Piše: Vladimir Dimitrijević

On smatra da nije dovoljno da se stvarnost opisuje samo ekonomsko-političkim pojmovima: nafta, novac, bogatstvo, Volstrit, finansijska elita, oligarhija, duboka država, zavera, tajne operacije, politički establišment, skrivena moć, borba elita… Nije dovoljna ni „klasična“ geopolitika.

Naravno, značajno je da je, posle sloma komunizma, i na Istoku došlo do usvajanja geopolitičkih pojmova: na našem horizontu pojavile su se, do tada zanemarene, reke i doline, brda i planine, šume i stepe… Čuli smo za sukob „kopna“ i „mora“ (telurokratija protiv talasokratije). Ipak, tvrdi Janković, neopohodno je uočiti i duhovno-religioznu komponentu savremenih političkih zbivanja.

Ona se ne može razumeti bez sagledavanja eshatologije tri velike monoteističke religije, judaizma, hrišćanstva i islama, kojima je koren na Bliskom Istoku.

Sakralni svetski prostori

Po Jankoviću, postoje planetarni prostori koji su zasićeni sveštenim smislom. To su sakralna središta: kao ono od Nila do Eufrata, kao Balkan (i na njemu Kosovo i Metohija), kao Kavkaz.

To je u skladu sa rečima Mirče Elijadea: „Postoji „jaki“, značajni prostor, ali postoji i drugi, ne-posvećeni i, dakle, bez strukture i postojanosti, jednom reči: amorfni prostor.“

Ova središta su povezana nevidljivim nitima i čine jedinstvenu celinu svetskog sakralnog prostora. Sve izvan te celine je, kaže Janković, „profani“ svet. Unutar profane oblasti često deluju zloduhovne sile koje žele da pokidaju fine niti od kojih je satkana sakralna mreža sveta; da premreže planetu još gušćom i neprozirnijom mrežom, ali bezlogosnom, kao što su Fejsbuk, Tviter, MTV, Si En En...

Ideja globalista u službi sila tame je, što je uočio još Karl Šmit, da se stvori neutralni prostor u kojem bi čovečanstvo u svetu bez Boga postalo jedinstveno, „beskonfliktno“, prepušteno vlasti luciferijanske elite, gde bi dojučerašnji neprijatelji trebalo da postanu partneri koji „ćaskaju“ i „cvrkuću“ o razlikama, ali bezlično, bez emocija i bez žara, klanjajući se bogu mamonu, idolu zvanom  Svetsko Tržište.

Biblijski prostor

Da bismo pojmili današnju „geopolitičku mistiku“, Janković nas poziva da gledamo na Bliski Istok: „Prostor od reke Nila do Eufrata duhovno je srce Kontinenta,  heartland jedne drugačije geopolitike – geopolitike poslednjih vremena. To je biblijski  prostor na kojem su se odigrali svi najznačajniji događaji od postanka sveta do danas.

Jugozapadno od Jerusalima je Misir, današnji Egipat, iz kojeg su Mojsije i Aron izveli svoj narod u obećanu zemlju, nakon „četiri stotine i trideset godina“ prebivanja, po starozavetnom predanju. Ovde je more koje Gospod „rascijepi“, kako veli to isto predanje, da načini prolaz izabranom narodu, da „idu sinovi Izrailjevi posred mora suhim.“ Ovde je Sinajska gora na kojoj je Mojsije primio deset Božjih zapovesti i planina Morija na koju je Avram poveo sina Isaka, jedinca svojega, odlučan da ga žrtvuje Bogu. Ali videvši njegovu odlučnost Bog se obradova i načini zavet s njim: „kad si tako učinio i nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, zaista ću te blagosloviti i seme tvoje veoma umnožiti…“

Svetski prostor

To je, kaže Janković, i sveti prostor – Sveta zemlja hrišćana, muslimana i Jevreja. Ovde su rođeni Isus Hristos i svi apostoli; po njoj su hodali, tu boravili i propovedali Jevanđelje. Ovde je sveta reka Jordan u kojoj je Sv. Jovan Krstitelj krstio Gospoda Isusa Hristosa; Maslinska gora, brdo Tavor i Golgota. Ovde je mesto Preobraženja, Tajne večere i Raspeća. Ovde su nastale prve hrišćanske zajednice i prve hrišćanske crkve, u Jerusalimu, Tiru, Damasku. Ovde je Brdo Hrama, džamija Al-Aksa i kamen sa kojeg je Muhamed, po islamskom verovanju, na krilatom belom konju uzleteo na nebo. Ovde je i Velika džamija u Damasku gde se, kako tvrde muslimani šiiti, čuva glava Sv. Jovana Krstitelja. Ovde je najveća jevrejska svetinja – Zid plača – ostatak nekada slavnog Solomonovog hrama koji, po jevrejskom predanju, treba da bude obnovljen u poslednjim vremenima.“

Armagedonski prostor

Konačno, po Jankoviću, ovo je i  eshatološki  prostor – mesto gde će se zbiti događaji poslednjeg vremena.

