Zbog rastuće operativne krize u regiji Sirte, avioni iz Misrate su navodno napali kolone Haftarovih snaga u području rodnog grada Muamera Gadafija. Udari su sprovedeni na tri lokacije zapadno od Sirte, direktno na obalski put, što potvrđuje da je Sirt blokiran. Brojni izvori navode da Libijska narodna armija planira da pokrene kampanju oslobađanja Sirte, ali borbe još nisu počele.

Snage Vlade nacionalnog sporazuma premijera iz Tripolija Fajeza al Saraja  izveštavaju o pokretanju operacije “Vulkan gneva”, čiji je cilj sprečavanje ofanzive LNA. Zapadna vlada Tripolija tvrdi da je uspela da uništi jedan tenk Haftarove vojske i da su njihove snage ubile i zarobile 34 borca Libijske narode armije. Međutim, rukovodstvo Haftarovih snaga je saopštilo da je operacija “Vulkan gneva” propala u samom početku, a jutros je potvrđeno da su Haftarovi avioni bombardovali vazduhoplovnu bazu Mitiga zapadno od Tripolija, koja je sada neupotrebljiva za pokretanje vazdušnih napada, a nekoliko aviona koji su mogli da lete su uništeni.

Snage Tripolija su u nedelju napale međunarodnu vazdušnu luku Tripoli, gde se nalaze Haftarove snage, nakon čega se Haftar odlučio na povećani broj vazduših udara. Podsetimo, 4. aprila je Haftar naredio napad na Tripoli, a 5. aprila je preuzeo kontrolu nad međunarodnim aerodromom južno od glavnog rada.

Iako je bilo informacija da su islamska policija i snage Fajeza al Saraja povratile kontrolu nad međunarodnim aerodrom, Libijska narodna armija tvrdi da još uvek kontroliše međunarodni aerodrom u Tripoliju i da ga nije napustila, izjavio je potparol LNA, brigadni general Ahmed el Mismari.

LNA je saopštila kako uspostavlja kontrolu nad većinom prigradskih područja u Tripoliju, a Fajez al Saraj je naredio protivnapad.

Kao što smo rekli, situacija se menja iz sata u sat, a mediji i portali su puni propagande. Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da borbe i dalje traju i da Libijska narodna armija ne namerava da se zaustavi. Situacija na terenu im ide u prilog, kao i vrlo mali otpor na putu do glavnog libijskog grada, gde se tek u urbanim područjima očekuju prave borbe.

Haftar je poručio da će objaviti uslove primirja i oni će biti ponuđeni na temelju procena narednika na terenu.

Haftar je već pobednik, ali mora ući u Tripoli

Protivnici kampanje tvrde da su aktivna neprijateljstva opasna, jer bi mogla da pokopaju ideju o obnovi libijske državnosti. Naime, umesto jedne države mogle bi se pojaviti enklave koje će podržavati različite strane države, pre svega Francuska i Italija. Ali da do toga ne dođe, islamska policija mora da bude vojno poražena.

Ako pogledate ravnotežu snaga na bojnom polju, uz podršku arapskog sveta Haftar ima više šansi za pobedu nego Saraj, koji se oslanja na rasute grupe islamskih fundamentalista koji su koncentrisani u Misrati, ali uživa podršku Zapada.

Međutim, Haftar je u četvrtak naredio ofanzivu na Tripoli i sutra je već bio na 20 kilometara od grada. Ranije je oslobodio grad Garjan, stotinak kilometara južno od glavnog grada gde mu pristižu nove snage i vojna tehnika. Ubrzo je preuzeo kontrolu nad međunarodnim aerodromom, došao pred južna predgrađa Tripolija. Zapadno od prestonice je ušao u dva veća grada, dok je u dve priobalne enklave okružio lokalnu islamsku policiju i sprečio ih da pošalju pojačanja u Tripoli.

