Nakon što je Socijalistička partija Srbije (SPS) ušla u koalicionu vladu sa naprednjacima, u nejednakim vremenskim intervalima na površinu su izbijale sve međusobne netrpljivosti, neoprošteni računi iz prošlosti zbog raskinutih koalicija ili prosto snažno uverenje vrha Srpske napredne stranke (SNS) da su socijalisti jednostavno dobili previše u raspodeli političkog plena.

Ako se tome doda da se SPS vidi kao nezahvalan partner, jasno je zašto se proteklih dana učestalo govori o novim napetostima između naizgled skladnih koalicionih partnera. Socijalisti se pri tom uredno podsećaju da je SNS imala dovoljnu postizbornu većinu i bez njih i da su se u vlasti našli samo zahvaljujući širokoj duši naprednjačkoj.

Lideru socijalista Ivici Dačiću se pre svega zameraju kontakti s pojedinim opozicionim liderima, što se u naprednjačkim krugovima vidi kao pravljenje političke odstupnice i šurovanje sa opozicijom. Ključne primedbe pri tom nemaju nikakve veze sa političkim nesporazumima ili strateškim razmimoilaženjima. Dačiću se prosto zamera što ima manir da zove novinare i političke protivnike koji ga kritikuju, ali se nikad ne seti da na isti način odbrani Aleksandra Vučića od napada opozicije. Ukratko – nedovoljno ili nimalo ne štiti lik i delo Aleksandra Vučića.

Privid političkih sukoba

Srpski mediji spekulišu da bi sadašnji sukob mogao da dovede u pitanje buduću postizbornu saradnju naprednjaka i socijalista, ali urednica političke rubrike lista „Danas“ Jasmina Lukač kaže da je to malo verovatno: „Mislim da je, bez obzira na sve, Dačić ipak potreban Vučiću. To se dve stranke koje imaju slično biračko telo. One jednostavno moraju s vremena na vreme da glume nekakve sukobe kako bi zadržale svoje glasače i održavale neki privid međusobne političke borbe“.

Upravo stoga se od početka najnovije krize mogu čuti i komentari kako u nedostatku ozbiljne opozicije tu opozicionu ulogu na neki način sada preuzima Ivica Dačić. Ne bi trebalo svakako smetnuti s uma da vrh SNS ne podnosi previše konkurencije kada je reč o političkom marketingu i da je tu negde takođe uzrok sukoba na relaciji SPS-SNS. Opušteno šarmiranje stranih gostiju, pevački nastupi, borba za povlačenje priznanja Kosova s mesta ministra spoljnih poslova, oštra retorika ka Zapadu – sušta suprotnost namrštenom, opreznom i vazda zabrinutom Vučiću. Teško je sakriti da naprednjaci nisu oduševljeni što Ivica Dačić previše često krade popularnost predsedniku Vučiću.

„To je prosto jedna sebična borba da neko ne prigrabi uspehe onog drugog“, primećuje Jasmina Lukač. „Ivica Dačić, recimo, sebi prisvaja zasluge u kampanji za povlačenje priznanja Kosova. Sličnu stvar želi i ministar policije Nebojša Stefanović koji, kako bi prikrio biznis s trgovinom oružjem, ističe svoje zasluge za to što Kosovo nije primljeno u Interpol. Tako da oni zaista dolaze u neki stvarni sukob oko podele političkog plena u javnosti i ko će tu steći više simpatija“, kaže urednica političke rubrike „Danasa“.

Borba za Vučića

Kako je Vučić najavio pročišćavanje svoje stranke ovaj sukob SNS- SPS trebalo bi posmatrati i u tom konktestu, ocenjuje novinar Đorđe Vlajić. „To bi otprilike trebalo da znači – eto ne bavimo se samo sobom, nego i našim koalicionim partnerima. I to je sada neka vrsta pritiska na sve stranke vladajuće koalicije: ko je dobar, ko nije dobar, ko se bori, a ko se nedovoljno bori za našu stvar. I na kraju otpada onaj ko se ne bude dovoljno odlučno borio“.

Kritika, međutim, nisu pošteđene ni ostale manje članice vladajuće koalicije. Nedavno je na meti medijske kampanje tabloida bio i Rasim LJajić, potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija. Đorđe Vlajić smatra da je tu reč o „disciplinovanju koalicionih partnera. Jer, kruna te ocene da li se neko borio ili nije jeste koliko se borio za Vučića. Tako da onaj ko to ne radi, dobija opomenu, a ako nastavi može da ispadne iz igre. Ali, mislim da se to u slučaju Dačića neće desiti- on i Vučić se odlično razumeju i lako dogovaraju“, navodi Vlajić.

Radikalsko pomirenje?

Smeli prognozeri političkih zbivanja u Srbiji smatraju da je konačni cilj Aleksandra Vučića odbacivanje sadašnjih političkih partnera i povratak Srpske radikalne stranke (SRS) u okrilje vlasti. Tome u prilog ide i nedavna omaška Aleksandra Vučića na proslavi 11 godina SNS kada se prisutnima obratio sa „vi koji ste u Srpskoj radikalnoj...“, ali se brzo ispravio rekavši „kako se od prošlosti ne može pobeći“. Sagovornici DW ocenjuju kako ništa nije isključeno na političkoj sceni Srbije, ali da je to korak koji bi bio previše i za jednog Vučića. Male se stoga šanse da Srbija prisustvuje istorijskom pomirenju radikala, ili dve stranke koje su nastale iz istog jezgra.

Jasmina Lukač ipak primećuje „da su se za jedan deo biračkog tela, koje ima isti odnos prema nedavnoj prošlosti – otklon prema Zapadu ili animozitet prema NATO – oni već pomirili“. Đorđe Vlajić tome dodaje ocenu „da Vučić nije naivan da shvati kako bi svako formalizovanje saradnje s radikalima njemu štetilo. Tu je pitanje ko bi tu nestao, da li bi se SRS utopio u SNS, ili bi se odbeglo naprednjačko jato vratilo u radikale. A ta vrsta zaokreta bi Vučića koštala i ozbiljnog sukoba sa Zapadom. Šešelj će stoga ostati samo kao zanimljiva pretnja i političko strašilo. I koliko vidimo, Šešelj kod Vučića, baš kao i kod Miloševića, ima status omiljenog opozicionara“, zaključuje Đorđe Vlajić.

Pročitajte OVDE   ko kaže da se Vučić gorko kaje i zašto.

Izvor: Dojče Vele