Pravda

Piše: Mitar Kovač Takav ofanzivan nastup je očigledan, naročito posle prividnog rešavanja krize u Makedoniji i formiranja Vlade koja će servilno sprovoditi instrukcije EU i NATO pakta. Prijem Crne Gore u NATO dodatni je argument lobistima i propagandistima da se usmere na R. Srbiju i BiH, kako bi se „popunila ta crna rupa“ na Balkanu i otvorila tzv. evropska perspektiva za „balkanske narode“. Nemački ambasador u Srbiji Aksel Ditman rekao je da su sve izjave koje imaju za cilj menjanje granica na Balkanu opasne i da Nemačka to ne prihvata. Ali je Nemačka od devedesetih godina do danas učinila sve da razbije bivšu SFRJ, po avnojevskim granicama. Ni to joj nije bilo dovoljno, pa je nastavila taj proces kroz podršku i priznanje lažne države Kosovo. Kada je u pitanju Republika Srpska, međutim, onda je to po Nemcima nedopustivo. To je „dosledna“ politika Nemačke i vodećih država EU i NATO.  „To javno kažemo i to je pozicija EU“ – rekao je Ditman i poručuje da je važno da sve strane spuste tenzije i da se krene dalje. On ističe i da pomirenje ostaje važan i značajan izazov u regionu, a da je Srbija u tom pogledu pokrenula važne inicijative i da našu zemlju Berlin vidi kao centralnu zemlju i faktor stabilnosti.Tako Nemačka vidi Srbiju dok ispunjava njene zahteve. Znatan deo parlamentarnih političkih partija iz opozicije i iz vlasti svojim delovanjem nastoje da afirmišu NATO pakt i da šire informacije o njegovoj „pozitivnoj ulozi“ u međunarodnim odnosima. Neki političari to rade otvoreno a neki pomalo prikriveno, kako ne bi izgubili glasačko telo. NATO pakt nastoji da kroz potpunu integraciju država zapadnog Balkana, mimo volje naroda, obezbedi „sigurnu zaleđinu“ svojih trupa, koje se raspoređuju od Baltika do Bliskog istoka. Kao da je zapadni Balkan neko obećao EU i NATO paktu, sa dominantnom ulogom Nemačke i SAD. Po čemu nije legitimno pravo Rusije, kao velike sile i evropske države, da opstane i ostane na Balkanu, pogotovo što to mnogi narodi žele? Po čemu to pravo više pripada Nemačkoj, koja je unesrećila većinu naroda na zapadnom Balkanu, posebno srpski narod, a nikada nije platila ratnu odštetu? Ova i mnoga druga pitanja su osnovana jer se agresivna strategija NATO i EU prema državama na Balkanu sve više intenzivira. Pored ulaganja velikih finansijskih sredstava Zapada u medije u Srbiji, ulažu se i ogromna finansijska sredstva u delovanje nevladinog sektora koji je većinom organizovan i deluje u funkciji promene javnog mnenja i pridobijanja podrške za ulazak Srbije u EU i NATO pakt. To je veoma opasan proces jer dolaze mlade generacije koje nisu doživele, preživele i zapamtile sve zločine koje je NATO naneo srpskom narodu u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i u Srbiji. Ništa nije bio bolji odnos ni EU. Moć propagande i donošenja neustavnih odluka mimo volje naroda sprovedena je u Crnoj Gori. Na sličan način NATO planeri žele to da sprovedu u Srbiji i u BiH. Istovremeno se povećava povezanost NATO i EU, tako da EU sve više, u bezbednosnoj i odbrambenoj sferi, jeste podsistem NATO-a. Zato svako bezuslovno zagovaranje „evropskog puta“ Srbije jeste i zagovaranje ulaska u NATO. Danas, na primer, jedna Austrija u okviru NATO pakta izvršava sve obaveze kao da je članica i ako se deklarativno oslovljava kao „neutralna država“. Slična logika NATO-a se primenjuje u odnosu prema Srbiji, jer vlast Srbije postepeno, tokom godina, sve više ispunjava zahteve od strateške važnosti za NATO na