- Dobijali smo pisma podrške naroda iz celog sveta, uključujući i Srbe! Znali smo da smo u teškoj situaciji, da možda nikada nećemo izaći na slobodu, ali podrška koju smo dobijali olakšavala nam je život unutar zidina - priča jedan od članova čuvene "kubanske petorke" koji u Beogradu promoviše knjigu Stivena Kimbera "Šta počiva sa druge strane mora", svojevrsnu biografiju ove grupe.

- Kubanci su oduvek bili ponosni na veze i iskreno prijateljstvo sa nekadašnjom Jugoslavijom, ali i sada sa Srbijom. Oduševljen sam prijemom u Beogradu i duboko zahvalan svima onima koji su i odavde lobirali za naše oslobađanje. A znam da ih je bilo mnogo.

Ova grupa kubanskih obaveštajaca je 1998. uhapšena u Majamiju, uz veliki medijski skandal, pod optužbom za terorizam i špijunažu. Do konačnog oslobađanja poslednje trojice (među kojima je bio i Herardo), 2014, ovo je bio jedan od najpraćenijih sudskih slučajeva u svetu. Kako su godine odmicale, pritisak na američke vlasti da oslobode ove "političke zatvorenike" je rastao, a zahteve su upućivali nobelovci, aktivisti, holivudske zvezde, među kojima i Oliver Stoun, Šon Pen…

- Nikada neću moći dovoljno da zahvalim svima onima koji su lobirali za nas, koji su organizovali proteste na Kubi i u drugim zemljama. Jer, da nije bilo tog konstantnog pritiska mi bismo se, verovatno, "izgubili u sistemu" i ja ne bih razgovarao sada sa vama - iskren je Herardo

Povratak"petorke" u domovinu brojni analitičari danas smatraju početkom otopljavanja odnosa na relaciji SAD - Kuba. Za ceo slobodarski svet Herardo i njegovi saborci su heroji. On, međutim, skromno odgovara da sebe ne doživljava tako, ali s ponosom nosi orden koji mu je dodelio vođa kubanske revolucije.

- Mnogo dragoceniji od te "titule" su mi svakodnevni susreti s ljudima koji pokazuju veliko poštovanje za "petorku". Kubanci cene tuđe žrtve, i kao što ne zaboravljamo šta su naši preci uradili za nas, tako današnji Kubanci poštuju rad naše grupe. Ali da se razumemo, mi nismo nikakvi nadljudi, već petorica običnih Kubanaca koja su dobila priliku da nešto urade za svoju zemlju. Mnogo ljudi se pre nas isto tako, ako ne i više žrtvovalo, ali se o njihovim delima ne priča u svetu.

Herardo Ernandes se sa velikom iskrenošću priseća kako je sve počelo...

- Početkom devedesetih na Kubi je vladala velika ekonomska kriza. Neprijatelji revolucije su, verovatno, mislili da je dovoljan jedan mali udarac da se sve sruši. A kako se u to vreme Kuba otvarala prema turistima i turizam postajao važna indistrijska grana, počeli su da planiraju kako da naude turizmu, postavljajući bombe na ulici, u lokale, avione - objašnjava.

Kuba je prijavljivala napade Kastrovih protivnika, stacioniranih uglavnom na Floridi, ali Amerikanci nikada nisu uradili ništa tim povodom. Kubanske vlasti su shvatile da je neophodno da pošalju svoje ljude koji će se infiltrirati u te grupe.

- Nisam vojnik po profesiji, već školovani diplomata. Ali kada su mi obaveštajci ponudili da učestvujem u misiji koja će sprečiti teoristički napad na Kubu, prihvatio sam. Mogao sam da kažem neću, ali mogućnost da odbraniš svoju zemlju je velika čast za svakog Kubanca. Tada je počela priprema za misiju, treninzi i obuke različitih vrsta. Deo procesa je bilo i usvajanje novog identiteta - kao Portorikanac, Manuel Viramontes, 1992. sam ušao u Ameriku.

Jedan od članova "petorke", Rene Gonsales, "ukrao" je avion sa Kube i odleteo u Majami gde su ga dočekali kao heroja. Nisu znali da je on u stvari kubanski agent na zadatku.

