„Za Kosovo i Metohiju se moramo boriti uvek i u svim uslovima. Glavna borba jeste u glavama ljudi i u glavi srpske politike: u Beogradu. Da bismo uspeli u ponovnoj afirmaciji srpskih nacionalnih prava neophodno je smanjiti razmere okupacije u Beogradu: u medijima, u univerzitetskim aulama, u administraciji, u javnoj sferi. Uvek se moramo boriti: „odbrana je s životom skopčana”.
Ovo u intervjuu „Iskri“ kaže profesor Milo Lompar, jedan od vodećih srpskih intelektualaca, ovogodišnji laureat nagrade „Meša Selimović“.
Opet nam nad glavom, kao mač, vise ratovi. Kosovo, Sirija, Bosna, lokalni rat, svetski rat… Bojite li se rata? Koliko smo mu blizu?
Rat je konstanta čovekovog postojanja. Dugi period mira u Evropi posle Drugog svetskog rata praćen je ratovima na ostalim stranama sveta. U našoj istoriji rat je bio produžetak politike prema srpskom narodu u novim okolnostima. Da bi se izbegao rat, kad je to moguće, premda nije bilo moguće 1914. godine, dok oko 1941. godine lebdi senka neizvesnosti, neophodno je razgranati ne-ratne oblike otpora. U našoj kulturi su oni, po pravilu, zanemarivani: „sitan rad” nije na ceni u nas, ni kod intelektualaca, pogotovo kod drugog sveta. U okolnostima tihe okupacije, upravo je „sitan rad” – kao oblik organizovanog, ciljnog i višesmernog otpora – od presudne važnosti. Po mom – potpuno usamljenom – mišljenju.
Ako pogledamo istoriju Srbije, a naročito onu dvadesetog veka, da li je rat naš usud?
Zar nisu Grci ratovali za Krit 1897. godine? Zar nisu proterani sa maloazijske obale, u milionskim grupama, u trećoj deceniji XX veka? Zar nisu Bugari izgubili Jedrene, Dobrudžu, izlaz na Egejsko more u Drugom balkanskom ratu? Zar nije bilo genocida nad Jermenima i Jevrejima u XX veku? Namerno biram brojčano manje narode, slične nama, dok o Rusima i Nemcima, Francuzima u kolonijalnim ratovima, Englezima u svetskim ratovima, Poljacima i Špancima, ne govorim. Srpska je sudbina univerzalna u ratnim sadržajima, kao što je – kao i kod svake autentične istorije – u ponečemu neuporediva.
Kad govorimo o Kosovu, utisak je da smo sve bliži finalu drame, raspletu, stavljanju tačke na tešku nepravdu kojoj smo izloženi… Imamo li pravo da se borimo za Kosovo, ili, drugačije rečeno – imamo li pravo da se ne borimo za Kosovo?
Uvek se možemo boriti. Iz opravdanog grča da srpska vlast ne prizna državnost Kosova i Metohije, što bi bio čin neoprostiv, nerazuman i izdajnički, stvara se predstava da je sve u nacionalnoj sudbini vezano za tu odluku. Popraviti položaj srpskog naroda u Crnoj Gori jeste mala, ali možda presudna stvar u novonastalim istorijskim kontekstima; emancipovati položaj Republike Srpske do najvećeg mogućeg stepena zahteva dugi rad u kojem treba ideju nacionalnog samopotvrđivanja uskladiti sa idejom socijalne pravde. To je delovanje u više pravaca. Za Kosovo i Metohiju se moramo boriti uvek i u svim uslovima. Glavna borba jeste u glavama ljudi i u glavi srpske politike: u Beogradu. Da bismo uspeli u ponovnoj afirmaciji srpskih nacionalnih prava neophodno je smanjiti razmere okupacije u Beogradu: u medijima, u univerzitetskim aulama, u administraciji, u javnoj sferi. Uvek se moramo boriti: „odbrana je s životom skopčana”.
Obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata je završeno prošle godine. Da li je taj rat ikada završen i hoće li naši potomci, sto godina od sada, imati po nečemu značajnom da obeleže stogodišnjicu iz ovog našeg vremena?
Po svojim idejama u vezi sa sudbinom i pravima srpskog naroda, dejstvo koje očituje habzburška konstanta nije prestalo nikada: kod austromarksista, kod titoističkog jugoslovenstva, u postjugoslovenskim okolnostima. Nije, dakle, dovoljno pobediti oružjem, neophodan je „sitan rad” kao stvaranje kulturne i političke podloge koja daje smisao oružanoj pobedi i strahovitim žrtvama. Bilo bi dobro ako bi neko – za sto godina – obeležio ovo naše vreme kao vreme u kojem je otpočela uspešna borba za slobodu upravo na način „sitnog rada” koji je neprestan.
