Piše: Darko Tanasković

Kao i većina savremenih svetskih političara, predsednik Francuske Emanuel Makron gotovo isključivo leti avionom. Ako ga pobunjeni Francuzi u tome ne ometu, avionom će ovih dana doleteti i u Beograd (tekst napisan neposredno pre otkazivanja posete; prim. NS). Sleteće na aerodrom „Nikola Tesla“, svakako ne samo zato što je ovaj dat u koncesiju francuskoj firmi „Vansi“ na 25 godina, već zato što je to jedini beogradski međunarodni aerodrom. Kad ima posebnih patriotskih razloga, Makron, međutim, hoće i da se provoza vozom.

Odmah posle spektakularne predstave povodom obeležavanja stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu, kod Trijumfalne kapije u Parizu, predstave u kojoj je Makron sebi namenio i igrao glavnu ulogu, mnogima je promaklo da je agilni francuski predsednik (ne manje i preduzimač) u društvu marokanskog kralja Muhameda VI bio prvi, počasni putnik na inauguraciji najbržeg voza u Africi. Ta varijanta afričkog TŽV-a put od Tangera do Kazablanke prelazi za dva sata, građena je sedam godina, a koštala dve milijarde i četiri stotine miliona dirhema. Nijedna marokanska kompanija nije odlomila ni delić tog pozamašnog kolača. Sve radove izvodile su Francuske firme (Alstom, Anslado-Ineo, Seželek, CPEP, SNCF…), ali je obraz muslimanskog Maroka spasen time što je voz dobio ime Al-Burak, prema legendarnoj Muhamedovoj kobili koja je verovesnika islama, prema kuranskoj priči, uznela do samog neba.

Poznato je da su odnosi između Francuske i Maroka odlični, štaviše privilegovani, ali su se ipak mnogi čudili zašto je baš na marokanskog suverena pao izbor da na proslavi u Parizu stoji – i  povremeno drema – prvi uz francuskog predsednika. Za Makronovu pasiju prema vozovima verovatno nisu znali. Uzgred, u prvom redu je kunjao i predsednik Turske Erdogan, iako Francuska, koliko znamo, ne gradi najbrži voz između Istanbula i Ankare, ali se on, poput nekih drugih, verovatno kvalifikovao slavnom ulogom Osmanskog carstva na umoru u Velikom ratu. Uostalom, ubeđeni je neoosmanista, pa je utoliko pre sve jasno i logično…

Ko je naš (nesuđeni) gost?

Radi razumevanja maršrute i voznog reda kojim se kreće Makronova politička kompozicija korisno bi bilo pomno i detaljno analizirati, sa jedne strane, motive i poruke rasporeda sedenja na glavnoj svečanoj tribini kod Trijumfalne kapije,a s druge Makronov retorički pomno izbrušen, patetično instrumentalni govor. Šteta je što, s obzirom na brzinu smenjivanja događaja na svetskoj političkoj sceni, malo ko za to može imati vremena. Kako nam jedan francuski predsednik posle mnogo godina dolazi u posetu, a taj predsednik je, sticajem uglavnom nesrećnih okolnosti, Emanuel Makron, valjalo bi se zapitati ko je, zapravo, naš gost.

Kao predsednik važne i uticajne (doduše ne onoliko koliko se trudi da prikaže), a pod njegovom rukom i vidljivo ambiciozne evropske države i stalne članice Saveta bezbednosti UN, zemlje sa kojom Srbija formalno ostvaruje „strateško partnerstvo“, prirodno je očekivati da će on u Srbiji u svakom pogledu biti dočekan i tretiran kao izuzetno značajan gost. I to tako mora da bude. No, baš zato ne bi bilo preporučljivo potpuno zaboraviti ili duboko u svesti prenebregnuti i potisnuti ona etička, politička i pragmatična svojstva Makronove doktrine i prakse, koja ga čine jednim od najspornijih i najprotivrečnijih državnika današnjice. I to ne samo za svet, već, kako izgleda, sve više i za Francuze.