Balkanu, što je u suprotnosti sa vitalnim nacionalnim interesima: Učešće NATO u organizaciji i opremanju tzv. Kosovske vojske; Zagovaranje ostanka i jačanja NATO trupa na Kosovu i Metohiji; Formiranje klasične „granice i graničnih prelaza“ prema Kosmetu; Jačanje albanske propagande na Kosovu i Metohiji, tako da predstavnici srpskog naroda čine deo organa vlasti lažne države Kosovo, čak i u tzv. Bezbednosnim snagama. Srski mladići su regrutovani i školovani u vojnim školama u Makedoniji i na Zapadu za buduću „Vojsku Kosova“; Prenošenje pregovora iz nadležnosti UN u nadležnost EU; Potpisivanje IPA sporazuma sa NATO i davanje diplomatskog statusa pripadnicima Alijanse; Stalno prolongiranje davanja diplomatskog statusa pripadnicima Srpsko-ruskog Humanitarnog centra u Nišu, kao i pripadnicima NATO; Prepuštanje severnog Kosova pod vlast lažne države Kosovo i prestanak prisustva države Srbije na tom prostoru; Nečinjenje u zaštiti prava i sloboda Srba na Kosmetu i progona nad Oliverom Ivanovićem: Izgradnja dela NATO autoputa Niš-Priština-Drač, o trošku građana Srbije a da ga Srbi neće koristiti i Prodaja strateških resursa, preduzeća i prodaja poljoprivrednog zemljišta. Sve su to strateški promašaji prošle i aktuelne vlasti u odnosu na nacionalne interese Srbije. Kao u najmračnija vremena pre Drugog svetskog rata, medijski i kroz delovanje pojedinih stranaka proklamuje se neka „Nova Evropa“, odnosno EU na novim osnovama posle Bregzita: „Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da Nemačka postaje apsolutno najvažnija zemlja u Evropskoj uniji i da je od velikog značaja za nas da sa tom zemljom imamo najbolje moguće odnose. … ‘Ne zaboravite da Nemačka po ubrzanom tempu dovodi investitore u našu zemlju. Pre tri godine, kada sam preuzeo vladu, imali smo 18.000-19.000 zaposlenih u nemačkim kompanijama, a danas imamo 33.000-33.500,’ podsetio je Vučić. On je naglasio da taj broj mora da se povećava do 50.000 zaposlenih.“ Prosto je neverovatno da su to argumenti za unesrećen srpski narod, da sa veličanjem zavisnosti gleda u jednu Nemačku, koja je bila i ostala ekspanzionistička i ohola sila, koja je u dva svetska rata desetkovala i razorila srpsko nacionalno biće a devedesetih godina pri razbijanju SFRJ pokazala potpunu pristrasnost u zaštiti secesionističkih republika, zaključno sa pripremom i proklamovanjem i priznanjem lažne države Kosovo. Danas svoju hegemoniju u Evropi Nemačka ostvaruje finansijskom dominacijom i ekonomskim razvojem, koji je zasnovan delom i na neisplaćenoj ratnoj šteti, „parazitiranju“ na neokolonijalnim državama EU ili kandidatima za članstvo. Nemačka na Balkan i države jugoistočne Evrope gleda suštinski kao na svoje kolonije, jer su one zaista urušene, ostale su bez „realne moći“ i sa skromnim mogućnostima državne administracije. Dok je Velika Britanija bila u EU, ona je donekle obuzdavala hegemonističke ciljeve i bahato delovanje Nemačke. Danas ključni komesari EU sve više liče na „prinudne upravnike“ ili „političke komesare“ Vermahta, samo što nisu locirani u Berlinu nego u Briselu, kako bi to javnost i narodi lakše podnosili. Istorija se ne sme zaboravljati i nikakva radna mesta ne mogu biti izgovor za neljudski odnos prema poginulim u minulim ratovima, niti za prodaju Kosova i Metohije i ispunjavanje zahteva tvorevine zvane EU. Evropska unija nije izbor srpskog naroda, niti se on o tome izjasnio, pogotovu ne za „cenu“ koju ta EU traži od srpskog naroda. Prema tome, bespredmetne su