Da nastavimo tragom tih burnih godina… Svi danas citiraju Arčibalda Rajsa i rečenice iz njegove knjige „Čujte Srbi! Čuvajte se sebe” fascinirani time kako njegove reči stoje poput tvrđave i danas. Da li je to znak da je Rajs veliki ili da smo mi olupina jednog herojskog naroda koji za sto godina nije uspeo da ispravi nijednu jedinu grešku na koju je Rajs upućivao?
Rajs je imao dve relativno retko spojene osobine: kao stranac, posmatrao nas je iz kose perspektive, pa je video bolje i dalje; kao stranac, voleo je srpski narod i, naročito, srpskog seljaka. Neuspeh u XX veku je posledica neodgovornosti modernog pokolenja, koje je nastalo iz seljačkog naroda, da ponese istorijsku sudbinu svog naroda, da ga prosvećuje i unapređuje, obrazuje i ispravlja, da sebe ne vidi iznad njega nego u njemu. Jugoslovenstvo je olakšavalo iluziju da moderni naraštaj to ne treba da radi, jer je mnogi trud za srpski narod obeležavalo kao nacionalizam. Potrebno je, dakle, skloniti iluziju jugoslovenstva i preuzeti istorijsku odgovornost: nema više nikog oko nas da to učini.
Znamo da ste vi jedan od najvećih poznavalaca NJegoševog dela. Kako narodu približiti ono o čemu je veliki vladika pisao i da li bi nam kretanje putem koji nam je utro „Gorski vijenac” pomoglo da se izbavimo iz ove situacije i nađemo luču svog identiteta koja bi nam pomogla i u prepoznavanju lažnih careva?
Manji je problem u narodu nego u inteligenciji i političkim strankama: narod je 2000. godine glasao za nacionalnog političara kakav je Vojislav Koštunica, pa ga je i vratio na vlast 2004. godine; narod je 2008. godine dao glas nacionalnim strankama, pa je jedna od njih (SPS) prešla na stranu bezalternativnih evropejaca; narod je 2012. godine glasao za nacionalne kritičare (SNS) bezalternativnih evropejaca, pa su se oni za koje je glasao pretvorili u gore od onih koje su smenili. Da bi vladali, oni i danas moraju narod obmanjivati da su nacionalno orijentisani. Nema narod nikakvih problema sa osećanjem vezanosti za Gorski vijenac nego inteligencija koja ne želi da vidi kako su veliki stranci – Šmaus, Oben, Goj, Lavrov – shvatili da je NJegoš najveći srpski pesnik zato što je eminentno pesnik evropske sudbine i civilizacije: između Atine i Jerusalima. Kao i Dante, Milton, Šekspir, Lamartin, Puškin – sa kojima su ga poredili.
Da li je kosovski mit podjednako važan kao i kosovska stvarnost?
Sve je važno u svom registru: kosovski mit je deo složene kosovske tradicije, u kojoj svoje mesto ima i kosovsko opredeljenje. To podrazumeva smisao nacionalne i kulturne egzistencije srpskog naroda. Sve je tu: i zavet (Lazar), i podvig (Obilić), i izdaja (Branković). To se ponavlja u svim vremenima. Kosovska stvarnost je jedan isečak vremena u kojem smo: tu je važno koliko je našeg i albanskog naroda na toj teritoriji, kako su raspoređene svetske sile, kakva je privredna i vojna sila na raspolaganju, kakva je javna svest u nas. Dok je mitska situacija trajna, dotle se naša situacija menja. U preseku tih registara kristališe se kosovska odluka.
Kako gledate na čitavu ovu situaciju sa EU? Gde smo to krenuli, sa čim ćemo tamo i da li ćemo imati kome doći kada stignemo gde smo pošli?
Kada sam u knjizi Duh samoporicanja, u 2011. godini, podvrgao kritici političku orijentaciju koja je mahala zastavom na kojoj je pisalo kako EU nema alternativu, bio sam sasvim usamljen i izložen neprestanoj kritici nevladine inteligencije. Ta kritika je dobila vid dveju knjiga napisanih protiv mojih shvatanja; težila je, štaviše, da se pretvori u ideološku i praktičnu diskriminaciju moje ličnosti. No, u 2019. godini, kako svedoči moja knjiga Sloboda i istina, imamo lepezu evropskih shvatanja koja su sasvim saglasna sa onima koje sam davno izneo. To znači da je kod nas nekadašnja komunistička inteligencija produžila svoj vek u obličju nevladine inteligencije, čija je osnovna formula delovanja da samo srpsko stanovište nije u skladu sa demokratskim i evropskim stvarnostima. Pokazalo se da je sve što su tvrdili bilo ne samo lažno – to je bilo očigledno odmah – nego i nerealistično. Moje mišljenje se nije promenilo: u kakvim god konstelacijama – do kojih dolazi delovanjem velikih sila – da se pronađe srpska politika, ona treba da u sebi sadrži ključne momente srpskog stanovišta: i u odnosima sa EU, i sa Rusijom, i sa SAD. Da bi imala osnov sa kog može delovati, ona valja da neprestano učvršćuje srpsku kulturnu politiku kao svedočanstvo istorijske egzistencije našeg naroda i kao ključnog činioca srpske integralističke svesti. Na toj osnovi, ona može praviti neminovne ustupke, kompromise i vijugati u raznim pravcima.