Domaća popularnost u javnom mnjenju mu se ovoga trenutka kreće negde oko 26 odsto, čime se spustio ispod negativnog rekorda svoga prethodnika Olanda, jednog od najbleđih predsednika u istoriji Francuske republike. Izgledalo je da je tako nešto nemoguće, ali nije, jer se „mali Napoleon“ svojski potrudio. Poslednjih dana demonstranti na pariske trgove dovlače čak i giljotinu. Valjda nekoga upozoravaju… Ali, šta vredi kad se taj neko objektivno otuđio od prošlosti svoje zemlje i od poletnog, pučki borbenog patriotskog duha „Marseljeze“, na koju se inače u govoru gordo pozivao.

Ako je suditi po načinu na koji je francuski predsednik, pogleda vizonarski uperenog u srećnu budućnost svekolike planete, evocirao poruke i pouke Velikog rata, nije isključeno da neki stihovi francuske himne u dogledno vreme budu ocenjeni kao nacionalistički i ratnohuškački, a nikako patriotski. A možda i neće, jer nacionalizam postoji samo kod drugih…

Prva žrtva

Da će se u svetu ipak i dalje ratovati, sukobljavati i ginuti pokazalo se, baš na Jelisejskim poljima, na samo dan-dva posle uklanjanja tribine na kojoj su Srbija, i sećanje na 1918, teško poniženi. Pala je, u centru Pariza, prva žrtva na demonstracijama protiv povećanja cene goriva, protesta koji su ubrzo prerasli u širi socijalni bunt, tako da je Brižit Bardo, usrdna zaštitnica prava životinja, podržavši „žute prsluke“, izjavila da to čini zato što su sada u Francuskoj prava ljudi ugrožena, dok životinjama i nije tako loše.

No, ne mari… Ako nema razumevanja i rešenja za svoje državljane, Makron ih ima za Evropu i za planetu. Ukorio je Trampa zbog nacionalizma, malo se ljutnuo na svog drugara, saudijskog princa Salmana zbog nešto grubosti ispoljene prema novinaru Hašogiju i satiranja civila u Jemenu, objasnio je izvesne geopolitičke stvari Putinu, izvređao novu italijansku vladu zbog pooštrene politike prema migrantima dok je istovremeno blindirao francusko-italijansku granicu i brutalnom silom razbio izbeglički kamp kod Kalea, predložio stvaranje evropske vojske, a zajedno sa Amerikancima rutinski bombarduje ciljeve u Siriji i u Iraku, gde se prošle godine broj civilnih žrtava utrostručio…

I sve je to, valjda,  patriotizam „à la Macron“. Ako se neko od takvog shvatanja i primenjivanja patriotizma eventualno drzne (od)braniti, eto, po Makronu, „povampirenja duhova prošlosti“ nadahnutih nacionalističkom uskogrudošću. Britanski posesivni odnos prema Foklandima ili Gibraltaru to, naravno, nisu… Rusija je dakako agresor.

Ukratko, ako se uzme da, uz neprikosnovene sebične interese, odnosno uz način na koji neka država u datom trenutku sagledava svoje prioritetne interese, međunarodnom politikom suvereno vladaju tri načela – cinizam, licemerje i dvostruki standardi, onda je Emanuel Makron, u duhu vremena, paradigmatična inkarnacija savremenog političara i lidera, da ne kažemo državnika, jer državnik nije neutralno određenje za svakoga koga zadesi da bude na čelu države.

Rotšildov Kvazimodo

Uostalom, predsednik koga neki u Francuskoj ne baš ukusno nazivaju „Rotšildov Kvazimodo“, domogao se srazmerno dugog mandata predsednika Francuske posle izbora u kojima je levica bila traumatizovana poraznim učincima Olandove vladavine i stranački razbijena, dok je, posle neutralisanja Marije Le Pen, najozbiljniji kandidat desnice Fransoa Fijon politički uništen sadejstvom „nezavisnih“ pravosudnih organa i medija, kako bi odlično obrazovanom, stručno besprekorno pripremljenom i prodorno inteligentnom tehnokrati, bivšem ministru finansija Makronu bio otvoren put ka Jelisejskoj palati. Od početka se osećalo da je na delu moćan poduhvat političkog kloniranja i sofistikovanog predizbornog marketinga.

