Iskreno, nakon najnovije izjave Majka Pompea, gde tvrdi “kako Izrael ima sva prava na Golan, jer se branio, a da Rusiju s Krima niko nije ugrožavao”, nikakve hipoteze i uvrnuta logika iz Sjedinjenih Država ne bi trebale da nas čude. Međutim, čini se da je autor pogrešio s Putinovim “tajnim planom”.

Zapad je pogrešio i Putinov plan nije “tajna”

“Rusija napreduje na svim frontovima. Dok je sva pažnja Zapada fokusirana na intervencije Moskve na američke i evropske izbore, Putin gradi svetsko carstvo”, to bi otprilike bio zaključak eminentnih stručnjaka koji pišu za američki Time, koji je na naslovnoj strani najavio objavljivanje rezultata svoje istrage o “tajnom Putinovom planu”.

Tačno, i to moramo priznati, Vladimir Putin zaista ima plan i ne donosi ad hok odluke, ali su američki stručnjaci otišli u pogrešnom smeru, što i jeste glavni uzrok njihovih strateških poraza ne samo u sučeljavanju s Rusijom, nego i protiv Kine, Irana i drugih zemalja koje su proglašene neprijateljskima i članicama “Osovine zla”.

Istraga koju je objavio Tajm se pojavila istog dana kada je general Kalifa Haftar pokrenuo svoj napad na Tripoli. Možda je to bilo slučajno, ali simbolika se primećuje. Libiju je upropastio Zapad, a sada su se upalila sva zvona uzbune zbog pojave “feld-maršala Kremlja”. Inače, general Haftar je strategije i taktike ratovanja naučio završivši prestižnu, tada još sovjetsku, Vojnu akademiju “Frunze” u Moskvi.

Članak piše o tome kako je Putin stvorio šaroliko carstvo od tirana i gubitnika, posebno u  Libiji, ali je njegova zavera uključivala i prodiranje Rusije u drugu afričku zemlju, susedni Sudan.

Podsetimo da je u Sudanu upravo u toku vojni udar i predsednik Omar al Bašir će verovatno odstupiti s vlasti, iako se u trenutku pisanja ovog teksta to još nije potvrdilo.

Evo nekih stvari koje, se prema časopisu Time, događaju u Sudanu:

Sudan nikada nije imao  bliske odnose s Rusijom. Normalni odnosi iz šezdesetih su se ohladili sredinom ’70-ih zbog otvoreno proameričkih stavova Kartuma.

Pod Baširom je zemlja počela više da se oslanja na svoje bogate arapske susede, pogotovo zato što su vlasti same pokrenule islamizaciju i prestale da flertuju sa Sjedinjenim Državama.

Istovremeno je ojačala Kina, koja je bila posebno zainteresovana za proizvodnju nafte i gasa. Krvavi sukobi u provincijama su doveli do toga da su u Darfur ušli strani vojnici, a crnci južno od zemlje su 2011. stekli nezavisnost i postali Južni Sudan.

Jednostavno rečeno, Sudan je jedan od primera suparništva između arapskog sveta i crne Afrike, gde se događa sve, uključujući okrutnosti, rat i etničko čišćenje. Ali Zapad nikada ništa nije učinio da reši ove unutrašnje sukobe i Sudan se dobro seća engleske okupacije u XIX veku, od koje se na kraju uspeo osloboditi tek sredinom XX veka.

Ali šta Rusi imaju s tim? Činjenica je da je tokom Baširove posete Rusiji pre godinu ipo, prve u svim godinama njegove vladavine, sudanski predsednik rekao Putinu reči koje je takođe preneo Tajm: “Sudan bi mogao biti ključ Rusije za ulazak u Afriku.”

U zamenu za to, kako primećuju američki stručnjaci, “Al Bašir je želeo zaštitu od agresivnih američkih akcija u regiji”. Sve ukazuje na to da je Putin prihvatio njegov predlog i “od tada je ruski Ural otišao u Sudan”.

“Sastanak Putina i Bašira je otvorio put čitavom nizu ruskih inicijativa u Sudanu, od političkog savetovanja do rudarstva i vojne pomoći, o čemu svedoče dokumenti koji su pali u ruke reportera Time-a. Kada su prošle godine ruski geolozi počeli da istražuju ima li zlata uz obalu Nila, ruske oružane snage već su razvijale planove za korišćenje luka i vojnih vazdušnih baza Sudana kao vojnih ispostava”, piše američki časopis.

Time se usput koristi podacima dobijenih od centra “Dosje”, nevladinog udruženja odbeglog ruskog petokolonaša i bivšeg oligarha-kriminalca Mihaila Hodorkovskog, koji je već širio propagandu oko ruske prisutnosti u Centralnoafričkoj Republici, gde su prošle godine ubijena tri ruska novinara.