javne rasprave koje najavljuje predsednik Srbije oko Ustava Srbije i Kosova i Metohije. Ta rasprava čini mi se najavljuje se kao svojevrstan oblik umirenja javnosti i ubeđivanja da se „teške odluke“ oko pitanja Kosova i Metohije trebaju doneti. To nikome nije pošlo za rukom u prošlosti bez posledica, niti će u budućnosti. Pitanje Kosova i Metohije je bitnije od svake vlasti i narod nikada neće pristati da bude pokriće promašenim odlukama servilnih i podmuklih političara koji sebi daju pravo „vizionara i misionarsku ulogu“. Dobar deo strategije otimanja Kosova i Metohije, u ovoj fazi, ide preko EU i njenog ucenjivačkog odnosa prema Srbiji i srpskom narodu uopšte. Govoreći na sastanku šefova diplomatije u okviru samita „Brdo-Brioni“, ministar spoljnih poslova Ivica Dačić primetio je da je „…. pregovarački proces Srbije u odnosu na druge kandidate dodatno opterećen posrednim uvođenjem treće strane u pregovore, a što se ispoljava tako da se naš napredak u pregovorima o pristupanju EU uslovljava napretkom u dijalogu Beograda sa Prištinom“. „Uz uvažavanje principijelnosti stava EU, a u svetlu dešavanja kojima smo svedoci poslednjih meseci, smatramo da je potrebno preispitati pristup da se napredak u Poglavlju 35 postavlja kao preduslov za otvaranje novih poglavlja… ne sme Srbija biti talac nečije opstrukcije u jednom veoma osetljivom političkom procesu,“ poručio je Dačić i dodao: „Time biste pokazali da vam je nedvosmisleno stalo do evropskog napretka regiona, kao i da ‘Brdo-Brioni’ jeste forum na kome ćemo iskreno razgovarati o temama od ključnog interesa za zapadni Balkan, a to su već godinama proces evropske integracije i jačanje suštinske regionalne saradnje. Članstvo u EU za Srbiju ostaje jedan od najviših spoljnopolitičkih prioriteta i mi činimo sve kako bi reforme koje, u skladu sa EU agendom, sprovodimo dale što bolje rezultate,“ poručio je Dačić, ali i naveo da „činjenica da smo, uprkos svim naporima koje već godinama ulažemo, do sada otvorili samo osam, a privremeno zatvorili dva poglavlja, nije ohrabrujuća“. Kako je rekao, „ako se taj tempo zadrži, trebaće nam decenija samo za otvaranje svih pregovaračkih poglavlja. I, koliko još da ih zatvorimo. Ili da sve države članice EU i Evropski parlament ratifikuju Ugovor o pristupanju. Naši građani sve više gube veru da će pristupni proces biti okončan, što je loše i za nas i za EU, koja gubi svoj kredibilitet“, upozorio je Dačić. Mirjana Bobić-Mojsilović veoma ubedljivo ističe sve političke floskule i laži političara o stvarnosti u Srbiji, na koju utiču na poguban način. Prošli i aktuelni političari veoma su se uvežbali da gubitak nacionalnih interesa prikazuju kao „nacionalne pobede i velike uspehe“. Narod je nesrećan zbog poliičkih stranaka i političara, koji nisu dostojni istorijske uloge i odgovornosti. Sa dosta sarkazma i istine Mirjana Bobić-Mojsilović odslikava surovu stvarnostu Srbiji danas: „Nova realnost: Prihvatiti realnost da je ovo realnost, i da je jedino realno, realno sagledati stvari.