Piše: Antonije Đurić
Sedam decenija, Srbine, tvoje su reči: smrt, logori, okupacija, tamnice, izgon s vekovnog ognjišta, patnja, bol, jauci, crni flor oko rukava, crna marama na glavi, crni barjaci na kućama, vešala, masovne grobnice, gasne komore , otimanje imovine, otimanje deviza, glad, beda, siromaštvo, strah, suđenje mišljenju, suđenje knjigama, rušenje i paljenje srpskih hramova, ubijanje srpskih sveštenika…
Sedam decenija pakla, Srbine! Pa dokle, ljudi i braćo! Da smo kamenje na Boga bacali ne bi nas ovako surovo kaznio!
Iz nacističkog i fašističkog pakla, Srbine, izašao si osakaćen i ušao u komunistički pakao koji, evo, u raznim oblicima traje više od 70 godina! Srbija nije spokojno zaspala od aprila 1941. godine. A kako da zaspi Srbija kada zlo kada ni jednog trenutka nije zaspalo!
Ako je Srbin – ma gde da je živeo – kojim slučajem, prevaren nesanicom, dremnuo jednim okom, drugim je pogledao komšiju: ne oštri li, možda, nož, ne klepa li, u nedoba, sekiru, ne priprema li buktinju kojom će kuću njegovu , i čeljad njegovu, u pepo pretvoriti!
Kako je mogla Srbija da zaspi kada je oko 350 hiljada njenih sinova bilo u nemačkim zarobljeničkim logorima! Otuda, iz logora, nekim putevima, stizale crne vesti: umro, spaljen, streljan… Najcrnja i najsurovija vest stigla je završnici rata: amaricke bombe pale su na zarobljenički logor u Osnabriku gde su bili zatočenici viši srpski oficiri.
Oko 103 viših srpskih oficira našlo se u smrtnom zagrljaju. Ubrzo se saznalo da su bombe na ovaj logor bačene na zahtev Josipa Broza jer se on bojao povratka srpskih oficira u otadžbinu – Broz je mislio da bi oni pozvali srpski narod na ustanak …
Prva žrtva ove zavere bio je legendarni major Dragutin Gavrilović koji se tih dana vratio iz nemačkog ripstva, ali je brzo usmrćen u Beogradu. To je onaj major koji je svojim vojnicima u odbrani srpske prestonice rekao: „Tačno u tri časa neprijatelj se mora razneti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima! Obraz Beograda, naše prestonice, mora da ostane svetao! “
Svetli li danas obraz Beograda, Srbine?!
Na srpsku prestonicu jurišali su NJemački vojnici čiji je komandant bio čuveni vojskovođa, feldmaršal Mekenzen.
I on, Mekenzen, održao je besedu svojim vojnicima: „Junaci, vi ne polazite ni na italijanski, ni na francuski, niti na rumunski front. Vi polazite na srpski front na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam taj mali narod ne pomrači slavu nemačke armije! “
Palim Braniocima Beograda felmaršal Mekenzen podigao je spomenik sa uklesanom porukom: „Borili smo se sa junacima iz bajke!“
Još jedan proslavljeni saveznički komandant često je govorio o srpskom narodu.
Francuski maršal Franše D’Epere izgovorio je veličanstvenu pohvali srpskim vojnicima: „To su seljaci, skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, nesalomljivi, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.Ali došao je rat. I eto kako su se ti seljaci namah pretvorili u vojnike najistrajnije, najbolje od svih. I eto kako su te sjajne trupe, stvorene od izdržljivosti i poleta, zbog kojih sam gord što sam ih vodio rame uz rame sa vojnicima Francuske u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine! “
Znaš, Srbine, da Beograd nosi Orden francuske legije časti? Taj orden je uručio Beogradu lično maršal D ‘Epere 15. septembra 1921. Znaš li, Srbine, da Beograd nosi Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima?
Znaš li, Srbine, da oba ova ordena nosi mučenički i junački grad Šabac?