Zadatak Hodorkovskog je jasan. On je plaćenik Zapada kako bi među ruskim liberalima i u svetu demonizovao Putina, koji je “kriv” jer su ruski istražitelji i sudovi odradili svoj posao i Hodorkovskog, na temelju nespornih dokaza, strpali iza rešetaka. Međutim, Hodorkovski nije tema, osim što je pomogao Time-u da objasni “istoriju ruskog prodora u Sudan”, što je krajnje neuverljivo, čak i za zapadnog čitaoca, da ne spominjemo da je potpuno neshvatljivo zašto Rusija ne može činiti ono što rade Sjedinjene Države, Francuska ili Velika Britanija?

Jasno je da su izjave o “ključevima Afrike za Rusiju” nepodnošljive za bilo kog angloameričkog stratega, koji su oko toga stvorili čitavu teoriju o tome kako se Kremlj “strašno ponaša u svetskoj areni”.

Priča o prodoru Rusije u Sudan je potkrepljena prilozima o Venecueli, Siriji, Avganistanu, Iranu, generalno o svim onim mestima gde Rusija sprečava Zapad da porobi suverene narode.

I na kraju je Tajm izmislio Putinov koncept prema kom Rusija mora uspostaviti globalni uticaj: “Poslednjih nekoliko godina Kremlj je pretraživao svet u potrazi za zemljama u kojima može proširiti svoj uticaj. Sa onim disfunkcionalnim zemljama, na koje su mnogi prestali da obraćaju pažnju nakon završetka Hladnog rata, Rusija je počela da stvara nove saveze, obnavlja stare i, gde je bilo moguće, ispunjava prazninu koju je Zapad ostavio iza sebe, jer se morao fokusirati na vlastite probleme.

Novinari Tajm-a su mogli da prate akcije Kremlja u Africi, na Bliskom istoku i Latinskoj Americi. (…) Rusija sprovodi svoju kampanju u raznim delovima sveta, od zona sukoba kao što su Venecuela, Libija i Sirija do dalekih krajeva Afrike i nadala se Al Baširovom Sudanu. Sve je to odraz spremnosti ili čak želje Rusije da interveniše u ratovima i svuda uspostavi prijateljstva sa režimima.”

“Za razliku od Hladnog rata, kada se komunistički Istok takmičio  sa kapitalističkim Zapadom na ravnopravnoj osnovi, nova konfrontacija odvija se u totalno drugačijem svetu. Trampova Amerika više ne pokazuje interes za međunarodne odnose, ne projektuje demokratske ideale i ne ceni svoje saveze. U međuvremenu je Kina, čija je ekonomija osam puta veća od ruske, postala glavna alternativa Zapada. Međutim, Putin uspeva da održi ruski uticaj na međunarodnoj sceni”, piše Tajm.

“Kremlj namerno podržava zemlje koje imaju otrovne odnose sa Zapadom. Rusi pokušavaju da intervenišu u bilo kakvim sukobima, ne zato što žele da pomognu u njihovom rešavanju, već zato što žele uticaj. Žele da se pitaju”, rekao je za Tajm Andru Vajs iz Instituta za mir Karnegi u Vašingtonu.

“Slično tako mogu  se objasniti i mnogi Putinovi postupci u zemljama u razvoju. Zapad je uveo sankcije protiv Rusije i mnogih Putinovih saveznika, a postoje vruće tačke u svetu u kojima je Rusija sposobna da vrši uticaj, što Putinu omogućava da ublaži sankcije. Drugim rečima, Putin se meša u poslove raznih zemalja sveta kao igrač koji ulaže svoje žetone na sto”, piše američki časopis.

Time je stvorio demonsku sliku o Rusiji i opovrgavati jednu intervenciju i savez za drugim, koji nisu po volji Zapada, bilo bi gubljenje vremena. Istina je da su autori ovog propagandnog teksta zbunjeni i ne uspevaju da odrede glavne motive zemalja koje ulaze u savez s Rusijom, kao ni motive koje ima Putin. Čini se da Rusija jednostavno želi da se osveti Zapadu zato što joj je nametnuo sankcije i da pronađe poluge za njihovo ukidanje. Ali ova teorija, vrlo popularna na Zapadu, nema nikakve logike. Ako Rusija želi da ublaži sukob, zašto bi onda povećavala broj žarišta na kojima će se sukobljavati sa Zapadom?

Problem američkih stručnjaka, i Zapada generalno, je u tome što rusku politiku vide samo nakon 2014. i kao reakciju na sukob oko Ukrajine. To je u startu pogrešno.