Kako je došlo do toga da genocid bude najjeftinija antisrpska reč? Zbog čega ni za jednu njenu upotrebu protiv nas niko nikada nije odgovarao?
Zato što je takvo ponašanje institucionalno zaštićeno: da podsetim kako je srpska skupština usvojila deklaraciju u kojoj se tako nešto pominje. Nevladina inteligencija je učinila takvo ponašanje normalnim u javnoj svesti, pa se ono prelilo na stranke koje imaju vlast, da bi na kraju dobilo institucionalnu (zakonsku) formu. Da bi se to promenilo, potrebno je promeniti sadržaje javne svesti, pa potom dobiti političare koji će pratiti – sa svojih razloga – impulse javnosti, da bi došlo do institucionalnih promena.
Ako je ono 1999. godine što je NATO činio ovde bilo milosrđe, šta očekivati od njih ako postanemo članice?
Niti je bilo milosrđe nego zločin niti od njih možemo išta dobro očekivati. No, ne treba gajiti iluzije da ih je moguće ukloniti iz našeg okruženja, kao što ne treba podsticati – poput predsednika Srbije – osećanja nemoći i beznađa. Ukoliko ne možemo pružiti otpor na jednom nivou, uvek postoji alternativni nivo na kom je otpor moguć. Tome svagda prethodi volja za otporom.
Da li smo mi narod koji prednjači u samoporicanju?
To je proces koji je kod nas podstican u dugom periodu jugoslovenstva i komunizma, pa ima i svoju autonomnu i svoju dirigovanu dimenziju. Pre Prvog svetskog rata, mnogi čovek u Srbiji, premda nije bio narodnosno određen kao Srbin, prepoznavao se u srpskoj naciji. Do toga je dolazilo zato što srpska kultura, kao kontaktna kultura tri vere, sa dominantnim pravoslavnim i prisutnim muslimanskim i katoličkim nasleđem, ima uključujući a ne isključujući karakter. Tako su i Cincari (Sterija, Nušić), i katolici (Ćipiko, Andrić), i muslimani (Selimović), i Jevreji (Davičo), i Rumuni (Popa), i Nemci (Jurišić-Šturm), postali veoma poštovani i voljeni članovi srpske zajednice. Tek je titoističko jugoslovenstvo zasnovalo proces po kome čovekovo odbijanje da se poistoveti sa srpskim kontekstom u kom živi – donosi korist. Da bi se to promenilo, neophodno je iznova afirmisati pluralnost u pripadništvu srpskoj zajednici: i njenoj kulturi. Svakako pluralnost, ali svakako i pripadništvo.
Ko predstavlja intelektualnu elitu u današnjoj Srbiji?
Moć – institucionalnu, neformalnu, materijalnu, političku – imaju predstavnici nevladine inteligencije: oni se smatraju „elitom”. Oni iz dominacije zapadne (američke) moći izvode svoju intelektualnu „elitnost”: da nije tako, zar bi nekome Latinka Perović, Vesna Pešić ili Sonja Liht predstavljale „elitu”? Sadašnja vlast je sa njima u političkom sporu oko dinamike izdaje, ali im je potpuno prepustila kulturno i javno područje. Priroda srpske kulture je takva da istinski elitni karakter imaju samo pojedinci a ne grupacije. To nije dobro i Slobodan Jovanović je s pravom upozoravao na nedostatak „nacionalne discipline” u nas.
Da li i dalje važi tvrdnja Jovana Cvijića da smo mi postali „uhapšeni narod”?
On je mislio da se to može izbeći stvaranjem Jugoslavije. Nije bilo uspešno. No, zar Jermeni – kojih je više u rasejanju nego u otadžbini i koji su okruženi tako neprijateljskim susedima – imaju lak položaj? Oni, pak, nisu prepustili Nagorno-Karabah Azerbejdžanu, dok mi razmišljamo da se odreknemo Kosova i Metohije. Zar je lak položaj Grka sa takvim susedom kao što je Turska: videlo se u času okupacije Kipra? Koliko je Mađara van Mađarske, pa oni pokazuju veliko nastojanje da opstanu kao nacija u svakom smislu? Zar Baski nisu podeljeni između dve države? Nema uhapšenih naroda nego ima teških prilika, kao što zreli i odgovorni ljudi traže različita životna olakšanja. Oni se moraju boriti. Jer, „odbrana je s životom skopčana”.
Kako Amerika napada na srž srpske nacije, saznajte OVDE.
Izvor: Iskra