U vazduhu se oseća prigušeno uzbuđenje – kao u kafani pred opštu tuču. Zlokobno škripe stolice, odvrću se nogari na stolovima, primiču se pepeljare i prazne flaše na dohvat ruke. Svetlo samo što se nije ugasilo… Svi nešto iščekuju.

Hrišćani čekaju Drugi Hristov dolazak i Novi Jerusalim sa Neba; Jevreji čekaju Mesiju, cara i prvosveštenika, da ga ustoliče u Novom Hramu koji će izgraditi na temeljima starog Solomonovog hrama, na mestu gde se sada nalazi džamija Al-Aksa, druga po značaju među svetinjama u islamskom svetu; muslimani šiiti čekaju dvanaestog imama Mahdija – „imama epohe“ (imam’i asr) – koji će izaći u susretanje „Isi“ (Isus Hristos) ispred Velike džamije u Damasku i odatle će u „sudnjem danu“, zajedno sa NJim, povesti „sveti rat“ protiv Dadžala (Antihrista).

Gužva koju vidimo na prostoru od Nila do Eufrata, koja postaje sve opasnija, mističke je prirode. Po Jankoviću, i nafta, i terorizam, i ljudska prava, i migrantska kriza su spoljašnji fenomeni.

Ono što se zbiva na Bliskom Istoku u vezi je sa konačnim pitanjima – „poslednjim zagledanjima u praosnovu stvari“  (Špengler).

Janković smatra da „geopolitička vrednost ovog prostora nije u njegovim materijalnim bogatstvima već u njegovoj esenciji – jer je kvalitativno različit od drugih delova globalnog svetskog prostora.“

Pa šta se tamo zaista dašava?

Geopolitika i metafizika velikog Izraela

Jedan od osnivača cionističkog pokreta, Teodor Hercl, izjavio je 1904. godine da se „područje Jevrejske države prostire od reke Nila do Eufrata.“

U iskazu komitetu Ujedinjenih Nacija, rabin Fišman je 9. jula 1947. godine ustvrdio: „Obećana zemlja se proteže od reke Nila do Eufrata, obuhvata delove Sirije i Libana.“

Čestitajući Jevrejima novu 5773. god. (16. 09. 2012.), rabin Avraam Šmulevič je podsetio da je njihov „glavni nacionalni zadatak oslobađanje čitave teritorije Zemlje Izrailja, od Nila do Eufrata, zaveštanom nam Svevišnjim, izgradnja Hrama i stvaranje pravedne države saglasno zakonima svete Tore…“

Ovo nije teorija zavere, nego jasan geopolitički plan. Najpre je objavljen na hebrejskom, u časopisu za judaizam i cionizam Kivunim (Uputstva), u Jerusalimu, februara 1982. godine, pod naslovom: Strategija za Izrael u osamdesetim godinama.

Tekst je potom preveo i objavio, 17. juna 1982, Izrael Šahak, profesor hemije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu i čelnik Izraelske lige za ljudska i građanska prava. U uvodu, profesor Šahak je istakao: „Sledeći esej predstavlja, po mom mišljenju, tačan i detaljan plan sadašnjeg cionističkog režima (Šarona i Ejtana) za Bliski istok, koji se zasniva na podeli celog područja u male države i razgradnji svih postojećih arapskih država; Ideja da sve arapske države treba da se razgrade u male jedinice, ponavlja se neprestano u izraelskom strateškom razmišljanju; Jaka veza sa neo-konzervativnom mišljenjem u SAD je veoma značajna; Plan verno sledi geopolitičke ideje koje postoje u Nemačkoj od 1890. do 1933. godine, koje su Hitler i nacistički pokret progurali u celini i odredili svoje ciljeve za Istočnu Evropu.

Ovi ciljevi, posebno podela postojećih država, sprovedeni su 1939-1941. godine, a samo savez na globalnom nivou sprečio je njihovu konsolidaciju u određenom vremenskom periodu.“

Kako ostvariti veliki plan?

Sam plan se sastoji od 31 tačke u kojima je izložena budućnost sveta i čovečanstva kako su je zamislili cionistički ideolozi. To znači: (1) plan predviđa da Izrael mora da postane dominantna imperijalna sila na Bliskom istoku; (2) da bi to postao Izrael mora da razori sve okolne arapske države na male, i po mogućnosti, međusobno suprotstavljene jedinice.

