Piše: Miroslav Lazanski Poznajući iračku vojsku, to je skroman broj tenkova na poklon.
Zapravo, nisam upoznat o kakvom je to poslu, ili donaciji reč. Je li to u vezi s nekim budućim našim izvozom oružja u Irak po principu „vi nama donirajte ovo, a mi ćemo da kupimo ono“?
Srbija je pre skoro deset godina, na nagovor Amerikanaca, oprostila Iraku dug od nekih 700 miliona dolara, istina, posle toga smo dobili određene poslove oko izvoza naoružanja u Irak, opet uz dozvolu Amerikanaca. Ali nisam siguran da je to bilo u vrednosti od 700 miliona dolara, koliko je otprilike iznosio oprošteni dug Bagdadu. Između ostalog, Irak je kupio i 20 naših školskih aviona „lasta-95“, što je bila i prva prodaja tih aviona u inostranstvu.
Dakle, voleo bih da znam da li naša donacija od 30 tenkova T-55, koji će kod nas sigurno biti i remontovani, a ne znam ko plaća remont, ide direktno armiji Iraka, ili se to odvija preko neke posredničke inostrane kompanije?
Iskustva iz BiH govore da su sve donacije naoružanja iz BiH za Avganistan i Irak išle preko američkih privatnih kompanija, koje su to naoružanje preuzimale bez ikakve nadoknade i onda jednostavno sve to prodale Avganistanu i Iraku. Zapravo, kada iz zapadnih ambasada u Sarajevu dođe naređenje za donacije naoružanja i vojne opreme, niko nijedno pitanje ne sme da izusti. A detaljnija analiza pokazala bi i ko je sve od službenika ambasade u vrlo tesnim poslovnim vezama s određenim kompanijama koje liferuju donacije. Balkan je ovo...
Tenkovi T-55 za iračku armiju? Iračka kopnena vojska sada broji 54.000 pripadnika i raspolaže s ukupno 318 tenkova, od čega je 100 tenkova M-1A1 „abrams“ američke proizvodnje, te 168 ruskih T-72 i 50 tenkova T-55. Preko firme „Ekskalibur grup“ naručene su i dodatne količine polovnih tenkova T-72 i borbenih vozila pešadije BMP-1, tako da ne vidim neku jaku, pa ni logičnu potrebu da iračka armija dobija, makar i besplatno, polovne srpske tenkove T-55.
Osim, ako nije u pitanju formula: „Vi Srbi donaciju, a vi Iračani tu donaciju morate da platite američkoj kompaniji.“ Jer, Irak ima para za kupovinu vrlo modernog naoružanja: od SAD je poručeno 36 aviona F-16 u vrednosti od skoro dve milijarde dolara, od Južne Koreje 24 aviona FA-50 u vrednosti od više od milijardu dolara, od Rusije 15 helikoptera Mi-28NE i 28 helikoptera Mi-35M, od Češke 15 školskih mlaznih aviona L-159, od Italije dve fregate...
Boravio sam tri puta u jedinicama iračke armije u vreme iračko-iranskog rata, u periodu 1983–1988. godine. Bio sam u bici za poluostrvo Fao na samom jugu Iraka, kao i u štabu komandanta 4. iračkog korpusa generala Mahera Rašida. Leteo sam iz Um Kasra na iračkom helikopteru „superfrelon“, naoružanom francuskim raketama „egzoset“, u akciju izviđanja iranskih pozicija na drugoj strani Šat-el Araba. Gledao sam na frontu kod Slanih jezera, severno od Basre, kako irački vojnici ostavljaju tenk T-55 u jarku pored puta samo zato što je pukao jedan članak na gusenici tenka. Kakvo popravljanje, dobiće oni odmah drugi tenk.
Tako da dobro znam tehničku kulturu iračke armije. I onda i danas. Tu ni Mel Gipson ne bi pomogao. Ipak, to je sada armija koja raspolaže PVO sistemom „pancir“, koji mi još nemamo, američkim raketama AGM-114 „helfajer“ i američkim laserski vođenim bombama GBU-12 (mi možemo da ih vidimo samo na filmu), najmodernijim nemačkim ABH oklopnim vozilima „fuks“, helikopterima „kajova“ i transportnim avionima C-130 „herkules“, avionima Su-25.
No, bez obzira na sve to, iračka vojska, pa i vlada, pred stalnim su kulturološkim izazovima. Korupcija je svuda prisutna, irački oficiri često se biraju po principu nepotizma, profesionalna etika je slaba. Više tenkova sigurno neće zaustaviti svakodnevne eksplozije bombaša samoubica po Bagdadu, pa ni naših 30 poklonjenih T-55. Ni NATO neće sprečiti napade militantnih islamista odlučnih da kazne Zapad zbog onoga što je istorija učinila muslimanskom svetu.
Kada kažem „istorija“, ne mislim na fatalizam. Pošto niko na Zapadu još nije pošteno i iskreno odgovorio kako se to stiglo od terorističkih napada 11. septembra 2001. do ovoga što se sada događa u Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, pa evo i u Londonu. Samo delimičan odgovor je u tiraniji puteva i načina borbe protiv terorizma. Jer nijedne oružane snage u svetu ne mogu trajno i kompletno da reše problem terorizma.
Baš kao što mi je rekao jedan Iračanin 2009. godine u Bagdadu: „Ne plašimo se mi vas. Plašimo se vašeg straha.“ Dok sam stigao da mu objasnim da ne dolazim sa Zapada, već je otišao... Izvor: Politika