Haftar se oslanja na aktivnu podršku zemalja Persijskog zaliva,  sa izuzetkom Katara, kao i Egipta i prećutnu diplomatsku podršku Rusije. Uostalom, on je ovu ofanzivu pokrenuo nakon sastanka sa saudijskim kraljem Salmanom. Strateški gledano, njegova stražnja područja su u potpunosti obezbeđena, dok njegovi protivnici iza leđa imaju samo more.

S političke tačke gledišta, Haftar je mnogo jači. Ima više legitimiteta, jer se oslanja na podršku parlamenta, jedine institucije koja ima legitimni status i koju je izabrao narod.

Glavni nedostatak takozvanog premijera Fajeza al Saraja je nedostatak legitimnosti. On je tri puta podneo parlamentu popis vlade na odobrenje, a parlament ga je tri puta odbacio. Saraj nema nikakve veze s parlamentom, a sastav vlade koji je pokušao da nametne izazvao je kategorične prigovore Zastupničkog doma sa sedištem u Tobruku.  

Fajez al Saraj je pokušao da formira vladu sa islamskim grupama koje su povezane sa Al-Kaidom, Islamskom državom i Muslimanskim bratstvom i ljudima koje su mu predložili ekstremisti. Naravno, takav kabinet je odbijen i UN je nameravao da sredinom ovog meseca održi nacionalnu konferenciju na kojoj bi se dve strane dogovorile o nečemu o čemu se nikada neće moći dogovoriti, jer je Haftar, kada je 2014. pokrenuo antiterorističku “Operaciju dostojanstvo”, rekao “kako u novoj Libiji neće biti mesta naoružanim islamskim grupama ni njihovim političkim predstavnicima”.

U vojnom smislu, problem sa vazduhoplovstvom nije tako težak. Uništene su sve piste, a malo aviona može da leti. Vazduhoplovstvo čine pokoji prastari sovjetski MiG, stari jugoslavenski “Galebovi” G2 i češki L-39 ZO.

Oružane snage na terenu moraće da reše problem, a Haftarova pešadija osvaja teritorije.

Zapad, ako želi nešto da učini, moraće da pošalje svoje trupe, a to znači da mora da bude spreman na bitke i gubitke u ljudstvu. Da bi se to učinilo, ako govorimo o Sjedinjenim Državama, kampanju mora odobriti američki Kongres, a ne predsednik.

Nema nikakve mogućnosti za direktno učestvovanje NATO pakta, jer evropske zemlje nemaju jedinstven stav o Libiji. Italija i Francuska imaju potpuno suprotna gledišta. Francuzi sarađuju s Haftarom, a Italijani i Britanci s Fajezom al Sarajem u Tripoliju. Dakle, konsenzusa u NATO paktu nema i ne može biti zajedničke operacije.

“S obzirom na sve veću krizu u Libiji, Velika Britanija i NATO treba da preduzmu akcije, budući da je njihova vojska učestvovala u operacijama svrgavanja Muamera Gadafija, što je dovelo do haosa u zemlji. Osim toga, nestabilna Libija jesu otvorena vrata kroz koja migranti mogu prodreti u Evropu”, piše Skaj njuz.

“Ali bilo bi ludilo s gledišta bilo koje vojske da dovede vlastite trupe u tako problematičnu regiju, gde je ogromna količina oružja u rukama stanovništva i naoružanih grupa. Stoga će se evropske kancelarije i Vašington  oslanjati na lokalne resurse, lokalne grupe. To može biti opasno, jer ideja o obnovi libijske državnosti može biti uništena. Umesto jedne države, mogu se pojaviti enklave koje sponzorišu pojedine zapadne zemlje”, rekao je izvor za Skaj njuz, ali isključuje da bi se upravo pobedom Haftara Libija opet mogla ujediniti i rešiti ekstremizma i radikalizma.

Na internetu su već objavljeni video zapisi o “privremenom povlačenju” američkog vojnog osoblja iz Libije, a američke vlasti su odluku donele zbog “bezbednosnih razloga”. Snimci koje su objavili libijski mediji prikazuju brodove pod američkom zastavom koji se nalaze na libijskim obalama.

