Piše: Stefan Branisavljević

Iznenadna odluka predsednika Donalda Trampa o povlačenju oko 2,000 američkih specijalaca i obaveštajaca iz severoistočnih delova Sirije predstavlja neprijatno iznenađenje za zapadne elite naviknute na nove intervencije, a prijatno iznenađenje za protivnike američkog ekspanzionizma. Ipak, stiče se utisak da su i jedni i drugi poranili sa konačnim zaključcima i da stvari, kao i mnogo puta ranije, nisu tako jednostavne.

Komentari zapadnih protivnika Trampove politike nazivaju ovu odluku ishitrenom, haotičnom, opasnom i neodgovornom, mada se od početka postavlja pitanje šta će američki specijalci na teritoriji međunarodno priznate države. Ipak, nije se jednom desilo da američki predsednik najavi neki potez koji se kasnije izjalovi i pravda petljanjem „duboke države“. Otkako je došao na vlast, desetine Trampovih saradnika je napustilo svoje položaje, neki nakon par nedelja, po čemu je ova administracija rekorder u istoriji američkih političkih elita: Stiv Benon, general DŽon Keli, Dina Pauel, Sebastijan Gorka, general Majkl Flin, general MekMaster, Majk Jang i sada general DŽejms Matis.

Krvavo klupko

Jedan od  trenutno najkomplikovanijih sukoba na Bliskom istoku je građanski rat u Siriji koji je direktno povezan sa verskim ratom u Iraku, klimavim verskim balansom u Libanu, bezbednošću Jordana, Izraela i Turske. Taj sukob je upleo u krvavo klupko džihadističke prevratnike, tzv. demokratske, proameričke, kurdsko-arapske grupe, Iran, Rusiju, Izrael i Hezbolah. Međutim, odavno je jasno da je režim dobio ovaj brutalni i dugi rat. Pitanje je samo kako će se odvijati reintegracija teritorija koje su godinama bile pod kontrolom Asadovih protivnika i dokle će Erdogan smeti da ide u dubinu teritorije.

Iako zapadni centri kalkulišu o eventualnom smenjivanju porodice Asad unutar alavitskog režimskog klana, ne deluje verovatno da će do tog scenarija doći u narednom periodu. Sekularni alaviti imaju podršku ne samo svoje sekte, već i većine stanovnika ove verski šarolike države.

Prestonica Damask normalno dočekuje praznike okićena jelkama i posterima Bašara Asada i njegovog oca Hafeza. Generatori za struju, koje imaju svako domaćinstvo i zgrada, nisu ništa novo za tu zemlju, a teroristi koji su kontrolisali predgrađa prestonice odavno su poraženi. Stanovnici Damaska svedoče da su pili kanalizaciju tokom godina opsade, dok su sunitski teroristi kontrolisali dolinu Vadi Barade na severozapadu grada, gde se nalaze izvori pijaće vode.

Tih godina, pet-šest miliona ljudi je bilo prinuđeno da se dovija kako zna i ume. Ako se izuzmu izraelske akcije iz vazduha, Damask ne deluje loše za zemlju koja je toliko dugo u ratu – sukovi su puni ljudi, otvorene su galerije, bioskopi i pozorišta.

Višeetapno povlačenje

Povlačenje koje je Tramp najavio treba da se odigra u više etapa koje mogu potrajati mesecima, a za to vreme će se dešavati promene na terenu koje mogu da utiču na tu odluku. Pre svega, pobeda nad Islamskom državom koju je Tramp proglasio ipak je preuranjena jer se njeni džepovi još uvek nalaze u različitim delovima istočne Sirije, a i pitanje Idliba, velikog islamističkog uporišta, još nije rešeno.

Ulazak regularne sirijske vojske u Mandžib, grad na samoj granici sa Turskom, znači i da su Kurdi spremni na kompromis sa vladom u Damasku pod uslovom da ne budu pod direktnim udarom turske armije. Erdogan sada mora da prihvati vruć krompir američke administracije i uđe na teritoriju duboko u sirijskoj teritoriji, nekih 250-300 kilometara od granice. Veliko je pitanje da li će turska vojska moći da kontroliše toliku teritoriju a da ne uđe u direktan sukob sa Damaskom, Teheranom i Moskvom.

