Pravda

Piše: Miroslav Lazanski

Isti­na, sa­da već biv­ša za­me­ni­ca sa­vet­ni­ka za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost, Mi­ra Ri­kar­del, bi­la je vi­še Hr­va­ti­ca ne­go što se mo­glo oče­ki­va­ti od lič­no­sti na ta­ko vi­so­koj po­zi­ci­ji u Va­šing­to­nu, u sva­koj pri­li­ci is­po­lja­va­la je ja­snu i sna­žnu sr­bo­fo­bi­ju, no s ob­zi­rom  na po­ro­dič­nu, usta­šku, pro­šlost to i ni­je bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će.

Ono što je iz­ne­na­đu­ju­će je­ste da je ste­pen za­la­ga­nja za „srp­sku stvar” kod Ame­ri­ka­na­ca, po­re­klom Sr­ba, ka­da se na­đu na po­zi­ci­ja­ma od­lu­či­va­nja u SAD, da­le­ko ma­nji ne­go kod Hr­va­ta ko­ji se na­đu u slič­nom po­lo­ža­ju. O Al­ban­ci­ma da i ne go­vo­rim.

Da­kle, Me­la­ni­ja Tramp ni­je do­zvo­li­la Mi­ri Ri­kar­del splet­ka­re­nje u Be­loj ku­ći, ne­do­lič­no po­na­ša­nje pre­ma pod­re­đe­ni­ma i oda­va­nje in­for­ma­ci­ja iz Be­le ku­će me­di­ji­ma. Go­spo­đa Tramp je po­stu­pi­la kao pra­va da­ma, ona ne tr­pi bal­kan­ski pri­mi­ti­vi­zam, i glav­na lo­bist­ki­nja Hr­vat­ske u Va­šing­to­nu mo­ra­će da tra­ži dru­gi po­sao. Za Sr­bi­ju je Mi­ra Ri­kar­del uči­ni­la do­volj­no šte­te i u Pen­ta­go­nu i u Stejt de­part­men­tu. Hva­la go­spo­đi Me­la­ni­ji Tramp.

No, slu­čaj „Mi­ra Ri­kar­del” iza­zi­va set pi­ta­nja: ko su sve lo­bi­sti srp­skih in­te­re­sa u Va­šing­to­nu? Ka­da se kod nas, pre osam go­di­na, po­ve­la po­lu­jav­na ras­pra­va ka­ko pla­ti­ti lo­bi­ste u Kon­gre­su SAD ni­ko se ni­je  za­pi­tao je­su li gra­đa­ni uop­šte volj­ni da u ono vre­me ve­li­ke eko­nom­ske kri­ze odva­ja­ju od svo­jih pla­ti­ca 100.000 do­la­ra me­seč­no za kom­pa­ni­ju „Po­de­sta gru­pa”, ko­ja je opet ima­la i po­di­zvo­đa­ča ra­do­va, fir­mu „Ro­bert Vajt”, ko­ju je „Po­de­sta” an­ga­žo­va­la da lo­bi­ra za Sr­bi­ju u ame­rič­kom Kon­gre­su. Ugo­vor o lo­bi­ra­nju sklo­pljen je iz­me­đu „Po­de­sta gru­pe” i Vla­de Sr­bi­je 1. ok­to­bra 2011. na pe­ri­od od go­di­nu da­na.

Ka­ko i za­što je taj ugo­vor sklo­pljen baš uoči po­čet­ka pred­iz­bor­ne kam­pa­nja u Sr­bi­ji, to oči­to i ni­je bi­lo slu­čaj­no baš ta­da. O dru­gim de­ta­lji­ma  ugo­vo­ra jav­nost u Sr­bi­ji ni­je ni­šta zna­la, kao što jav­nost ne­ma poj­ma šta su u ra­ni­jem pe­ri­o­du ura­di­le ne­ke dru­ge lo­bi­stič­ke kom­pa­ni­je u Va­šing­to­nu, a ko­je je u ra­ni­jim pe­ri­o­di­ma an­ga­žo­va­la Vla­da Sr­bi­je. Ko­li­ko je tu pa­ra po­tro­še­no i ko­ji su re­zul­ta­ti tog lo­bi­ra­nja – po­sla u ko­rist Sr­bi­je? Je­su li ti ra­ni­ji ugo­vo­ri is­te­kli, ili su pre­ki­nu­ti zbog oči­tog ne­u­spe­ha u lo­bi­ra­nju? Ko je po­sre­do­vao sa ame­rič­ke, a ko sa srp­ske stra­ne? Jer, i to je lo­bi­ra­nje gro­mo­gla­sno na­ja­vlje­no, i on­da se u ti­ši­ni uga­si­lo.   

Mi­slim da je Sr­bi­ja sa stra­te­škim lo­bi­ra­njem u Va­šing­to­nu za­ka­sni­la naj­ma­nje 28 go­di­na, iako je na­ja­vlje­no ka­ko će po­sao „Po­de­sta gru­pe” bi­ti „da olak­ša ostva­ri­va­nje stra­te­gij­skih ci­lje­va Sr­bi­je, da omo­gu­ći raz­voj ko­ri­snih i efi­ka­snih od­no­sa Sr­bi­je i SAD, da za­stu­pa srp­ske in­te­re­se u svim re­le­vant­nim i eko­nom­skim ame­rič­kim in­sti­tu­ci­ja­ma”.

