Piše: Miroslav Lazanski
„Jer, u realnoj ratnoj situaciji vi uopšte ne upoređujete šta će se dogoditi ako prvi krenete u nuklearni napad, ili ako to učinite kao drugi. Zapravo, upoređujete samo šta će se dogoditi ako krenete prvi u napad i ako uopšte ne krenete... Kad već idete, onda samo napred. To treba napraviti, posao treba obaviti. Ako lansirate rakete tek u situaciji kad ste napadnuti, znači da ste propustili pravi trenutak”, reči su generala Ričarda Elisa, bivšeg komandanta Strateške vazdušne komande, SAC, koji je još pre 33 godine insistirao da je „vojna slabost prva pretpostavka da se krene u napad nuklearnim oružjem”.
Daleke 1984. godine bio sam gost ADKOM-a, „Komande PVO SAD i Kanade” u Kolarado Springsu, u podnožju Stenovitih planina. Primio me je general Robert T. Heres, komandant ADKOM-a. General Heres često je trenirao brzu vožnju autom, naravno – ima specijalnog šofera i oznaku automobila, pa prolazi i kroz zatvorene semafore. Jer, general Heres je bio komandant jedne od dve najvažnije američke strateške komande, general je taj koji treba da direktno obavesti američkog predsednika da su na SAD ispaljene rakete sa nuklearnim bojevim glavama. Ako se na ekranima njegove komande pojavi bilo šta sumnjivo, on uskače u automobil i juri u planinu, u podzemni grad ukopan u granitnim stenama. Ima tačno 30 minuta ako su ruske rakete ispaljene sa kopna i 15 do 20 minuta ako ih je lansirala neka atomska podmornica blizu američkih obala.
U normalnim uslovima generalu treba 20 minuta da stigne do velikih čeličnih vrata, čiji je svaki deo težak po 25 tona i koja zatvaraju ulaz u podzemnu komandu ADKOM. Ako general ne stigne za 20 minuta, vrata se zatvaraju, makar on ostao tik ispred njih, a njegov zamenik preuzima komandovanje i obaveštavanje predsednika o raketnom udaru na SAD. Štab ADKOM-a, to je 15 velikih čeličnih kontejnera na ogromnim federima koji bi ublažili potrese od nuklearnih eksplozija. Iznad komandnih prostorija je 3.500 metara granita, a u planinu se ulazi kroz tunel dug 500 metara na čijem su početku i kraju specijalna zaštitna vrata. ADKOM je napravljen da preživi nuklearni udar u periodu od 30 dana. Nešto slično imala je i SFR Jugoslavija, u vidu podzemnog aerodroma u Bihaću i specijalnih skloništa u Konjicu, Han Pijesku i Kočevskom rogu.
General Heres bio je siguran da njegovi ljudi mogu na vreme da otkriju svaku raketu koja bi bila ispaljena na SAD i Kanadu, da mogu razlikovati lažne od pravih signala i tako sprečiti nuklearni rat zbog greške ili kvara na kompjuteru.
Zapravo, samo na prvi pogled atomski rat izgleda jako automatizovan. Ako se zanemare očiti ljudski aspekti, kao što su patnje, bolest i moralni slom, što sve može proizaći iz nuklearnog sukoba, ljudski faktor bio bi, ipak vrlo važan u vođenju takvog rata. General, komandant ADKOM-a, prvi je ljudski faktor kojim počinje lanac za početak nuklearnog rata. On obaveštava predsednika SAD, predsednik daje izvršnu komandu komandantu SAD u bazi Ofut u Nebraski. Baza Ofut onda daje komandu za lansiranje raketa „minitmen” iz kopnenih silosa, poletanje strateških bombardera B-52, B-1 i B-2 sa atomskim bombama i raketama i ispaljivanje interkontinentalnih projektila „trajdent” sa atomskih podmornica klase „ohajo”. Ako je istina da ne ratuje oružje već ljudi, vreme ljudskog rasuđivanja u takvim situacijama vrlo je kratko, zapravo kritično. ADKOM raspolaže raznim sistemima za izviđanje letećih objekata i atomskih podmornica: sateliti i radari raspoređeni na Aljasci, Grenlandu i u Velikoj Britaniji. General Heres mogao je za manje od 60 sekundi da stupi u vezu sa bilo kojim senzorom ADKOM-a radi provere da li je reč o stvarnom napadu ili je posredi greška.
Na ekranima komande u srcu Stenovitih planina svetlucaju i ovakve poruke: „vreme prvog događaja”, što je trenutak kada je ruska raketa lansirana, „vreme leta” označava koliko je još preostalo minuta i sekundi do njenog udara po američkoj teritoriji, a tu su još i natpisi „još nije pala” i „udarila je”.
U prošlosti je bilo i lažnih uzbuna, jednom je neko zaboravio da u kompjuter unese podatak da je reč o vežbi, drugi put se pokvario silikonski čip i pokazao pogrešnu brojku, ali u svim tim slučajevima lažna uzbuna trajala je kraće od dve minute.
Ipak, gorak ukus lažne uzbune uvek ostane, iako general Heres nikada nije preneo obaveštenje predsedniku o „raketnom napadu na SAD”.
Prošlo je od tada dosta godina, američki sistem izviđanja lansiranja ruskih i kineskih raketa preseljen je u kosmos, no i tamo je podložan ometanju. Sada dvojica američkih kongresmena pokušavaju da uvere javnost da je Donald Tramp predsednik kojem se ne sme poveriti izvršna komanda za nuklearni rat. Drugim rečima, da je nedorastao ulozi vrhovnog komandanta. Odnosno, ako ga sadašnji komandant ADKOM-a obavesti da su ruske, ili kineske rakete poletele, da Tramp ne može da naredi nuklearni odgovor. Dovoljan razlog za impičment. Vrlo lukavo, ali i prozirno.
Pročitajte OVDE sve o Putinovom crnom koferu, a otkriva Lazanski.
Izvor: Politika