Šta za Makrona znači Srbija? Nešto svakako znači, inače ne bi dolazio i to je svakako pozitivno, jer njega uvek i u svemu vode interesi. Već tokom predstojeće posete pokazaće se, bar delimično, gde on u svom viđenju svetskog poretka i odnosa snaga, a i  regionalnih i širih interesa svoje države, vidi nekadašnju ratnu saveznicu i zemlju čiji je pomalo naivni narod bio sklon da odviše iskreno voli i poštuje Francusku. Francusku koje više nema mnogo ni u Francuskoj.

U Srbiji, uprkos svemu, još uvek ima Srbije. Otud i razočaranje, ozlojeđenost i gnev zbog sramnog odnosa prema njenom predsedniku prilikom obeležavanja stote godišnjice Prvog svetskog rata, u kome je Srbija bila najveća žrtva i najveći pobednik. Da li je Makron doista imao nameru da posebno ponizi Srbiju? Teško je u to poverovati iako je on, po logici komandne odgovornosti, svakako najveći krivac za nešto što je neozbiljno, pa i drsko, nazivati greškom protokola. Naprosto, kako su zapazili mnogi komentatori, protokol je ovom prigodom bio odraz sadašnjih odnosa u svetu i spleta relativnih francuskih interesa, a ne stanja stvari na kraju Velikog rata. To je pitanje koncepcije, po nama temeljno nakaradne, ali realno delotvorne.

Da mu ništa nije sveto i da je spreman da najveće datume iz nacionalne, evropske i svetske prošlosti sračunato, politikantski i providno instrumentalizuje, francuski predsednik je u više navrata dokazao. Mnogi pristojni Francuz se i te kako nelagodno osetio kad je, neposredno po dolasku na vlast, Makron iskoristio najvažniji francuski nacionalni praznik, 14. juli, Dan republike, odnosno Dan Bastilje, da „montira atrakcije“ za Donalda Trampa i opseni ga, u čemu je i uspeo, pa je ovaj izjavio da bi nešto slično trebalo organizovati i u Americi.

Francuski predsednik Emanuel Makron i bivši načelnik Generalštaba francuske vojske Pjer de Vilije u svečanoj vožnji Jelisejskim poljima na obeležavanju Dana Bastilje, Pariz, 14. jul 2017.

Idila ličnih simpatija bila je, međutim, kratkog veka…  S obzirom na liniju kojom se kreće aktualna francuska spoljna politika, Srbija ništa bolje od tretmana koji je na svečanosti dobila nije ni mogla očekivati, a nije trebalo ni da bude službeno iznenađena i zatečena. Tokom poslednjih dvadesetak godina, a posebno u novije vreme, Francuska se ističe kao izuzetno uporan i nepokolebljiv zagovornik nezavisnosti „Kosova“ i međunarodnog afirmisanja njegove državnosti.

Kosovo u francuskim očima

U vezi sa tom, za Srbiju državno-nacionalno prioritetnom temom sa zvaničnicima francuske države nije moguće argumentovano razgovarati. Ponašaju se kao da im je, što narod kaže, „Kosovo“ iz oka ispalo. Hašimu Tačiju se u Jelisejskoj palati priređuje doček kao da je, u najmanju ruku, Putin, Bernar Kušner mu promoviše tuđom rukom napisanu biografiju, a zastava „Kosova“ se šepuri u katedrali Notr Dam, „ambasadoru Kosova“ otvaraju se sva vrata… Čemu se onda čuditi? Nije li logično da je botovima Emanuela Makrona bliži „patriota“ Tači od „(bivšeg) nacionaliste“ Vučića? Isto, samo u nešto manjoj meri, vredi i za Izetbegovića, Đukanovića…

