Bilo, neponovilo se, ali da se ne zaboravi. Zato reč imaju oni koji su od 9. aprila do 10. juna 1999. godine vodili jednu od najvećih bitaka u napšoj istoriji – bitku na Košarama.
Veliki petak, 9. april 1999. godine ostaće upisani kao praznik i datum kada je ona počela. Čitavih 67 dana, u karauli na jugoslovensko-albanskoj granici na Juničkim planinama, koje se nadovezuju na Prokletije, tadašnja Vojske Jugoslavije beanila je od Oslobodilačke vojske Kosova, vojske Albanije i NATO avijacije granični prelaz Raša Košares.
Neprijatelj je iznenadio, ali iako je zauzeo Košare, nije uspeo da ostvari cilj i probije granicu na koju se namerio, uprkos znatno brojnijem ljudstvu i ratnoj opremi. Srbija je još jednom pokazala čojštvo i junaštvo.
Neko reče “Prokletije, ime ti je pravo”. Vojnici, pukovnici, potpukovnici koji su znoj, delove tela, i živote ostavuli na visini od preko 2. 000 metara kažu da se takva bitka ne pamti. Promrzline koje su tada “zaradili” još osećaju. Gelere si još u njima. Delovi tela su im još oduzeti, a oni koji su poginuli na braniku otadžbine tek sada žive. I mladi Tibor Cerna, i kapetan Srđan Košanin…
– 9. aprila u ranim jutarnjim satima NATO je poslate su šiptarske snage. Prvo su napali Morinu, a potom pravac Košara. U tom trenutku na Košarama bilo je 110 naših boraca graničara, a 14. se taj broj povećao na 1.357. Sa druge strane, oni su imali 6.000 Albanaca u prvom ešalonu, u drugom oko 2.000, 34 tenkova… U takvim uslovima bilo je nepodnošljivo boriti se ali Košare su odbranjene. Borba je trajala 67 dana – priča pukovnik, komandant odbrane Košara LJubinko Đurković na tribini “Boj na Košarama” koja je sinoć održana u Beogradu. Vremenski i geografski uslovi bili su surovi isto koliko i neprijatelj, kaže on. – Ta viteška borba ima obrise. Oficiri i vojnici pravi su vitezovi i heroji. Vojnici su izbrisali svoje živote i rekli “Srbija i Košare ne sme pasti.” Dušan Jokić, kapetan, komandir čete u odbrani Košara kaže da je do 1999. godine verovao da su mu Velebit i Dinara najgore iskustvo. – Ratovao sam na Velebitu, mislio sam da je na Dinarama bilo najgore, ali ko je Prokletijama dao ime, imao je pravo. Kada se napad dogodio na Košarama, moja jedinica je bila u Đakovici. Nakon desetak dana borbe, došlo je naređenje da se izvrše zamene pa je moja četa krenula da odmeni dobrovljce i specijalnu 72. jedinicu iz Pančeva. Dobili smo municiju i krenuli da se penjemo. Tamo gde je moja četa bila sneg je bio meni do kuka. Kada se na tom najvećem visu magla spusti izgleda kao da ste na drugoj planeti. Promrzao sam sav. Imao sam 10 gelera u glavi… Pakao Košara ne daj Bože da se ponovi – ispričao je Jokić. Najmlađi heroj Košara bio je Vojislav Vukašinović. On je u martu 1998. godine sa 19 godina otišao u Kosovsku Mitrovicu da služi vojni rok. – O bici na Košarama ne može da se priča bez emocija, i ne postoji reč kojim bi opisao sve koji su branili Košare. Svi koji su te 1999. godine uzeli puške u ruke bili su ratnici. Ne mogu da umanjim ili uvećam pogibiju Tibora Cerne, ili kapetana Košanina. Ne mogu da umanjim ili uvećam značaj pola moje glave koju sam izgubio. Nemam reč za sve ratnike. Herojstvo je mala reč – kaže on. Vukašinović je tokom borbe pogođen u glavu, zbog čega je morao da napusti boj. To nikad nije prežalio. – Na moju žalost, moje drugove sam napustio 17. maja. To nikad nežu sebi oprostiti. Jer, niko se nije obazirao na to kolika nas sila napada već kolika se svetinja brani. Bili su tu Visoki Dečani, Patrijaršija, naše majke, sestre… Imali smo hranu i vodu ali niti smo jeli niti smo pili. Nismo, jednostavno, imali vremena za to… I svih 108 njih poginulo je junački. Isto tako svih 256 povređeno je junački, a oni koji su imali sreće imali su je junački – kaže Vukašinović. Pogledajte OVDE čime su Šiptari zapretili ako Haradinaj bude izručen Srbiji. Izvor: Telegraf
