Piše: Miroslav Lazanski
Istina, sada već bivša zamenica savetnika za nacionalnu bezbednost, Mira Rikardel, bila je više Hrvatica nego što se moglo očekivati od ličnosti na tako visokoj poziciji u Vašingtonu, u svakoj prilici ispoljavala je jasnu i snažnu srbofobiju, no s obzirom na porodičnu, ustašku, prošlost to i nije bilo iznenađujuće.
Ono što je iznenađujuće jeste da je stepen zalaganja za „srpsku stvar” kod Amerikanaca, poreklom Srba, kada se nađu na pozicijama odlučivanja u SAD, daleko manji nego kod Hrvata koji se nađu u sličnom položaju. O Albancima da i ne govorim.
Dakle, Melanija Tramp nije dozvolila Miri Rikardel spletkarenje u Beloj kući, nedolično ponašanje prema podređenima i odavanje informacija iz Bele kuće medijima. Gospođa Tramp je postupila kao prava dama, ona ne trpi balkanski primitivizam, i glavna lobistkinja Hrvatske u Vašingtonu moraće da traži drugi posao. Za Srbiju je Mira Rikardel učinila dovoljno štete i u Pentagonu i u Stejt departmentu. Hvala gospođi Melaniji Tramp.
No, slučaj „Mira Rikardel” izaziva set pitanja: ko su sve lobisti srpskih interesa u Vašingtonu? Kada se kod nas, pre osam godina, povela polujavna rasprava kako platiti lobiste u Kongresu SAD niko se nije zapitao jesu li građani uopšte voljni da u ono vreme velike ekonomske krize odvajaju od svojih platica 100.000 dolara mesečno za kompaniju „Podesta grupa”, koja je opet imala i podizvođača radova, firmu „Robert Vajt”, koju je „Podesta” angažovala da lobira za Srbiju u američkom Kongresu. Ugovor o lobiranju sklopljen je između „Podesta grupe” i Vlade Srbije 1. oktobra 2011. na period od godinu dana.
Kako i zašto je taj ugovor sklopljen baš uoči početka predizborne kampanja u Srbiji, to očito i nije bilo slučajno baš tada. O drugim detaljima ugovora javnost u Srbiji nije ništa znala, kao što javnost nema pojma šta su u ranijem periodu uradile neke druge lobističke kompanije u Vašingtonu, a koje je u ranijim periodima angažovala Vlada Srbije. Koliko je tu para potrošeno i koji su rezultati tog lobiranja – posla u korist Srbije? Jesu li ti raniji ugovori istekli, ili su prekinuti zbog očitog neuspeha u lobiranju? Ko je posredovao sa američke, a ko sa srpske strane? Jer, i to je lobiranje gromoglasno najavljeno, i onda se u tišini ugasilo.
Mislim da je Srbija sa strateškim lobiranjem u Vašingtonu zakasnila najmanje 28 godina, iako je najavljeno kako će posao „Podesta grupe” biti „da olakša ostvarivanje strategijskih ciljeva Srbije, da omogući razvoj korisnih i efikasnih odnosa Srbije i SAD, da zastupa srpske interese u svim relevantnim i ekonomskim američkim institucijama”.
Ko je to u Beogradu mogao da prati i izmeri da li to lobisti kompanije „Podesta grupe” u Kongresu efikasno i plodonosno rade, da li to vredi baš 100.000 dolara mesečno, to ni Bog ne zna. Istina, za te pare se u Kongresu od lobista i ne može dobiti nešto grandiozno, zapravo veliko je pitanje može li Srbija danas preko lobiranja dobiti bilo šta značajnije od, recimo, prijema u Beloj kući i slikanja u foteljama Ovalnog salona. Eventualnom srpskom obraćanju sa govornice u Kongresu moralo bi da prethodi srpsko direktno priznanje državne samostalnosti Kosova. Ulazak Srbije u EU u današnjim, a pogotovu u okolnostima kroz sedam do deset godina, zavisiće pre svega od stanja u EU u tom trenutku, a ne od dobre volje Vašingtona.
Da li smo onda u strateškom lobiranju i strateški zakasnili? Zakasnili smo, jer sve strateške stvari za Srbiju odlučene su pre dosta godina. Sada samo spasavamo što se spasiti može. A strateška budućnost Srbije ne kupuje se u Vašingtonu preko lobističkih kuća, ona se kuje i gradi u srcima i umovima građana Srbije. Jer, kako da lobista objasni srpsku istoriju i srpske interese na Kosovu nekom generalu u Pentagonu, ili nekom drčnom kongresmenu u Vašingtonu? Kada Amerikanac, ako mu se svidi neki istorijski spomenik u Evropi, kupi ga, rastavi na delove i odveze u Ameriku i tamo sastavi. Koliko je samo starih francuskih dvoraca iz doline Loare završilo u Teksasu. Za Amere istorija ne znači mnogo. Pogotovo ako nije njihova.
Ponešto znam kako funkcioniše jedina industrija u Vašingtonu, industrija politike, od Pentagona do Stejt departmenta i Kongresa. Lične veze, kokteli, radni ručkovi i večere, kabineti sa sagovima u koje vaše cipele upadaju do čarapa, mahagoni i mermer, staklo i prigušene žućkaste stone lampe. Skupocene porcelanske šolje za jaku američku kafu, predivne sekretarice i mlađani savetnici koji o Srbiji znaju samo „o Dubrovniku, Gospi od Međugorja, pa onda Tito, pa Milošević, eventualno Karadžić i Mladić”. Onda vas pozovu na večeru u DŽordžtaun i onda svako plati svoj račun. I sve uz ljubazne osmehe, superdomaćinski i prijateljski, politička korektnost naprosto izvire iz svake rečenice domaćina koji, naravno, zna sve o Srbiji. Posle sednete u avion, probudite se u Evropi i shvatite američki film...
Kako je radikalka rasturila NATO u Kanadi, pogledajte OVDE.
Izvor: Politika