Ovi junaci i mučenici, koje veličaju i prijatelji i neprijatelji nisu iz nekog dalekog veka – to su, Srbine, tvoj otac i tvoj deda, tvoj stric, pradeda. Imali smo, Srbine, Srbiju punu moralnog zdravlja i moralne lepote. Imali smo Srbiju koju je voleo i poštovao svet. A ti, gde si danas, Srbine!
Ličiš li na svoje pretke? S kim si, uz koga si, jesi li opet u predvorju pakla komunističkog, ili na njegovom dnu.
Šta bi sa onim svetlim obrazom koji je pominjao major Gavrilović?
Pre nekog vremena primećujući da u Srbiji i nada iščezava, čestiti srpski prota Voja Bilbija, „koji Bogu i rodu srpskom služi“ u Holandiji i koji posećuje haške zatvorenike, pitao je usred Beograda: „Ima li Srba u Srbiji?“ Neko je zabrinutom proti šapnuo „Ako ima Srba onda se vešto kriju.“
U međuvremenu, građani Topole osvetlaše obraz – oni su ruskog ambasadora Konuzina dočekali bratskom dobrodošlicom i rečima: „Ovde ima Srba!“
Ipak, ostalo je otvoreno pitanje: kriju li se Srbi u Srbiji?
Ne kriju se Srbi na Kosovu i Metohiji – eno ih na nišanu novih okupatora koji bi da srpsku zemlju poklanjaju šiptarskim zločincima. Na srpskoj zemlji opet se lije srpska krv. Na srpskom njivama ubijaju srpsku decu. Srpski domaćine – vlasnike imanja ubijaju pred njihovim kućama.
Istina je, Srbine, da si iz nacističkog pakla, zahvaljujući zapadnim saveznicima, upao u komunistički pakao, koji je bio još suroviji. Nove reči pratile su svakog Srbina: narodni izdajnik, sluga okupatora, petokolonaš, četnički jatak, rušilac našeg bratstva – jedinstva sa Šiptarima, sa braćom Hrvatima, sa braćom muslimanima, novi rat, otimanje srpskih zemalja, nove kolone izbeglica, bombe nad Srbijom, tuđa čizma na srpskoj zemlji, sankcije, izolacija, odlazak srpskog mladosti u svet, hapšenje i prebijanje srpskog mladosti, robija za srpsku mladost, redovi za crni hleb, redovi za litar mleka, redovi za kilo šećera, redovi za litar ulja, represija, novi talas straha, suđenje novinarima i novinama; kao platiti struju i gas, nema lekova, male penzije, niske plate, prevara, laž … U tri reči: život nedostojan čoveka.
Ovim surovim rečima praćen je tvoj život Srbine! A sećaš li se vremena tog jada i čemera, kad su srpski komunisti pevali: „Mi imamo tri najveća sina: Enver Hodžu, Tita i Staljina!“ I još: „Srbija nam sada peva da nam živi Veli Deva!“ (Veli Deva je bio vođa Šiptara). Au nesrećnoj Crnog Gori pevalo se: „Sad napred Komiterne, Crna Gora ti je vjerna!“
Na tvoju državu, Srbine nasrću i ala i vrana – neki bi da štrpnu parče tvoje otadžbine i da, neku svoju državicu naprave, neku svoju autonomiju! Ovi na Kosovu i Metohiji, uz pomoć okupatorske sile, otimaju najlepstim dragulj; ovi u raškoj oblasti, što se mnogo junace i šepure i koji bi da stvore obruč oko Sopoćana, Studenice i Mileševe, ovi što osim maternjeg srpskog jezika ne znaju drugi, oni bi da gospodare tuđom zemljom! Kao da Srbi ne znaju ko je i kada prešao u islam!