Sukob oko Ukrajine bio je rezultat suprotstavljenih stavova Rusije i atlantističke elite koja se kladila na promenu svetskog poretka i na primat angloameričke elite na globalnom nivou.

Zbog toga su bili spremni na “ograničavanje Rusije” i veruju da su Rusi vrlo zabrinuti zbog njihovog  zastrašivanja. Kao odgovor na to traži se sve za šta bi se Rusija proglasila krivom, uključujući uplitanje u unutrašnje poslove Sjedinjenih Država.

Međutim, Vašington i njegovi propagandisti ne mogu da razumeju da svet brine zbog očigledne propasti angloameričke dominacije. Svedočimo kolapsu globalnog angloameričkog projekta, što znači da se nije ostvario san o uspostavljanju američkog unipolarnog sveta. Ostale sile, svetske i regionalne, ne mogu mirno da posmatraju vakuume koji se stvaraju širom planete, ali reakcija Zapada na popunjavanje tih praznina, tačnije atlantističke elite, je histerična.

Uz sve to, atlantisti ne žele da priznaju kolaps, bolje rečeno nedoslednost  svetskog poretka i na svaki način pokušavaju da preokrenu proces raspada u obrnutom smeru. Zbog toga pokušavaju da zastraše svakoga ruskom pretnjom i govore im da sruše ruski projekat.

“To su podmukli Rusi koji sprečavaju nas i celi svet da živimo. Oni se mešaju u naše izbore, pokušavaju da podele ujedinjeni Zapad, a sada podržavaju i krvopije i diktatore širom sveta, od Venecuele do Sirije, od Sudana do Mađarske”, uglavnom je mantra zapadnih propagandista.

Pokušaj da se krivica prebaci na Rusiju je zapravo okrutan vic Zapada, koji je zamenio uzroke sa posledicama i raspad sveta kakav je htela Amerika s reakcijom Rusije na taj proces. Zato se izmišljaju prodori Kremlja tamo gde ne postoje, ali ruski protivnici time samo jačaju Putinovu reputaciju u očima čitavog čovečanstva. Da, tako je, jer kad su ozbiljno rekli da je Kremlj uticao na izbor američkog predsednika, onda Moskva to može učiniti svuda, od Latinske Amerike do Azije, od Afrike do Evrope. Ako je tako, onda je to dodatni dokaz da je jučerašnji hegemon potpuno nemoćan, a Rusija postaje sve jači akter u globalnoj areni.

Istina je da je Rusija zadržala reputaciju alternativnog, nezavisnog centra moći od sovjetskih vremena, a sada se toga sećaju na samo zemlje koji su “ponižene ili uvređene” od strane Zapada, već i one koje ne mogu da prihvate angloamerički koncept “dobra i zla”.

Ako Moskva kaže da se novi svetski poredak može izgraditi samo na temelju poštovanja prava svih zemalja i civilizacija da slobodno žive u svojim zemljama, to je svima prihvatljivo. To je glavna vrednost koja Rusiju ujedinjuje sa svim zemljama sveta koje žele da sačuvaju nezavisnost. Usput, čak i Time o tome piše, iako je iz nekog razloga reč “predsednik” zamenio terminom “diktator” i dodao pogrdne nazive Rusiji kao “odmetničke” i “polunesposobne države”.

“Osim toga, Putinova reputacija je odbranjena. U Siriji, Sudanu i drugim delovima arapskog sveta, kao i u Africi i Latinskoj Americi on se smatra uporištem za diktatore, čovekom koji će braniti suverenitet svojih saveznika, bez obzira na pritisak koji na njih vrši Zapad. To je glavni razlog zašto je Rusija za sebe stvorila šaroliko carstvo od autokratskih država i polunesposobnih država. Zato se diktatori širom sveta spremaju da potpišu sporazume o saradnji s Rusijom”, zaključuje Tajm.

Međutim to nisu ni diktatori, ni odmetničke države, već sve nezavisniji političari. Od Irana do Filipina, od Angole do Sirije, od Mađarske do Kine,  od Italije do Indije i tako dalje unedogled. To je čovečanstvo i Rusija stvarno ima plan da sarađuje s takvom čovečanstvom.  To uopšte nije tajna i Time nije otkrio ništa novo, osim što je možda najavio vojni udar u Sudanu, ali o tome smo upravo pisali i obavestićemo čitaoce ko će preuzeti vlast u zemlji.

Sirija i Irak ujedinjeni u očuvanju suvereniteta. Više o tome čitajte OVDE.

Izvor: Tajm/ logicno.com/ N. Babić