kontroverzi, ali to nije jedini razlog za pokretanje, kako ga nazivaju, zapadnog "krstaškog pohoda" protiv Kremlja. Neki političari na Zapadu imaju običaj da Rusiju okrive za gotovo bilo šta. U njihovom svetu, sve loše što se desi dolazi kao posledica mahinacija ruskog predsednika Vladimira Putina ili njegovog uticaja.
Bio Putin kriv ili ne, do odgovora na to pitanje mora da se dođe regularnom istragom, a ne pukim navodima. Kako bilo, jedna stvar je jasna: iza kampanje Zapada protiv Rusije ne stoji ništa drugo do potreba da se proizvede ravnopravan neprijatelj koji oličava egzistencijalnu pretnju.
Nakon pada Sovjetskog Saveza zapadna civilizacija je, nadahnuta idejama slobode i liberalizma, došla do predstave o „kraju istorije“, oličene u istoimenom delu profesora sa univerziteta Stenford Frensisa Fukujame. NATO je stekao utisak o sopstvenoj nepobedivosti i o superiornosti ideja koje savez zastupa. To je dovelo do nametanja tih ideja i vrednosti, u nekim slučajevima i silom.
Napad na Avganistan je bio samo početak, ubrzo je usledila kampanja u Iraku. Pokušaje Zapada da svoj uticaj proširi i na postsovjetski prostor, Kremlj je doživeo kao pokušaje „obojene revolucije“, poput onih u Gruziji 2003, odnosno Ukrajini 2004. godine. Slično je okarakterisano i Arapsko proleće iz 2011. Vrhunac zapadnog krstaškog pohoda bili su pokušaji da se svrgnu režimi u Siriji i Libiji, koji su proizveli krvave građanske ratove bez kraja i konca.
Ironijom sudbine, Zapad nije ostvario većinu svojih planova, a mnogi od njegovih pokušaja da se „izveze“ demokratija su prerasli u sopstvenu suprotnost. Umesto da postanu demokratičnije i stabilnije, pomenute države su se suočile s nezaustavljivom krizom. Zapadni narativ nije mogao da se nosi s takvom surovom stvarnošću. Kao logičan sled stvari, demokratske vrednosti su, kao i sama ideja demokratije, diskreditovane i svedene na nivo spoljnopolitičkog oruđa.
Kada je Barak Obama preuzeo dužnost predsednika SAD, ta država je već imala narušenu sliku u svetu i novi šef države je morao da nosi to breme. On u tome nije uspeo, izneverivši svoja predizborna obećanja vezana za zatvaranje zloglasnog zatvora u Gvantanamu i povlačenje trupa iz Avganistana i Iraka.
Povrh svega, on nije prekinuo američku praksu mešanja u unutrašnju politiku drugih zemalja. To je posebno uticalo na opadanje ugleda Amerike u svetu, a Baraka Obame i Demokratske stranke unutar Sjedinjenih Država. Tako je došlo do uspona populističkih snaga koje su našle svog lidera u kontroverznom milijarderu Donalnu Trampu koji je postao američki predsednik. NJegova obećanja tiču se prestanka „demokratskog“ krstaškog pohoda i fokusiranja na unutrašnje probleme države.
U takvoj situaciji, za divno čudo, Rusija bi mogla da odigra veoma važnu ulogu u osnaživanju liberalnih snaga na Zapadu. Rusija je već počela da okuplja zapadne političare, ali ne kao pozitivni činilac, već kao kohezivni faktor pretnje.
Zapadni narativ na kome se posebno insistira unutar SAD-a okrivljuje Rusiju za niz stvari: od pobede Trampa na izborima, čemu su navodno doprineli ruski hakeri, preko Bregzita koji se tumači na sličan način, do parlamentarnih izbora u Gruziji koji su na vlast doveli proruske snage. Ovaj narativ se pojavljuje i u kontekstu predstojećih izbora u Francuskoj i Nemačkoj: za eventualnu pobedu Marin Le Pen, odnosno neuspeh Angele Merkel, unapred se okrivljuje asertivni pristup Kremlja.
Postavlja se logično pitanje: da li Rusija zaista ima ovakav uticaj? Zašto umesto nje niko ne okrivljuje Kinu? Ako je Rusija zaista toliko moćna i uticajna, nije li ona već prevazišla Ameriku i postala dominantna svetska super-sila, kao što su pojedini autori ironično nagovestili?
Držeći se konvencionalne logike, jedino država ekonomske, političke, i vojne snage SAD može da utiče na američku unutrašnju politiku. Rusija je, trenutno, daleko od toga. Što se hakerskih napada tiče, oni su postali opšte mesto i njih primenjuju obe strane.
Što se izbora u Gruziji i Bregzita tiče, oni su pokazali da tamošnje elite nisu prepoznale rezigniranost sopstvenog naroda.
Slično tome, ukoliko liberalne političke snage u Francuskoj ili Nemačkoj takođe pretrpe poraz, to će biti isključivo posledica unutrašnjih političkih procesa u tim zemljama. U slučaju Nemačke, izbeglička kriza bi mogla da poljulja utopijske planove Merkelove i odrazi se negativno na njen izborni rezultat.
U takvom spletu okolnosti, politički je isplativo napadati Rusiju. Kremlj je sam doprineo isplativosti takve politike aneksiranjem Krima, kao i prethodnom intervencijom u Gruziji.
Istorijsko sećanje takođe doprinosi nametanju uloge žrtvenog jagnjeta Rusiji. Svi se sećaju nekadašnjeg straha od komunizma i Sovjetskog Saveza. Zapad sebi može da dopusti oživljavanje i politizaciju ovog sećanja jer ima strateške alternative saradnji s Rusijom u obliku Saudijske Arabije, zalivskih država, ili Turske.
Shodno tome, napadanje Rusije ne podriva strateške interese zapadnih zemalja. Zato Rijad i Doha mogu nesmetano da bombarduju Jemen bez straha od sankcija. Zato Izrael nastavlja s kolonizacijom palestinskih teritorija uprkos velikom protivljenju muslimanskog sveta. Zato turski predsednik Redžep Tajip Erdogan oseća sigurnost dok protivzakonizo zatvara hiljade građana širom države.
Rusija je za Zapad idealna u ulozi babaroge. Dovoljno je snažna da se predstavi kao pretnja, a dovoljno slaba da se s tom pretnjom može izaći na kraj. Zato joj je i dodeljena takva uloga, ista ona koju su izbegli Katar i Saudijska Arabija uprkos navodima o finansiranju terorizma, Ukrajina uprkos potpunom političkom rasulu u kome se nalazi, pa čak i Kina, uprkos njenoj globalnoj ekonomskoj moći.
Zapad mora da napada Rusiju kako bi pružio objašnjenja za sopstvenu geopolitičku recesiju. Ova taktika je za sada učinkovita, jer ne podrazumeva napuštanje tradicionalnih strateških partnera, niti izlaganje nacionalnih interesa nekoj istinskoj opasnosti. NATO naoružava Ukrajinu vojnim brodovima. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Russia Direct