Preci su ti, Srbine, u nasleđe ostavili čvrstu, nepokolebljivu veru u Gospoda Boga, državu bez dugova i sa pouzdanim graničarima, pune ambare, berićetne njive, čiste reke, uglavnom čestite vladare, štedljive ministre … Ostavili su ti i onaj zapis da je kralj Petar tražio od svoje kraljevske vlade par hiljada dinara na zajam, ali je odbijen…
Preci su ti, Srbine, ostavili ugled u svetu, svetao obraz, velelepne zadužbine. Oni koji su se bogatili u otačastvu, sve su zaveštali svom narodu…
A šta ti, Srbine, ostavljaš svojim potomcima u nasleđe? Ostavljaš im kolebljivu veru u Boga i NJegovu pravdu, razvalinu od države, granice bez graničara, počasni bataljon i crveni tepih na kome se šepure oni koji ni sebi ne veruju da su nekakvi vladari i koji dočekuju svaku svetsku šušu koja umišlja da je veća od Gospoda Boga.
Ostavljaš, Srbine, državu koja je do guše dugovima, ostavljaš pljačkaše i korupcionaše, državu u kojoj se izgubio pojam o moralu, strah, neizvesnost, kolhozne kuhinje, prazne ambare i štale, kuće u korovu, milione ljudi bez posla, zapise i knjige o prinudnom otkupu, o otimanju poslednjeg džaka brašna, poslednje kante masti, poslednjeg parčeta slanine ispred tvoje gladne dece – sve su otimali da bi prehranili njihovu bratsku Albaniju …
Ostavljaš im, Srbine, i zadužbine, ali one u obliku masovnih grobnica žrtava komunističkog terora koje sada, na tuđi zahtev, otkopavaju i broje. Ostavljaš im, Srbine spiskove otete imovine, procenjene na oko 300 milijardi dolara! Ostavljaš im spiskove vila na Dedinju i Senjaku, po srpskim gradovima i banjama u kojima i danas žive porodice Brozovih komesara, komandanata i ubica.
Još ti je, Srbine, nepoznat bilans komunističke vladavine: koliko su nas ubijali, osakatili, utamničio, oterali u svet. Pitaš li se, Srbine, otkud 3-4 miliona Srba u svetu? Znaš li da su nam tamo groblja najveća? Smanjuje se broj Srba u otadžbini, raste broj Srba u tuđim zemljama!
Jesi li pristao na zlo u poniženje, Srbine?! Jesi li se navikao na kolektivni kazan, na parče hleba i tanjir čorbe! Kažu ti: hleb neće poskupeti! Kažu ti: hleb jeftiniji za dva dinara! Kakva radost! Kakva milost vladajuće koalicije! A mogla je da kaže: stoko jedna, imaćeš hleba, nemoj da se buniš! Ali, neće to da kaže vlast. Dobra vlast brine o hlebu. To što neki iz vlasti primaju milione dinara mesečno – to „uspokojava“ narod. Važno je, misli narod, da vlast uživa, da se – preliva!
Da nisi ti, Srbine, ne daj Bože, pristao uz ove žute! I ove crveno-žute! I ove u svim bojama i ove koji razbijaju srpski nacionalni korpus! I ove koji u jednoj pameti ne mogu da se obuju! I ove nacionalne šteteočine! I ove koji se pred svakom savijaju do zemlje! I ove lažove i prevarante. A ti, Srbine, znaš onu poslovicu o prevarenim i prevarantima: ako te neko jednom prevari – on je kriv; ako te dva puta prevari – ti si kriv; ako te tri puta prevari – moraš se lečiti! Samo te jake molitve i iskreno pokajanje mogu spasiti.
Da nisi ti, Srbine, ostao uz ove koji su bar trideset puta pucali u generala Dražu, a neizbrojivim novinskim rafalima usmrtili Božu Bjelicu, Srpka Medenicu, Vladu Šipčića, povezujući ih sa ustašama i okupatorima. Sada se oni nešto muvaju oko mrtvog generala i njegovih sledbenika koje su Brozovi komesari ubijali bez suđenja. Ti znaš, Srbine, da su oni usamljeni, ali neće to ostati – vođstvo će se prišljamčiti uz one koji imaju soludnu blagajnu…
Da nisi, Srbine, uz tog koji kaže da Srbija neće da ratuje na Kosovu i Metohiji. Junačka izjava! Okuražio je šiptarske zločince, jer produžetak te rečenice ovako se tumači: Srbija neće da ratuje, a vi, Šiptari, nastavite da ubijate Srbe i palite srpske hramove i srpske domove. Zna Srbija da ne može da ratuje protiv tolike američke sile, ali ona se uvek odupirala nasilju.