“ Slaviti gubitak Kosova, narednih petsto godina, kao našu najveću diplomatsku pobedu. Promocija knjige Atifete Jahjage u Beogradu – knjiga je o tome kako su Srbi silovali Albanke i o drugim užasnim zločinima ‘zemlje koja je počinila zastrašujuće zločine’. Dani kosovske kulture u Domu omladine. Zverstva u ‘Žutoj kući’ u srpskim medijima se više ne pominju. Najavljeno moguće otvaranje još dva poglavlja za pristupanje EU, koja, inače, ne namerava da u dogledno vreme proširuje svoje članstvo. EU insistira da se što pre počne sa izgradnjom auto-puta Beograd-Tirana koji je od velikog značaja za Albaniju, Kosovo i NATO, a o značaju za Srbiju, raspravljaće buduće generacije. Aktuelna politička mantra: Budućnost koja se pravi bez obzira na prošlost. Politička korektnost čitave javne scene. Evropa nema alternativu. Velika Albanija je realnost. Velika Albanija nema alternativu. Srbija da bude srećna što Albanci još uvek ne nameravaju da uzmu i Niš. Otvaranje dijaloga o promeni Ustava Republike Srbije zbog Kosova. Strani ambasadori zvezde naslovnih strana, vaspitavaju Srbiju. Nemački šef diplomatije Zigmar Gabriel, prilikom nedavne posete Beogradu, imao primedbu i na bilbord koji je video na putu od aerodroma do grada – na bilbordu piše ‘Partnerstvo za budućnost’, a reklama je za NIS i Gasprom. Rusi da se sklone. Nemačka traži da se u Šumaricama podigne spomen-ploča okupatorskim vojnicima iz Prvog i Drugog svetskog rata. U srpskim medijima sintagma srpski rodoljubi sve češće se stavlja pod znake navodnika. Masovna proizvodnja fašista i desničara – svako ko se usprotivi željama Velikog brata da se zaključak da su Srbi zločinci i agresori uči i u osnovnoj školi, može biti etiketiran. Uranijum nije toliko štetan, koliko je bio za naše dobro. Zločini prema Srbima sve češće se nazivaju navodnim. NATO lobisti sve veće estradne zvezde. Tabloidi bez ikakve ograde na naslovnim stranama objavljuju psovke. Rijaliti šou program koji promoviše Sodomu i Gomoru, najgledaniji program. Internet i društvene mreže su neprikosnoveno sredstvo hajke, blaćenja i ponižavanja, što se ovde smatra političkom borbom. Kritičari Soroša su teoretičari zavere, država veoma blagonaklona prema ovom filantropu. Opozicija razjedinjena i slaba, mladi odlaze iz zemlje. Vlast slavi sve svoje pobede.“ Očigledno je da su mnogi događaji koje je navela Mirjana Bobić-Mojsilović deo smišljene strategije Zapada koja se sprovodi kao kampanja na više nivoa, na kulturnom, ekonomskom, političkom i međunarodnom planu, protiv nacionalnih interesa Srbije. Na te događaje ne reaguju pravovremeno niti na pravi način državne institucije. Svaka od navedenih stavki jeste tema za sebe, o kojima će biti reči u narednom vremenu. Odnosi u regionu Balkana nastoje se rešiti kroz kontinuirane pritiske i pregovarački „Berlinski proces“, posebno „Agendu povezivanja“ i jačanje saradnje u oblasti infrastrukture i energetike, kako bi se pospešila integracija i uklonile postojeće barijere. Veoma je površno svaki problem u regionu svoditi na ekonomiju i investicije. Upravo su Nemačka i EU učinili mnogo pogrešnih poteza u prošlosti i afirmisali probleme koje je sada nemoguće prevazići samo prugama, autoputevima i drugim investicijama, koje u suštini plaćaju narodi balkanskih država. Najednom su EU i NATO postali zainteesovani za tzv. zapadni Balkan jer su po čestim izjavama njihovih zvaničnika „…zapostavili zapadni Balkan a postoji sve veća ruska pretnja“. Berlinski proces jeste u suštini deo stragije NATO kojim se nastoji ubrzano uspostaviti „kohezija“ na zapadnom Balkanu, te da se opravda nakaradna politika jačanja vojnih efektiva i priprema nasilja u Evropi, duž uspostavljene linije podele ka istoku. Takođe tim procesom nastoji se kontrolisati pa i potisnuti ruski i kineski uticaj u sferi ekonomije, investicija, politike i bezbednosti. Tekst Aleksandra Pavića "Ne mrze Trampa samo zbog Rusije" pročitajte OVDE. Izvor: Fond strateške kulture