U tom smislu plan se posebno fokusira na Siriju i Irak:„Potpuno razaranje Libana u pet provincija služi kao primer za ceo arapski svet, uključujući Egipat, Siriju, Irak i Arapsko poluostrvo i već prati taj put. Razaranje Sirije i Iraka, kasnije, u etnički ili verski nezavisna područja kao u Libanu, dugoročno je primarna meta Izraela na istočnom frontu, a raspad vojne moći tih država služi kao primarni kratkoročni cilj. Sirija će se, u skladu sa etničkom i religioznom strukturom, raspasti u nekoliko država poput današnjeg Libana, tako da će se na njenoj obali pojaviti šiitska Alavitska država, sunitska država na području Alepa, još jedna sunitska država u Damasku, neprijateljska prema svojem severnom susedu, i Druzi koji će uspostaviti državu, možda čak i na našem Golanu… U Iraku je moguća podela u pokrajine duž etničkih i verskih linija kao u Siriji tokom osmanlijskog vremena. Dakle, tri (ili više) država će postojati oko tri glavna grada: Basra, Bagdad i Mosul i šiitske oblasti na jugu će se odvojiti od kurdskog severa.“

Zašto je izazvaana migrantska kriza?

Ruska vojska je došla na Bliski Istok da bi pomogla Siriji da ostane i opstane. Pa ipak, stvari su složene, smatra Janković, i zato ideja „Velikog Izraela“, čak i posle dolaska Rusa, uopšte nije neostvarljiva. Mnogo šta je u bliskoistočnom sukobu okultno, skriveno, tajno.

Recimo, najpre su nastale terorističke brigade Islamske države (iza kojih su stajale sile američke Imperije, naklonjene „Velikom Izraelu“) koje su surovošću i klanjem ljudi pred kamerama izazvale paniku kod lokalnog stanovništva.

Nastaje egzodus – „Migrantska kriza“. Tada nastupa reakcija: doleću strateški bombarderi i ruske krstareće rakete. To pojačava paniku i egzodus se uvećava. Rezultat: Sirija je fragmentovana; na njenoj teritoriji su strane trupe; ogromna prostranstva su počišćena; čitavi gradovi i sela su napušteni i čekaju nove stanovnike. Možda Jevreje?

U planu za Veliki Izrael pisalo je: „Disperzija stanovništva je stoga domaći strateški cilj najvišeg ranga… ako ne postanemo većina u planinskim oblastima, nećemo vladati u zemlji i mi ćemo biti poput krstaša koji su izgubili ovu zemlju… Rebalansiranje zemlje demografski, strateški i ekonomski je najviši i najvažniji cilj danas.“

To je navelo Dajanu DŽonston da se zapita: nije li možda iseljavanje Jevreja iz Francuske, koje je u toku, u vezi sa nekim planom koji koristi Izraelu?

To je navelo i Majkla Čosudovskog da zaključi: „U tom smislu, poraz terorista sponzorisanih od strane SAD (ID, Al-Nusra) od strane sirijskih snaga uz podršku Rusije, Irana i Hezbolaha predstavlja značajan pomak za cionistički projekat.“

Zar je to moguće?

Rusija kao "izbacivač u kazinu"

Ovakav, „okultni scenario“, naveo je pukovnika ruske Glavne obaveštajne uprave (GRU), Andreja Devjatova, da trenutnu geopolitičku situaciju uporedi sa kazinom.

„Tamo sede partneri i igraju karte na dobitak! – kaže – A vama su, dragi Rusi, rekli da se igra šah, da je okolo geopolitika dobra i zla, da postoje protivnici. Zato Rusiju ne puštaju da igra – tamo ona nema sa čime da igra. Mi nemamo karte, nemamo „meku silu“ i zato se naša zemlja pojavljuje u tom kazinu kao izbacivač, kao obezbeđenje. Zato su svi potezi vezani za to kako da se Rusija navuče na tu ulogu, da joj se u ruke stavi što veća močuga i da ona njome što jače maše.“

Povodom najnovijih zbivanja u Gazi, kada je Izrael opet nasrnuo na bezbednost i živote nesrećnih Palestinaca, a u Siriji gađao protivvazdušne siteme „Pancir“ ruske proizvodnje, na šta je Moskva reagovala prilično neubedljivo, čuveni general Leonid Ivašov je nastavio tragom pukovnika Dejvatova:

“Izrael je, pre svega, zadao udarac ruskoj politici stabilizacije stanja na Bliskom Istoku, udarac ruskoj diplomatiji i ruskoj vojnoj tehnici. Još jednom je pokazao da za njega ne važe nikakve međunarodne norme. Geopolitički trougao Moskva – Teheran – Ankara sada je pod snažnim udarom. Poziv Netanijahuu na paradu u Moskvu, umesto, recimo, Bašara el Asada, kao da ukazuje na odricanje od nezavisne ruske bliskoistočne politike. Udari Izraela po Siriji nisu mogli proći bez prethodnog dogovora sa Rusijom. I novi američki rat sankcijama protiv Irana kruna je promišljene geopolitičke kombinatorike naših protivnika“.