Ipak, prijatnije je pripadati naciji koju ovakva nedostojnost i prezir prema najsvetlijim vrednostima prošlosti, ali i svevremnosti, još uvek mogu da potresu, nego se hvaliti navodnom racionalnošću i pragmatičnošću spremnom da klijentski prihvati i uradi baš sve što propisuje vladajuća politička korektnost u interpretaciji jednog dela međunarodne zajednice. Ne treba se, međutim, suviše ljutiti, jer od toga nema nikakve vajde. Valja samo umeti i imati hrabrosti nazvati stvari pravim imenom i ne dozvoliti da poverujemo kako je naše mesto zaista ono koje nam određuju razni strani protokoli, ma čiji oni bili.

Nije bitno na kojem se mestu protokolarno sedi, već šta se, bez obzira na okolnostima dodeljeno mesto, ima u glavi i u srcu. Niti je Makron kroz tretman njenog predsednika u Parizu istinski i ozbiljno želeo da ponizi Srbiju niti je, pak, naknadnim upućivanjem ličnog pisma Aleksandru Vučiću iskreno hteo da se posredno izvini i izgladi stvar. Ako bi ta poslanica, posle skandala na svečanosti, bila ozbiljno shvaćena, ona bi se pre moglo doživeti kao dodatna uvreda dostojanstva i zdravog razuma adresata, kao da je reč o utešnom obraćanju nadurenom, nezrelom detetu. Srećom, i ovo pismo je samo izraz doslednosti u spremnosti da se zarad dostizanja određenog cilja u datom trenutku upotrebe sva, neretko protivrečna sredstva. Ispravno je, stoga,  uljudno i lepo zahvaliti, a držati se svoga puta i sistema vrednosti.

Lakmusov papir stanja srpske svesti

Više od postupka francuskih domaćina prema predsedniku Srbije u Parizu zabrinjava tendencija da se u našoj javnosti za taj postupak pronalaze tobože racionalna obrazloženja koja navode na to da smo takav odnos bar delimično i zaslužili. Ne treba se čuditi „Titovom pioniru“ Azemu Vlasiju koji, kao daleki izdanak „drezdenske škole mišljenja“, tumači da Srbija nije bila samo pobednik u Velikom ratu, već i njegov izazivač, atentatom Gavrila Principa na prestolonaslednika Ferdinanda, pa su i to organizatori pariske svečanosti navodno imali u vidu i našeg predsednika smestili pored predstavnika državnog nastavljača još jednog vinovnika tog svetskog požara, Austrije! Koješta!

Francuski predsednik Emanuel Makron minutom ćutnje odaje počast stradalim vojnicima tokom ceremonije obeležavanja stogodišnjice od završetka Prvog svetskog rata, Pariz, 11. novembar 2018.

Mučno je, međutim, čitati redove jednog dobrog poznavaoca međunarodnih prilika, dugogodišnjeg novinskog dopisnika iz SAD i tumača američke politike, koji u svom komentaru zaključno i odozgo docira: „Treba imati u vidu da preovlađujuća slika Srbije u Francuskoj, u Evropi, pa i u ostatku sveta danas nije ona o zemlji hrabrih i časnih ratnika, nego ona o nepočinstvima ratnim zločinima obeleženih 1990-ih“.

I on u tom sudu nije usamljen… Tako se, eto, jedno ogrešenje Makronove Francuske prema Srbiji pokazalo kao lakmusov papir za stanje naše svesti i samopoštovanja. Poseta francuskog predsednika novi je test. Hoćemo li umeti da ga dočekamo kako red i politički razum nalažu, ali i da u hladnom, čeličnom pogledu njegovih očiju prepoznamo i ono što reči ne govore, ali dela svedoče? Psiholozi kažu da su oči ogledalo duše. Opasan nam čovek dolazi u kuću.

Pročitajte OVDE kakav se to haos neviđenih razmera sprema u svetu i ko su ključni igrači.

Izvor: Novi Standard