Piše: Ivan Miladinović
Srbi ga ponovo mogu izgubiti, kao što smo ga i do sada gubili, na bojnom polju, jer nismo svemoćni, ni najjači. Možemo ga izgubiti i bez prolivanja krvi, pred svetskim sudom, po diktatu sile i nepravde. Ali, moramo da sačuvamo direktan kontakt sa svetilištima i kontrolu nad prebogatom umetničkom riznicom u toj pokrajini. Upravo ono što srpski predstavnici već šest godina pokušavaju da urade u Briselu, da se kompromisom dođe do rešenja. Bez toga, ne bismo mogli ni postojati kao narod. Bez Kosova u srcu doživeli bismo ono što je Sartr formulisao kao „smrt u duši“.
Nemci za Kosovo Polje imaju od davnih vremena svoje ime, Amzelfeld (Amselfeld), što je doslovni prevod srpskog naziva, nastalog po crnoj ptici kosu (nemački – amsel). Vrlo često ga tako i obeležavaju na geografskim kartama.
Za razliku od Nemaca, Šiptari ni do danas nisu stvorili svoje ime za ovu staru srpsku oblast, niti su se potrudili da naziv Kosovo Polje prevedu na svoj jezik. Pa ipak, oni traže da im se srpski Kosmet danas, pod tim istim, nepromenjenim imenom, mada poprilično očišćen od Srba, preda u trajno vlasništvo.
Turistička diplomatija, krajem 19. veka, lansirala je krilaticu o viševekovnom zajedničkom životu, u miru i slozi, Srba i Šiptara, odnosno hrišćana i muslimana, na Kosmetu, ne ulazeći u detalje kako su taj mir i ta sloga konkretno izgledali. Istom tom ciničnom floskulom, koristili su se političari Kraljevine Jugoslavije, pozivajući se na kumstva kralja Aleksandra sa nekoliko šefova šiptarskih fisova. Još ciničniji su bili poverenici Josipa Broza za ovu pokrajinu – Fadilj Hodža, Veli Deva, Sinan Hasani… Oni su neprestano govorili o „bratstvu, jedinstvu i zajedništvu“, a na delu sprovodili politiku nacionalne i verske segregacije, pretvarajući srpski narod na Kosmetu u građane drugog reda, prisiljavajući ih da se iseljavaju, pripremajući istovremeno put za ujedinjenje sa Albanijom. Uzgred, vrhuška tih komunista je na Bujanskoj konferenciji 1944. godine donela odluku o prisajedinjenju Tirani.
Gotovo ceo vek šiptarski prvaci se istovetno ponašaju, na istorijskim raskrsnicama daju levi migavac, a skreću desno.
Poslednjih šest godina deklarativno prihvataju sve dogovore u Briselu, ali stalno stvaraju atmosferu napetosti kako bi izbegli donošenje statuta Zajednice srpskih opština.
A šta o Šiptarim kaže pisac znamenitog spisa „Život i običaji Arbanasa“ Marko Miljanov? On je mane Šiptara i njihov anarhični mentalitet prikazao u punom svetlu, posvećujući njihovoj „lažnoj časti“ čak dva poglavlja. Ova njihova „zla fantazija“, kako je naziva, postala je bezmalo nacionalni ideal Albanije – ubijati ljude! Ne iz osvete, zbog nekakve krivice, ili iz koristoljublja, nego „per ljejf e per faljen“, radi zadovoljstva i radi obraza, odnosno, radi sticanja slave, imena i prestiža. I, to ne bilo kakvog čoveka, nego najboljeg, najlepšeg, najotmenijeg… Ko je takvoga ubio, za njega se reklo da je svoju pušku „omrsio i ugostio“, a ko je ubio neznanog čoveka, kakvome se ni na čemu ne može pozavideti, taj je pušku „opoganio“.
Kada je osnovana Kraljevina Jugoslavija Šiptari su prvi stvorili jednu separatističku organizaciju. Pred kraj 1918. godine, oni su formirali u Skadru Komitet za narodnu odbranu Kosova (KK), čiji je glavni cilj bio priključenje šiptarskoj državi. Iz Skadra, ubrzo po osnivanju, Kosovski komitet preselio se u Beč, gde je imao bolje uslove za rad.
Među osnivačima i prvacima Kosovskog komiteta bili su Avni Rustemi, koji će se pročuti i proslaviti po tome što će 1920. godine u Parizu ubiti Esad-pašu, čoveka koji je otvoreno zagovarao saradnju sa Srbijom, odnosno Jugoslavijom, zatim Bajram Curi (iz Đakovice) i Azem Bejta (iz sela Galice u Drenici). Ova dvojica će i narednih nekoliko godina terorisati srpski živalj, ubijati žene i nejač, paliti kuće, ali i napadati vojna postrojenja Kraljevine.