Da li je Damask velika zamka?

Janković dodaje: “Damask se nalazi približno na pola puta između Jerusalima i Eufrata. Sa gledišta geopolitike „Kopno-More“, sasvim je idealno mesto za jedan vojni aerodrom, odakle se kontrolišu svi kopneni putevi prema Alepu, Eufratu i Mosulu na severu, i prema Jerusalimu i Sueckom kanalu na jugu. A i Sredozemno more vam je na dohvat ruke sve do Krita na severu, i Aleksandrije na jugu. Ali sa tačke gledišta geopolitike poslednjeg vremena stvari izgledaju malo drugačije: Damask bi mogao da bude i zamka!

Pogledajmo šta kaže prorok Isaija: „Breme Damasku. Gle, Damask će se ukinuti da ne bude više grad, nego će biti gomila razvalina.“/…/ Slično govori i prorok Jeremija: „Damask klonu, obrati se da bježi, drhat ga poduze, tuga i bolovi osvojiše ga kao porodilju. /…/ Zato će popadati mladići njegovi na ulicama njihovijem, i svi će vojnici njegovi izginuti u onaj dan, govori Gospod nad vojskama.“

Da li je ruska vojska pod Damask dovedena da bi se ostvarili apokaliptični planovi „poslednje bitke“?

Eufrat i poslednji dani

Tu se nalazi i reka Eufrat, čiji je značaj uočio stari mag geopolitike, Makinder, ističući da se njen tok prostire od Jermenske visije do Alepa. On je pisao: “Kao što su Rajna i Dunav, koje su branile legije, predstavljale krajnji domet rimskog proboja severno od Mediterana, tako je i gornji tok Eufrata, na potezu gde teče sa severa na jug pre nego što skrene ka jugoistoku, označavao granicu koju su branile druge legije, sa kojima su se Rimljani probijali istočno od Mediterana.“

U Otkrivenju Jovanovom, Apokalipsi, piše da je Eufrat vezan baš za armagedonske ratove: „I šesti anđeo zatrubi, i čuh glas jedan od četiri roglja zlatnoga oltara, koji je pred Bogom, gdje govori šestome anđelu koji imaše trubu: odriješi četiri anđela koji su svezani kod rijeke velike Eufrata. I biše odriješena četiri anđela koji bijahu pripravljeni na sat, i dan i mjesec, i godinu da pobiju trećinu ljudi.“

Sada su, u blizini Eufrata, Rusija (pravoslavni), Francuska (rimokatolici), SAD, Velika Britanija (protestanti), Turska, Iran, Hezbolah (islam), ali i Izrael (cionizam).  Četiri anđela na Eufratu, ako se odreše, značiće svetski rat.

A gde je tu Srbija?

Još 2007, Dejan Mirović je objavio knjigu „Kosovo i Metohija: Palestina – sistem kriza“. U obimnoj i dokumentovanoj studiji on je dokazao da je angažovanje NATO Imperije na strani bosanskih i arbanaških muslimana u sukobima na prostoru bivše SFRJ imalo jedan cilj – odvući pažnju islamskog sveta sa Bliskog Istoka, gde su vršene pripreme za formiranje „Velikog Izraela“.

Nema to veze ni sa „poslednjim komunistom Evrope“, Slobodanom Miloševićem, ni sa prirodnim bogatstvima Kosova i Metohije – u pitanju je samo izgovor za akciju svetskih razmera, koja je dovela do američke kontrole balkanskih prostora, s namerom da se oni i dalje koriste po unapred razrađenom planu.

Ekspert za međunarodne odnose, Jelena Ponomarjova, tvrdi da je Balkanu namenjena sudbina oblasti u koju će biti smeštani migranti sa Bliskog Istoka, da ne bi prodrli u Evropsku Uniju. Zato se Balkan intenzivno prazni od domaćeg stanovništva, a na vlast se dovode poslušnici Imperije, od Grčke do Rumunije.

Samo iz ove perspektive biva nam jasno zašto se Imperiji žuri da nam otme Kosovo i Metohiju: ovaj sakralni prostor, na kome je „sve sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno“, smeta im da bi završili svoje „mističke“ operacije na Bliskom Istoku.

Ali, mi ga se ne smemo odreći jer bismo time napustili zavetnu osnovu svog istorijskog postojanja, presudno važnu za našu orijentaciju u doba armagedonskog sumraka planete.

Amerikanci bombardovali Homs i Deir ez Zor, ima mrtvih. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Pečat