Zapad je hteo da nametne svoje vođe nezavisnoj državi. To bi se moglo postići da nije pokušao zajedno sa Al Sarajem kao premijerom, kog neće prihvatiti ni parlament ni general Haftar, jer ga grupe koje podržavaju Haftara smatraju svojim krvnim neprijateljima i obećali su im da će biti poraženi još 2014. Sada svedočimo epilogu ove priče.

Rusija je u ovom trenutku deklarativno neutralna, iako je jasno da je opcija s Haftarom i novim rukovodstvom, koje će biti izabrano na opštim izborima, za Moskvu povoljnija.

Međutim, sama mogućnost ruskog prodora u Libiju uzrokuje histeriju na Zapadu. Najviše buke pravi London. Prošle jeseni su britanski mediji preneli da su njihove obaveštajne agencije zapretile da će “ugasiti  svetlo u Kremlju”, koristeći internet operacije, ako Rusija “napadne Libiju kako bi stekla kontrolu nad rezervama nafte i izazvala novu migracijsku krizu u Evropi”.

Poruka Vladimira Putina sinu ubijenog Libijskog vođe, Saifu al Islamu Gadafiju, ni manje ni više da podržava njegovu kandidaturu na predsedničkim izborima, dodatno je rasplamsala ovu histeriju. Ali ako pogledate spolja, pravi vladar zemlje se čini Haftar, koji je zainteresovan za kupovinu ruskog oružja.

Činjenica je da LNA kontroliše 90 odsto libijske teritorije, ali je moguće  da je uspeh vojnika i generala preteran. Na primer, Haftar je rekao da je Bengazi bio potpuno slobodan 2017., iako je grad bio očišćen i miran tek godinu posle.

Ipak, glavna borbena snaga Haftara je novac. On jednostavno s novcem UAE kupuje sve snage koje su bile odane Saraju. Ako novca nestane, počeće problemi i zato mora dovršiti kampanju što pre. Tripoli je pun stranih plaćenika, što je takođe problem, jer njih nije briga za lokalno stanovništvo.

Ipak, prema razvoju ofanzive se vidi da je dobro pripremljena. Haftar želi da pokaže svoju snagu i okruži Tripoli. Na jugu se nalaze islamski militanti iz Misrate, koji predstavljaju ozbiljnu pretnju. NJih će Haftar teško zaobići i moraće da ih uništi. O pomirenju se uopšte ne može govoriti, jer je mržnja obostrana.

Haftar, Tripoli ima na dlanu i želi da bude predsednik Libije i novi Gadafi. General želi da pokaže da je on gospodar situacije, a ne Fajez al Saraj.

Predsednik ruskog Društva za prijateljstvo i poslovnu saradnju s arapskim zemljama, Vjačeslav Matuzov, lični poznanik Haftara, nije isključio da je odluka o ulasku u Tripoli bila “sporazum”.

“Naime, Haftar bi mogao da izda naređenje o obustavi kampanje nakon nekog dogovora sa Sarajom. Premijer Saraj nema vlast i oslanja se samo na međunarodnu podršku, a Haftar na vojnu silu i političku moć. Francuska, Italija i Sjedinjene Države, koje, prema mišljenju posmatrača i kontrolišu stvarnu ravnotežu snaga u Libiji, se neće protiviti ako napad na Tripoli ne bude “preterano krvav”, a ako bude neuspešan, onda će Haftar biti kriv”, primetio je Matuzov.

Ali, ovo su samo pretpostavke i Libija bez uspostavljanja kontrole Libijske narodne armije nad celom teritorijom, što se može postići samo vojnim porazom militanata iz Tripolija i Misrate, nikada neće biti ujedinjena zemlja niti država u pravom smislu te reči. Haftar trenutno drži konce u svojim rukama i ima podršku arapskih zemalja, pre svega Egipta i UAE, kao i prećutnu podršku Francuske i Rusije. Pravi je trenutak da je i iskoristi na bojnom polju.

Miroslav Lazanski novi ambasador Srbije u Rusiji.  Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: logicno.com/ N. Babić