Fotografija strašnog prizora vešanja snimljena je 22.aprila 1941.godine, na pravoslavnom groblju u Pančevu.
Tog dana vojnici nemačkog Vermahta i pančevački folksdojčeri ubili su 36 Srba u znak odmazde za smrt jednog nemačkog vojnika. Uz zid groblja, streljano je 18 civila, a 18 ih je obešeno unutar groblja, gde je i načinjena ova fotografija.
Dokumentarni film na ovu temu u Srbiji nije bio poznat do devedesetih godina prošlog veka, kada se pojavio na RTL. Vita Sedlarski, bivši gradonačelnik Pančeva, uspeo je da dođe do kopije i – osvetli jednu od najtamnijih stranica u istoriji Pančeva.
Dokumentarni film je snimio Gotfrid Kese, ”ratni snimatelj” Vermahta. Danas postoje dve njegove verzije: kraća i duža, a obe su ”kolorizovane” naknadnim dodavanjem boja.
Kraća verzija egzekucije u Pančevu je sa naratorom koji govori engleski jezik. Prema ovoj verziji, ”Srbi su 22.aprila 1941.godine ubili dva SS oficira i devet vojvođanskih Švaba”, nakon čega je usledila odmazda Vermahta: uhapšeno je i na smrt osuđeno 40 Srba, građana Pančeva. Četvoro od njih se otkupom spasilo od vešanja i streljanja; 18 je streljano uz spoljašni zid Pravoslavnog groblja, a 18 obešeno o grede između stabala unutar groblja…
U filmu se vide prizori iz pančevačkog svakodnevnog života, kao i jedan kovčeg prekriven nacističkom zastavom, sahrana, a potom i prizori vešanja i streljanja.
DŽelat na vešanju pančevačkih Srba bio je njihov sugrađanin, folksdojčer Herman Brun, limar po zanimanju. Za njegovo nedelo se znalo, ali tek sa pojavom filma – saznalo se koliko je bio prilježan i marljiv u vešanju svojih sugrađana. On je žrtvama, kojima su ruke bile vezane na leđima, a noge oko članaka, namicao omču i izmicao oslonac ispod nogu…
U drugom, u montaži opširnijem filmu istog autora, sa naratorom na slovenačkom jeziku, vide se i kadrovi kada se dželat Brun svojim rukama i nogama ”kači” o telo obešenog i ”cimanjem” nastoji da, dodatnom težinom svog tela, žrtvi slomi vrat!
Vidi se i kada drugi put stavlja omču oko vrata Milenku Jeftiću, koji je bio krupan i težak čovek, pa je kod prvog vešanja konopac pukao, a on ostao živ!
Nepisano dželatsko pravilo, za koje su znali i nemački oficiri i govorili su Hermanu Brunu da ga primeni, zapoveda da se osuđenik na smrt vešanjem oslobodi, ako pukne konopac, ali Brun nije imao milosti: otišao je kući, po drugi konopac, deblji, i ponovo obesio Jeftića!
O tome je posle rata svedočila Jeftićeva porodica, kao i porodice ostalih žrtava: bili su neposredni svedoci, jer su Nemci naredili da svi ukućani moraju prisustvovati egzekuciji.
Te snimke videla je i grupa nemačkih novinara – tek kada su došli u Pančevo, tragom fotografije streljanja Srba u Pančevu, sa druge strane grobljanskog zida, istog dana, 22.aprila 1941.godine. Na fotografiji se vidi oficir Vermahta koji iz pištolja puca u glavu streljanog civila koji je još uvek davao znake života…
Kada su im Pančevci pokazali i film o zločinu sa fotografije, sa prizorima vešanja, Nemci su ostali bez reči.
A, kada su razgovarali sa Branom Jeftićem, sinom nesrećnog Milenka Jeftića, dva puta obešenog, ućutali su sasvim i otišli. Nikada se nisu javili iz Nemačke, niti su Pančevcima poslali novinarske priloge koje su uradili.
Zašto?
Pred rastanak, pitali su Branu Jeftića:
– Vi mora da mnogo mrzite Nemce, zbog toga što su učinili vašem ocu?
– Ne! Ja uopšte ne mrzim Nemce! Znam da postoje zločinci u svakom narodu, pa i u Nemačkom, ali ja među Nemcima imam i prijatelje. – odgovorio je Brana.
– Mom ocu to da su uradili Srbi, mrzela bih ih do kraja života! – bila je poslednja rečenica koju je jedna nemačka novinarka iz ekipe izgovorila pre odlaska iz Pančeva.
Ove i mnoge druge detalje o strašnom zločinu u Pančevu decenijama je istraživao Srđan Božović, istoričar iz Muzeja Pančeva.
– Nema govora o ubistvu nemačkih oficira i ”vojvođanskih Švaba”, niti je tada u Pančevu moglo biti bilo kakvih ”četnika”. – tvrdi Božović. – Činjenice su drugačije: dva dana ranije, 20.aprila, Nemci su slavili Hitlerov rođendan. Bilo je tu i alkohola, pa su se dva nemačka vojnika, podnapiti, posvađali i potegli oružje jedan na drugog: jedan je ranjen, drugi ubijen…
Priča je izmišljena kako bi se izbegla odgovornost unutar nemačke jedinice, a iskorišćena za obračun folksdojčera sa Srbima koji su 27.marta podržali demonstracije protiv pakta sa Nemačkom. Lično su odabrali Srbe koji će biti likvidirani.
Istorijski svedok tog događaja bio je Vito Sudarski, u vreme strašnog zločina – dečak koji je zapamtio da se nacizam uselio u Pančevo znatno pre rata, kada je formiran ”Kulturbund”, koji se pretvorio u skriveno leglo fašizma u Pančevu.
Srbi su to prepoznali i 27.marta 1941.su devastirali prostorije ”Kulturbunda”. – posvedočio je Sudarski. – Svi koji su u tome učestvovali, ali i oni koji su javno bili protiv Nemačke, streljani su uz grobljanski zid ili obešeni u groblju…
Tog ”drvoreda obešenih”, Sudarski ne može da se oslobodi: ”Ne znam da objasnim zašto svetina voli da likuje, dok posmatraju kada ljude vešaju i ubijaju! Zamislite: oni su se zabavljali tako što su Kosti Radaku obešenom nabacivali šešir na glavu!”
U filmu Gotfrida Kesea vidi se kako dželat Herman Brun skida šešir sa glave onom gospodinu u belom kaputu, Kosti Radaku, jer mu smeta dok mu stavlja omču preko glave, i baca ga na zemlju.
Taj šešir su ”braća Nemci” kasnije, takmičeći se i igrajući, nabacivali na glavu obešenog čoveka čije su ruke i noge bile vezane.
I nisu uspeli u svojoj bolesnoj nameri!
OVDE pogledajte ispovest nemačkog palćenika na Kosovu i Metohiji.
Izvor: Iskra
