Vlada američkog predsednika Donalda Trampa trenutno pokušava da napravi vezu između podrške promeni režima u Venecueli i želje da svrgnu iranskog vođu. U petak je državni sekretar SAD Majk Pompeo objavio “tvit” sa tri fotografije – na jednoj su Maduro i iranski vrhovni vođa i predsednik, na drugoj su Maduro i ministar spoljnih poslova Irana, a treća na kojoj su Maduro i Raul Kastro, lider Komunističke partije Kube, izvučena je iz arhive.

“Različiti diktatori. Isti rezultati”, napisao je Pompeo.

Pompeo naziva Madura bivšim predsednikom Venecuele, otkako se Huan Guaido proglasio legitimnim šefom države u sredu, ali ovaj je i dalje u predsedničkoj palate a brane ga njegova vojska i milicija.

Iako još neke zemlje osim SAD pružaju moralnu, diplomatsku i možda čak finansijsku podršku Guaidu, ostale – posebno Rusija – podržavaju Madura. Već su se pojavile vesti da su ozloglašeni plaćenici ruskog predsednika Vladimira Putina na licu mesta, a Kina, Iran i Kuba su dugogodišnji Madurovi saveznici koji ga i dalje podržavaju.

Šta ako Madurova vlada preživi?

Šta ako Maduro ostane na vlasti, a situacija nastavi da se pogoršava, uzimajući svoj danak u krvi? Sve ovo je zaostavština administracije Trampovog prethodnika Baraka Obame i njenog mnogo kritikovanog načina upravljanja Arapskim prolećem pre osam godina, posebno u Siriji. Iako je tadašnja sekretarka države Hilari Klinton govorila kao da je diktator Bašar al Asad izgubio vlast, to se još nije dogodilo. Rusija i Iran sačuvali su sirijski režim po cenu miliona raseljenih i pola miliona mrtvih.

Obamini kritičari kažu da su SAD trebale da reaguju brže i agresivnije, ali da li bi to preporučili i sada u slučaju Venecuele? Madurove snage već su ubile oko 30 ljudi, a taj broj će rasti. Kada je pravo vreme za američke vazdušne udare, kad su stotine ili hiljade ljudi već mrtvi”.

CIA intervencije

Pitanje koje se treba postaviti kad SAD ulaze u promenu režima je – šta je sledeće? Iako nemamo kristalnu kuglu, imamo istoriju punu promena režima da nas pouči, ali te pouke nisu baš ohrabrujuće. Od američkih pustolova koji su uz bar prećutnu podršku vlade SAD pokušali da nametnu režime sklone ropstvu u Centralnoj Americi pre Građanskog rata, preko “oslobađanja” kolonija širom sveta od španskog carstva u 19. veku, do Banana ratova (1898-1934), u kojem su SAD intervenisale da uvedu manje ili više prijateljske režime u Hondurasu, Nikaragvi, Dominikanskoj Republici i na Haitiju.

Zaliv svinja

U modernijoj istoriji, američka formula za promenu režima evoluirala je i tako uključila i prikrivene i otkrivene akcije. Početkom ’50-tih CIA je upravljala svrgavanjem levičarskog predsednika Hakoba Arbenza u Gvatemali, nakon što je ovaj izazvao moć američkih voćnih kompanija. CIA je koordinisala sa britanskom tajnom obaveštajnom službom na izvođenju “protiv-puča” kojim bi se svrgnuo izabrani iranski premijer Mohamed Mosadeg, a šah vratio na vlast.

Agencija je ’60-tih pokušala da svrgne kubanskog lidera Fidela Kastra organizujući operaciju "Zaliv svinja", što je ispalo totalno ponižavajuće za mladog predsednika DŽona Kenedija. Ali, to nije zaustavilo CIA-u da učestvuje u zaveri koja se završila ubistvom prvog postkolonijalnog predsednika Konga Patrisa Lumumbe, niti je sprečilo Kenedija da podrži puč kojim je svrgnut diktator Južnog Vijetnama Ngo Din Diem.

Svrgavanje komunističkog predsednika Čilea Alvara Aljendea 1973. i postavljanje ozloglašenog Pinočeovog režima često se stavlja u američke okvire.

Formula svrgavanja

Ali, nakon Vijetnamskog rata, SAD su tokom ’70-tih izgubile svoj entuzijazam za promene režima. Administracija Ronalda Regana ubedila je zemlju da treba da se dokaže kao svetska sila, nakon debakla u jugoistočnoj Aziji. Regan je išao za otvorenim operacijama usmerenim na svrgavanje komunističkih režima u Nikaragvi (što je bilo neuspešno sve dok se SSSR nije povukao 1989), Angoli (neuspeh) i Avganistanu, gde je Osama bin Laden bio među “svetim ratnicima” koji su se borili sa bezbožnim komunistima uz podršku Vašingtona.

Tako je razvijena sada poznata formula direktne američke intervencije – pritisak, osuda i udarac u režim dok ovaj ne uzvrati na neki način, poželjno pretnjama ili ubijanjem američkih državljana.

Primer Libije

Libijski lider Moamer el Gadafi bio je Reganova omiljena meta, posebno kad je Vašington otkrio da on nema ni sredstava, ni volje da eliminiše lidere Irana i Sirije, koji su optuženi za mnoge zločine. SAD su ga optužile za zaveru za ubistvo Regana, a 1986. kad su njegovi agenti uhvaćeni u bombardovanju disko kluba u Berlinu, u kojem su poginula dva američka vojnika. Američki avioni izvršili su vazdušne udare na sva mesta na kojima je bilo poznato da je Gadafi tu živeo, radio i spavao.

Ipak je preživeo i usmerio se na američke mete. Postepeno je došlo do primirja, ali su 2011. SAD i Evropa bile spremne na intervenciju kad su Libijci izašli na ulice. Kad je Gadafi zapretio napadom u Bengaziju, nakon višemesečnih borbi on je svrgnut i ubijen, a Libija je od tada u krizi.

Šta god neko mislio o Maduru – a nije sporno da je očajan predsednik na čelu katastrofalnog režima – mora se zapitati da li Trampova administracija ima pojma u kakvom će se haosu zateći ako pokuša da ga svrgne.

Pročitajte OVDE kako je Albanija postala evropska Kolumbija.

Izvor: Blic/Dejli bist