A tvoj otac i deda, Srbine, ratovali su na Kosovu i za Kosovo. Kad je Srbija u jesen 1915. Godine branila svoju prestonicu, kad je ulicama Beograda, posebno na Dorćolu, Dunavskom keju i Terazijama u potocima tekla nemačka i srpska krv, jedna poveća grupa Arnauta provalila je granicu kod Žura, ubila dvojicu srpskih graničara i krenula prema carskom Prizrenu rušeći i paleći sve što je srpsko.
I šta da učini srpska vrhovna komanda u času kada je potrebna svaka puška i svaka glava za odbranu prestonice? Da pusti Srbe na Kosovu i Metohiji da ih kolju Arnauti, da siluju njihove kćeri, da pale njihove svetinje, da ruše njihove bogomolje! Ne! I hiljadu puta ne! Komanda je izdvojila jedna manji četnički odred vojvode Vuka Popovića i hitno otpremila na ugroženo područje. Četiri dana kasnije komandi je stigao ovaj izveštaj: „Nijedan od onih zlikovaca koji su prešli preko granice Kraljevine Srbije nije više u životu, osim trojice zarobljenih.“
Tako su tvoj otac i deda, Srbine branili svaki pedalj otadžbine. Ko bi u to vreme neviđenog žara i patriotizma rekao „šta se tu može“ i „Srbija neće da ratuje!“
Možda ovi žuti i ovi crveno – žuti, i ovi svim bojama obojeni, i ovi što otimaju i kradu, koji nisu čuli za Svetog Vladiku Nikolaja i njegovo upozorenje „ne kradi državu“, nisu čuli ni za Vojislava Tankosića. Ti, Srbine, znaš ko je major Tankosić, tvoj otac je bio u njegovom komitske odredu. Priča je kratka: molila majka sina Voju da se oženi, kako bi ona, kao druge majke, gajila unike, a on ovako uzvratio: „Majko, pa ja sam odavno oženjen, moja jedina ljubav je Srbija!“
Pao je braneći srpsku prestonicu, svoju jedinu ljubav, svoju Srbiju!
Možda nisu čuli ni za onog bečkog majora koji je ranjen na Ceru pa upućen u bečku bolnicu. Šetajući primeti jednog momka, regruta iz poznate kuće. Iznenadio se što momak nije na srpskom frontu. Momak se zbunio i snebivajući se od stida rekao da je imao privilegiju… U isto vreme srpski major obilazi rovove i zatekne trećepozivci u prvoj borbenoj liniji…
Zgranut, upitao ga je: „Otkud ti ovde, ko je tebe zvao, smesta da napustiš rov!“ A trećepozivac smireno: „Gospodine majore, znate kako je, privilegija! Unuk mi još nije stasao za pušku, a ja se provukao da branim otadžbinu!“
Tako je, Srbine, nekad bilo, pa ti danas budi pametan.
Šta danas od tebe očekuje otadžbina, Srbine?
Da ispuniš dug prema otačastvu, deci, porodici, kolevci pravoslavnoj koja te je odnjihala, njivi koja te hrani, vojsci koja će te čuvati, vladaru koji je odvažan, mudar i pošten, komšiji koji čuva i tvoju kuću. Sve ovo, razume se, uz Božji blagoslov.
Da vratiš Srbiji moralni lik naših očeva i dedova koji su svoju etiku ugradili u moralni kodeks čovečanstva, sveopšte vrednosti slobode i demokratije.