Ko je to u Be­o­gra­du mo­gao da pra­ti i iz­me­ri da li to lo­bi­sti kom­pa­ni­je „Po­de­sta gru­pe” u Kon­gre­su efi­ka­sno i plo­do­no­sno ra­de, da li to vre­di baš 100.000 do­la­ra me­seč­no, to ni Bog ne zna. Isti­na, za te pa­re se u Kon­gre­su od lo­bi­sta i ne mo­že do­bi­ti ne­što gran­di­o­zno, za­pra­vo ve­li­ko je pi­ta­nje mo­že li Sr­bi­ja da­nas pre­ko lo­bi­ra­nja do­bi­ti bi­lo šta zna­čaj­ni­je od, re­ci­mo, pri­je­ma u Be­loj ku­ći i sli­ka­nja u fo­te­lja­ma Oval­nog sa­lo­na. Even­tu­al­nom srp­skom obra­ća­nju sa go­vor­ni­ce u Kon­gre­su mo­ra­lo bi da pret­ho­di srp­sko di­rekt­no pri­zna­nje dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti Ko­so­va. Ula­zak Sr­bi­je u EU u da­na­šnjim, a po­go­to­vu u okol­no­sti­ma kroz se­dam do de­set go­di­na, za­vi­si­će pre sve­ga od sta­nja u EU u tom tre­nut­ku, a ne od do­bre vo­lje Va­šing­to­na. 

Da li smo on­da u stra­te­škom lo­bi­ra­nju i stra­te­ški za­ka­sni­li? Za­ka­sni­li smo, jer sve stra­te­ške stva­ri za Sr­bi­ju od­lu­če­ne su pre do­sta go­di­na. Sa­da sa­mo spa­sa­va­mo što se spa­si­ti mo­že. A stra­te­ška bu­duć­nost Sr­bi­je ne ku­pu­je se u Va­šing­to­nu pre­ko lo­bi­stič­kih ku­ća, ona se ku­je i gra­di u sr­ci­ma i umo­vi­ma gra­đa­na Sr­bi­je. Jer, ka­ko da lo­bi­sta ob­ja­sni srp­sku isto­ri­ju i srp­ske in­te­re­se na Ko­so­vu ne­kom ge­ne­ra­lu u Pen­ta­go­nu, ili ne­kom drč­nom kon­gre­sme­nu u Va­šing­to­nu? Ka­da Ame­ri­ka­nac, ako mu se svi­di ne­ki isto­rij­ski spo­me­nik u Evro­pi, ku­pi ga, ra­sta­vi na de­lo­ve i od­ve­ze u Ame­ri­ku i ta­mo sa­sta­vi. Ko­li­ko je sa­mo sta­rih fran­cu­skih dvo­ra­ca iz do­li­ne Lo­a­re za­vr­ši­lo u Tek­sa­su. Za Ame­re isto­ri­ja ne zna­či mno­go. Po­go­to­vo ako ni­je nji­ho­va. 

Po­ne­što znam ka­ko funk­ci­o­ni­še je­di­na in­du­stri­ja u Va­šing­to­nu, in­du­stri­ja po­li­ti­ke, od Pen­ta­go­na do Stejt de­part­men­ta i Kon­gre­sa. Lič­ne ve­ze, kok­te­li, rad­ni ruč­ko­vi i ve­če­re, ka­bi­ne­ti sa sa­go­vi­ma u ko­je va­še ci­pe­le upa­da­ju do ča­ra­pa, ma­ha­go­ni i mer­mer, sta­klo i pri­gu­še­ne žuć­ka­ste sto­ne lam­pe. Sku­po­ce­ne por­ce­lan­ske šo­lje za ja­ku ame­rič­ku ka­fu, pre­div­ne se­kre­ta­ri­ce i mla­đa­ni sa­vet­ni­ci ko­ji o Sr­bi­ji zna­ju sa­mo „o Du­brov­ni­ku, Go­spi od Me­đu­gor­ja, pa on­da Ti­to, pa Mi­lo­še­vić, even­tu­al­no Ka­ra­džić i Mla­dić”. On­da vas po­zo­vu na ve­če­ru u DŽordž­ta­un i on­da sva­ko pla­ti svoj ra­čun. I sve uz lju­ba­zne osme­he, su­per­do­ma­ćin­ski i pri­ja­telj­ski, po­li­tič­ka ko­rekt­nost na­pro­sto iz­vi­re iz sva­ke re­če­ni­ce do­ma­ći­na ko­ji, na­rav­no, zna sve o Sr­bi­ji. Po­sle sed­ne­te u avi­on, pro­bu­di­te se u Evro­pi i shva­ti­te ame­rič­ki film... 

Kako je radikalka rasturila NATO u Kanadi, pogledajte OVDE.

Izvor: Politika