- Tokom 1998. naša grupa saznala je da "ta i ta osoba" planira da postavi bombu u avion pun turista koji leti iz Srednje Amerike na Kubu. Bila je to ozbiljna i proverena informacija, i ticala se SAD jer je većina turista imala američki pasoš. Organizovan je tajni sastanak sa FBI, jedan njihov agent je, opet tajno, otišao na Kubu, gde su mu predali dosije celog slučaja. Ali pojedinim vođama unutar FBI, koji su bili bliski sa pokretima i organizacijama protiv Kastra, nije se dopalo to "približavanje" naših obaveštajaca, pa su rešili da urade nešto kako bi prekinuli te odnose. Uhapsili su grupu u kojoj sam i ja bio. Znali su da nismo učinili ništa od onog za šta nas terete, ali su dobili to što su hteli - veliki skandal. Kada nismo hteli da progovorimo, da izdamo zemlju i Kastra, smestili su nas u zatvor, u samice, na 17 meseci.

Herardo se priseća da u sobi nije imao prozor, niti je znao kada je dan, kada noć, bez knjiga, pisama, komunikacije…

- Kada su puštali vodu u ćeliji iznad moje prljavština se slivala niz zidove. Bilo je teško sačuvati zdrav razum, mnogi oko nas su posustali, neki zatvorenici su izvršili samoubistvo. Ono što nas je, možda, sačuvalo, bila je ogromna podrška. Prvi meseci su bili najteži. Zbog odbrane lažnih identiteta nismo imali mogućnost da komuniciramo sa porodicama. A onda smo saznali da je Fidel Kastro u jednom intervjuu rekao: "Ako su oni radili za Kubu, Kuba ih se nikad neće odreći!". To smo znali i ranije, ali bilo je dragoceno čuti to iz njegovih usta. Tri godine kasnije, 2001. usledila je Kastrova čuvena i prva izjava o nama: "Borba neće biti laka i biće duga. Ali vam tvrdim jednu stvar - vratiće se!"

Jedan od njegovih zatvorskih cimera bio je Meksikanac koji je zbog droge osuđen na dve doživotne robije.

- Kazao mi je: "Kubanac, ti i ja delimo istu kaznu, ali ja sam ovde zbog droge, a ti zbog ideala. Tebe podržava ceo narod, a mene niko". Kada neko ko dolazi iz nižih slojeva društva prepozna i ceni tvoje ciljeve, to mora da ti imponuje. Pomislio sam: "Iako nikada ne izađem odavde, bar ću znati da sam tu zbog višeg cilja".

Ali Meksikanac nije bio jedini. Herardo je uživao poštovanje većine "kolega" iz zatvora, ali i čuvara. Među Afroamerikancima, vođama najgorih bandi unutar zidina, brzo se pročulo da se Ernandes svojevremeno borio protiv aparthejda u Angoli i za svoju hrabrost bio nagrađen medaljom časti. Ipak, iznad svega se cenila njegova odanost domovini i to što robija jer je odbio da bude cinkaroš.

- Dovoljno je bilo da pozovem "više instance" i progovorim ono što znam o Kastru i Kubi i iste sekunde bio bih slobodan čovek. Ali bio bih izdajnik. A s tim ne bih mogao da živim!

A onda, posle godina izolacije, ograničenog kretanja i komunikacije, Herardo i njegovi saborci su oslobođeni. Preko noći su postali zvezde medija, u centru pažnje javnosti, nacionalni heroji koje su svi želeli da zagrle, potapšu po ramenu, da se fotografišu.

- Između ta dva sveta bilo je samo nekoliko sati razmaka. Posle 16 godina života u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem, u kome vladaju neka druga, stroga pravila, u kome svaki, pa i slučajan dodir, može završiti nečijom smrću, dolazite u svoju zemlju, i odjednom vas svi grle, pljušte poljupci, suze, pitanja... Preko noći sam od zavorenika postao slobodan čovek, primljen sa najvećim počastima u svojoj zemlji i među svojim narodom, a samo 20 dana po dolasku postao sam otac, držao sam moju princezu Hemu u naručju - priseća se.

Najradosnija na aerodromu tog 17. decembra 2014. bila je Herardova supruga Adrijana, koja ga je, na iznenađenje svih, dočekala u poodmakloj trudnoći. Kao da njegova priča nije dovoljno filmska i dolazak malene Heme na svet bio je pravo čudo.