Međutim, krajem prošlog veka, istaknuti ekonomista iz Zagreba dr Branko Horvat u svojoj raspravi „Kosovo na raskršću“ proglasiće ih za „nacionalne heroje i revolucionare“.
Kosovski komitet je, zapravo, bio produžetak aktivnosti Prizrenske lige, sa jednim ciljem – da se Kosovo i Metohija očiste od Srba. Liga se u tome oslanjala na Tursku, a Kosovski komitet je uživao najveću podršku Italije. Razlika je bila samo u tome što u vreme aktivnosti Prizrenske lige, Kosovo i Metohija nisu bili pod Srbijom, nego Turskom, pa su i žrtve Srba bile veće…
Istoričar Nikola Samardžić izneo je podatak da je samo „preki sud u Prištini, obrazovan 1882. godine, na osnovu lažne dostave da Srbi pripremaju ustanak, tokom pet godina svog postojanja poslao u smrt 7.000 pripadnika našeg naroda…“.
Uz direktno angažovanje prvaka Kosovskog komiteta, neposredno pred proglašenje jugoslovenske države, dolazi do prvih nemira i prvih oružanih pobuna na Kosovu i Metohiji. Naoružani od Italijana, Šiptari su se upustili u pravi rat sa jedinicama jugoslovenske vojske – kod Kosovske Mitrovice i Peći. Pored toga što su napadali jugoslovensku vojsku, Šiptari su vršili neviđeni teror nad Srbima. U tome je prednjačio Azem Bejta, koji je „cela srpska sela palio, cele srpske porodice ubijao…“
Uz ovaj separatistički pokret, pored toga što je imao podršku Italije, Austrije, Mađarske, Bugarske i Albanije, stala je i Kominterna, a samim tim i Komunistička partija Jugoslavije. Već 1923. godine, jugoslovenski komunisti zauzimaju zvaničan stav da ova oblast pripadne Albaniji.
Branislav Gligorijević piše da su „jugoslovenski komunisti dobili direktan zadatak da potpomažu akcije Kosovskog komiteta, i da se povezuju sa njihovim pristalicama u zemlji. Srpskim komunistima bilo je specijalno naloženo da poistovećuju svoju borbu, i izražavaju svoju solidarnost sa nacionalno-oslobodilačkim pokretom u licu Kosovskog komiteta“.
Prvaci ove organizacije naročito su nastojali da internacionalizuju šiptarsko pitanje u Jugoslaviji. Čelnik Komiteta Hasanbeg Priština formalno je „bombardovao“ Društvo naroda raznim memorandumima i peticijama, u kojima je iznosio potpuno izmišljene podatke o progonima i stradanju Šiptara na Kosovu i Metohiji.
Nažalost, jedini koji su podatke Kosovskog komiteta o progonima Šiptara prihvatali kao apsolutno tačne, bili su jugoslovenski komunisti. Držeći se njih, oni su neprestano isticali da Srbi ugnjetavaju i eksploatišu Šiptare, da im otimaju zemlju, da ih progone sa rodnih ognjišta i da bi, već i zbog toga, Kosovo i Metohija morali da budu pripojeni Albaniji.
Slična maska za pokazivanje Evropi, sa šifrovanim porukama i projektima za bližu i dalju budućnost, bio je i Brozov Ustav iz 1974. godine, protiv čijih su zamki i smicalica docnije ustali državni organi Srbije. Na delo je stupila velikoalbanska propaganda, koja je tada vođena preko štampe i medija, kroz književnost, umetnost, film, školstvo, preko Univerziteta, Akademije nauka, kroz kvazinaučnu literaturu, koja je prosto bujala, a kojom je brisan svaki trag srpskog postojanja na Kosovu, vekovima unazad.
Sve je bilo podvrgnuto albanizaciji – arheološki lokaliteti, kulturni i istorijski spomenici, crkve i manastiri, istorijski događaji i istorijske ličnosti… I Gračanica je, navodno, nekad bila šiptarska crkva, dok je nisu preoteli Srbi, kad su „okupirali“ Kosovo. Isto tako, na Vidovdan 1389. godine, na Kosovu polju protiv Turaka su se borili Šiptari, pa i sam Miloš Obilić bio je, prema ovim izvorima, Šiptar Mileš iz dreničkog sela Kopilića.
OVDE pogledajte zašto je Tači u sukobu sa sopstvenom strankom.
Izvor: Večernje Novosti