Nije nemački car Vilhelm II slučajno rekao: „Šteta što taj mali srpski narod nije moj saveznik!“
Srbija je rađala vitezove, a ne duhovne bogalje, kojih danas ima dosta u vladajućim strukturama i koji su ti, Srbine, unakazili tvoju otadžbinu, tvoj narod i tvoju porodicu.
Zakuni se imenom imenom Gospoda Boga, imenom krsne slave, imenima viteških predaka, zakuni se budućnošću svoje dece: Nikad više!
Nikad više vlast u ovoj zemlji Srbiji neće imati prevaranti i lažovi, ubice i tamničari, Brozove apologete i doušnici, istaknuti komunistički funkcioneri, otimači tuđih vila i stanova, ovi poslušnici koji savijaju kičmu pred svakom zemaljskom silom, ove samožive, pohlepne nakaze, ove nacionalne štetočine.
Lako ćeš ih, Srbine, prepoznati: žive u raskošnim vilama, voze blindirane automobile koje, kažu, ni top ne može da probije, nose odela od četiri hiljade evra, imaju milionske plate – najstariji kod „žutih“ primio je 5 miliona dinara, drugi , u crveno obojeni primaju po petnaestak hiljada evra mesečno. Oni su „europejci“ is prezirom gledaju na srpsku sirotinju. NJihova bahatost je nepodnošljiva!
Seti se, Srbine, svih muka kroz koje si prošao. Seti se i masovnih grobnica žrtava komunističkog terora, seti se da su milioni srva bili u tamnicama, seti se i Joške Broza, Titovog unika, koji je skoro preko televizije poručio Srbima: „Malo smo vas pobili!“
Srbi, Srbine, nikad nisu rušili svoju državu, ali su uklanjali nevaljale vladare. Nemoj ni ti, Srbine!Ne ruši trgovine, izloge, ne pali kontejnere, automobile, ali gazi one koji decenijama gaze tvoju čast i dostojanstvo! Uzmi Srbine, sudbinu u svoje ruke. To je tvoj dug Otačastva!
Možda ti sada, ovog trenutka, ne znaš za koga ćeš glasati, ali znaš za koga nećeš!
Znaš, ti, Srbine, da u Srbiji ima dosta časnih, uspavnih, dostojanstvenih ljudi, ima i onih koje se rado žrtvuju za otadžbinu, ima i srpske omladine sa čistim obrazom, ima dosta čestitih srpskih seljaka – domaćina, ima molitvenih ljudi koji u svemu ispunjavaju Božije zapovesti, ima u zemlji Srbiji svetitelja koji upozoravaju narod na Svetosavski put, na put časti i dostojanstva.
Ne zaboravi, Srbine: nije ova krilatica „brat je mio ma koje vere bio“ nikla u Evropskoj uniji – poletela je u svet iz krila Srpske pravoslavne crkve. I još leti!
Na tebi je, Srbine, da pozoveš potome ubica i potomke ubijenih da se na stratištima, na kostima i lobanjama žrtava komunističkog terora živim Bogom zakunu da nikad neće dići ruke jedni na druge. Tako će se, najzad, zaustaviti krvavo bratoubilačko kolo koje je zaposeo Josip Broz. Sve što se danas zbiva s nama, u nama i oko nas posledica je njegove naopake vladavine. I onih koji su mu slepo i verno služili.
Sudbonosni čas otkucava, Srbine! Uzmi sudbinu države i naroda, u svoje ruke. To od tebe očekuju Gospod Bog, Sveti Sava, Sveti Nikolaj, Sveti Justin … To od tebe očekuje Otačastvo!
U susret godišnjici proboja Solunskog fronta
U dogovoru sa gospodinom Antonijem Đurićem, Pravda će u narednim danima objaviti još nekoliko njegovih tekstova, a 15. septembra, na godišnjicu proboja Solunskog fronta Pravda će objaviti jedan značajan Đurićev tekst i po želji autora, pokrenuti značajnu akciju.
Tekst Antonija Đurića Golgota Srbije pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