Američka politika u Siriji bazirala se na borbi protiv džihadista, i to u zadnjoj fazi kada su islamisti počeli da ugrožavaju bezbednost savezničkih zemalja poput Turske i Jordana, i svrgavanju Asada sa vlasti. Kako sada stoje stvari, od uklanjanja BAAT režima nema ništa, tako da ova odluka više liči na pregrupisavanje trupa nego na promenu intervencionističke politike koja krasi različite američke administracije u zadnjih 120 godina.

Udvaranje Turskoj

Povlačenje malog broja specijalaca ne znači da se Amerika odrekla ekspanzionizma i uloge svetskog policajca, kao što je Tramp izjavio pre nekoliko dana u američkoj bazi u Iraku, jer ne deluje verovatno da će američka vojna industrija prihvatiti lokalnu ulogu i napustiti baze koje je decenijama održavala po čitavom svetu. Pre bi se reklo da je ovo novi manevar kako bi se poremetio balans uspostavljen poslednjih godina između Ankare sa jedne i Damaska, Moskve i Teherana sa druge strane.

Od kraja 2015.godine, a pogotovo od neuspešnog puča 2016.godine Turska je počela da lavira i da otkazuje poslušnost NATO paktu i SAD. Turska bi po ovoj pretpostavci ponovo bila vraćena u američku orbitu i na terenu bi obavljala posao za SAD, a istovremeno bi ometala stvaranje kurdske države na teritoriji Sirije i Iraka. Kurdske snage koje su korišćene kao pešadija protiv Islamske države u Siriji i Iraku bile su jedan od kamena spoticanja Vašingtona i Ankare, a ovim potezom bi se ti nesporazumi izgladili.

Ukoliko bi se vakuum nastao američkim povlačenjem popunio rekonsolidovanim islamističkim grupama i proturskim milicijama, to bi dodatno destabilizovalo i usporilo reintegraciju severoistočnih i istočnih delova zemlje. Teško je poverovati da je američki predsednik impulsivno reagovao i sam doneo ovu odluku. Verovatnije je da se različiti politički i vojni krugovi u SAD ne slažu oko poteza koje treba povući. Zbog toga možemo čuti kakofoniju analiza i zaključaka.

Za Tursku novi razvoj situacije na terenu predstavlja priliku da se reši Kurda, ali i veliki rizik ulaska u vojne sukobe sa režimom u Damasku i njegovim iranskim i ruskim saveznicima.

Faktor Izrael

U tvitu objavljenom u ponedeljak, Tramp se malo zauzdao i najavio ,,oprezno, postepeno povlačenje“ iz Sirije. Ne bi bilo prvi put da nešto obeća a da se na terenu dogodi sasvim suprotno od najavljenog. Isfrustriran napadima prodemokratskih krugova u SAD,  Tramp je povukao paralelu sa stanjem koje mu je ostavio Obama kada je reč o Siriji i Avganistanu, gde je, kako je napisao, ,,sredio nered“. Jedna od glavnih stavki predizborne kampanje bila je izvlačenje Amerike iz beskonačnih ratova na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji, ali se predsednik sada zbog pominjanja ovakvih ideja i ostavljanja ,,tradicionalnih američkih saveznika na cedilu“ našao pod vatrom i samih republikanaca.

Ipak, američko povlačenje nije pokolebalo Francusku, koja uprkos svojim unutrašnjim problemima pokušava da povrati odavno izgubljeni status svetske sile, tako da je francuski ministar odbrane, Fransoa Parli, poručio da će armija te zemlje nastaviti da deluje iz Jordana. Lindzi Grejem, republikanski senator, satima je u nedelju razgovarao sa Trampom, odvraćajući ga od odluke da povuče vojsku iz Sirije i Avganistana. U nerednim danima se očekuje poseta savetnika za nacionalnu bezbednost DŽona Boltona Izraelu i Turskoj kako bi se izvršile dalje konsultacije sa ovim regionalnim saveznicima.

Izrael će i u narednom periodu igrati ulogu destabilizatora, pa se očekuju nove provokacije u vidu bombardovanja ciljeva u Siriji i guranja zapadnih i regionalnih saveznika u vojni sukob sa Iranom. Predstojeći parlamentarni izbori u Izraelu daće vetar u leđa ratnohuškačkim i religioznim partijama i koalicijama.

Zbog svega navedenog ne treba žuriti sa zaključcima i ne treba pre vremena prognozirati propast američke hegemonije na Bliskom istoku i u ostatku sveta.

Sirijska armija čeka na Erdoganov napad. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Novi Standard