- Kada su me pitali kako je ostala trudna, našalio sam se i rekao: Na daljinsko upravljanje. Ali istina je da je prvi put u američkoj istoriji tamošnji sud dozvolio jednom zatvoreniku da donira svoju spermu kako bi njegova supruga, hiljadama kilometara udaljena, ostala u drugom stanju. Mislim da je to bio početak otopljavanja diplomatskih odnosa naših dveju zemalja. Kongresmen koji je učestvovao u toj "tajnoj misiji", zapitao se: "Ako možemo zajedno da pomognemo da se rodi jedna beba, onda možemo da se dogovaramo i oko drugih stvari". Tako da je sve počelo sa malom Hemom.

Herardo Ernandes je u međuvremenu postao i otac blizanaca, dečaka i devojčice, koji su na svet stigli, kako reče u šali, "bez pomoći Amerike". A na pitanje da li bi se, posle svega, vratio u SAD, bez trunke sumnje kaže: "Voleo bih", a onda stidljivo dodaje, "ali, jedan od uslova za moje oslobađanje bio je da se nikada više ne vratim".

Danas na njemu nema ni traga gorčine, ljutnje. Naprotiv! Moglo bi se reći da je osmeh njegov zaštitni znak. NJegove reči i stav odaju sreću i optimizam.

- Govorio sam sebi, ako iz zatvora izađem kao ogorčena osoba, puna ljutnje i mržnje, oni su pobedili. Da je bilo po njihovom, ja bih još trunuo u zatvoru, a ja sam danas slobodan čovek. Rekao bih da sam ja pobedio. Imam svoju porodicu, svoju decu, veoma sam srećan. Svoju decu ću učiti da budu patriote, da vole svoju zemlju. Kada porastu, ispričaću im ne samo ono što je uradio njihov otac, već ću im objasniti i zašto je to uradio. Verujem u mlade ljude, i verujem da je njihov patriotizam neupitan, da vole svoju zemlju i da će, ako zatreba, biti i hrabriji od nas - završava svoju ispovest Herardo Enandes. 

Rođendanska čestitka Fidelu iz zatvora

Ubrzo po oslobađanju i dolasku u domovinu, "kubansku petorku" je primio Fidel Kastro. Herardo kaže da je susret bio nezaboravan:

- Proveli smo gotovo pet sati sa njim, u njegovoj kući. Bilo je kao porodični susret, upoznali smo njegovu suprugu, decu, unuke, ali i praunuka. Fidel je izrazio poštovanje i zahvalnost za ono što smo uradili, a mi smo mu zahvalili na velikoj podršci koju je pružio našim porodicama tokom tog teškog vremena, ali i njemu lično za sve što je radio na našem oslobađanju. Za nas je to bio nezaboravan susret. Već mi je bila neizmerna čast što sam s njim kratko razgovarao telefonom dok sam bio u zatvoru. Bio je to slučajan razgovor, za koji su čuvari tek naknadno saznali. I nije im bilo pravo - smeje se Herardo.

- Razgovarao sam sa suprugom i preko nje čestitao rođendan mom prijatelju Reneu, koji je rođen istog dana kada i Kastro. Onda me je upitala: "Da li bi voleo da čestitaš i Fidelu?" Mislio sam da je šala, ali onda se on javio na telefon. Taj razgovor neću zaboraviti dok sam živ.

Garsija Markes u misiji pomirenja

U knjizi Stivena Kimbera "Šta počiva sa druge strane mora" saznaje se mnoštvo zanimljivosti o događajima koji su prethodili hapšenju "kubanske petorke". Autor piše da je Kastro 1998. zamolio svog prijatelja nobelovca Gabrijela Garsiju Markesa da, tokom susreta sa Bilom Klintonom, inače velikim poštovaocem kolumbijskog pisca, američkom predsedniku prenese upozorenje o "opasnim planovima kubanskih terorista u izgnanstvu". Kastro je, potom, u svom govoru priznao da je Markesova poseta Beloj kući otvorila "nezvanični kanal komunikacije" koji je na kraju doveo do sastanka bez presedana između Državne bezbednosti Kube i FBI, u Havani, u junu 1998. Samo dva meseca kasnije, umesto odgovora američkih vlasti, uhapšena je "kubanska petorka".

Sirijski narod ustao na Golanskoj visoravni. Pogledajte OVDE kakvi su zahtevi Sirijaca sa druge strane žice.

Izvor: Večernje novosti