Istraživanje organizacije Srbija 21 pokazuje da petina građana Srbije želi da napusti zemlju, a među njima je najviše mladih ljudi: u okviru te brojke čak je 34 posto mladih između 18 i 29 godina koji razmišljaju o odlasku, što je nekih 450.000 građana.

Gotovo polovina onih koji žele da odu razmišljaju o trajnom odlasku, a to je verovatno i svojevrsna ocena države u kojoj trenutno žive. Građani Srbije su razočarani zbog mnogo stvari, i prosto bi bilo nepravedno reći da su novac i bolji životni standard presudni motivi za napuštanje Srbije. Iako se materijalni položaj najčešće navodi kao glavni razlog i u ovom istraživanju, odmah iza toga se nalazi uređenost države kao i veliko nepoverenje u institucije.

LJudi odlaze nikog nije briga

Podaci do kojih je došlo ovo istraživanje nisu neko veliko iznenađenje, jer tema odlaska ljudi svakako nije novitet u Srbiji. Međutim, i pored činjenice da je ta tema prisutna u javnosti još od velikih gastarbajterskih talasa šezdesetih godina prošlog veka, nekih konkretnih odgovora na emigrantske izazove nema. Da li bi ovi podaci ipak nekoga trebalo da zabrinu? Univerzitetski profesor u penziji Srbijanka Turajlić ne primećuje da je bilo ko posebno zabrinut zbog ovih procenata koji su strašno veliki. 

„Postoji jedan sindrom, koji nije nov, a to je čuvena rečenica idi odavde ako ti ovde nije dobro. Niko ko je na vlasti ne želi da se zapita šta je to što ja radim što tera ljude da odavde idu. Dakle, sve što ja radim je dobro, a ako se tebi to ne dopada - idi. Kao da ova zemlja pripada vlastima, a ako su građani nezadovoljni kako se u zemlji živi, to je problem građana a ne onih koji zapravo određuju kako se u Srbiji živi“, kaže Srbijanka Turajlić.

Možda bi se vlasti i pozabavile ovakvim problemima kada bi oni mogli da se reše brzo i da pokažu nekakve rezultate. Srbija je već dugo emigrantska zemlja, i tu se ništa ne može promeniti preko noći. Na taj momenat skreće pažnju i Bojan Đurić, iz organizacije Srbija 21. 

Ovaj problem se ne može rešiti brzo, i zato mislim da ne postoji ni neka prevelika motivacija, kod različitih nivoa vlasti, da na tome nešto rade ili planiraju na dugi rok, ističe Đurić. „Kada ljudi kažu da nemaju perspektivu, za njih rešenje neće biti povećanje plata od 15 ili 20 odsto u narednih 10 ili 15 godina - što mogu da budu ekonomski rezultati Srbije u najboljem scenariju. LJudi se moraju na neki način uveriti da ovde postoji neka nada da će živeti bolje“. Đurić dodaje kako istraživanje pokazuje i da nije problem samo u novcu. 

„Za one koji žele da odu važno je što će imati veća primanja. Ali za one koji su već otišli i žive u inostranstvu neko vreme, oni menjaju percepciju i ističu uređenost društva, funkcionisanje institucija i pojedinih segmenata društva, kao i predvidivost u mnogim sferama života. Zato je tako malo onih koji već žive u inostranstvu a spremni su da se vrate. Više za njih nije motivacija da bi u Srbiji imali istu ili sličnu mesečnu platu“, napominje Đurić.

Drugačiji sistem vrednosti

Slično mišljenje deli i Srbijanka Turajlić. Kao dugogodišnji profesor univerziteta imala je prilike da iz prve ruke čuje šta je motivacija studenata da napuste Srbiju. Kako kaže, novac često nije najvažniji motiv. 

„U struci kojom se ja bavim - inženjerstvo i IT sektor posebno - sa gledišta standarda on je čak u Srbiji možda veći nego negde drugde, imajući naravno na umu postojeće plate i troškove života. U toj struci posla ima, i plate nisu male. Od onih IT inženjera koje ja poznajem, a koji su otišli, otišli su onda kada su deca bila spremna za školu. Želeli su da im deca rastu i žive u jednoj pristojnoj zemlji u kojoj postoji normalan sistem vrednosti, i u kojoj se sve ne rešava korupcijom i preko veze“, kaže Srbijanka Turajlić.

Bolje biti neće

Ako bismo krenuli u nabrajanje svega što u Srbiji loše funkcioniše - a moglo bi se navesti kao potencijalni motiv za odlazak iz zemlje - lista bi zaista bila dugačka. Loš javni prevoz, šalterska birokratija, korumpirano zdravstvo, sudstvo i policija, rasturene institucije, spori vozovi, loši putevi, partijsko zapošljavanje, medijsko i političko nasilj - i sve to uz platu od 200-300 evra - postaje jasnije kako je potrebno imati specijalan sistem samoodržanja i dodatnu količinu meditacije kako bi se funkcionisalo u takvom okruženju. 

Bojan Đurić napominje da su ljudi optimizam da će se neke stvari u tom smislu promeniti imali samo u prvim godinama nakon 5. oktobra 2000. godine. Ali ta nada je brzo iščezla, nastavlja Đurić, i to je zapravo ljudima ugasilo nadu da će se neke stvari promeniti. 

„Mislim da se ljudi, kada razmišljaju o odlasku, pre svega rukovode iskustvima nekih drugih ljudi, ili posmatrajući neku opštu situaciju u društvu. Svest o tome da se neke stvari sporo, ili uopšte ne menjaju, čini mi se da je mnogo presudnija za nečije odluke nego možda neki konkretan događaj, u smislu da su ljudi direktno ugroženi zbog toga što neko drugi može lakše da nađe posao od njih, ili što se obrazovanje uvek ne isplati“, kaže Đurić.

Program za mlade - menjajte opšte okruženje

Partokratije je u Srbiji uvek bilo, ali naprednjačka vlast je sistem botovskog napredovanja uspostavila kao jedan od ključnih principa u karijerama mladih ljudi. Koliko uticaja u razmišljanju mladih o odlasku ima činjenica da ne žele da se za radno mesto guraju sa stranačkim botovima? Srbijanka Turajlić smatra da je to potpuno jasno, i da „kada biste vi imali jake institucije sistema, onda više ne bi bilo ni partokratije. Tako da mi se čini da je partokratija samo posledica - ona je jednostavno posledica želje da ne postoje institucije“. Stoga profesorka Turajlić smatra da će vlast sve ove porazne cifre i procente iz ovog istraživanja jednostavno ignorisati i prećutati. 

„A to će da prećuti jer ona jednostavno nema odgovor kojim ne bi prihvatila sopstvenu krivicu. Prihvatanje krivice je prvi korak ka tome da se kaže: u redu, da vidimo šta možemo da promenimo. Ali, oni ništa ne bi trebalo da čine za mlade, oni bi trebalo da učine nešto za državu. Nema tu pojedinačnog podsticaja i magičnih programa za mlade. Pošto mladi beže zbog opšteg okruženja, dok se ne učini nešto na popravljanju opšteg okruženja, mladima nema šta da se ponudi kako bi ostali u Srbiji“, smatra Srbijanka Turajlić.

Pročitajte OVDE šta je to jasno za Šešelja i kakve veze autoput ima s tim.