Američki državni sekretar Majk Pompeo je oduševljeno odobrio ovaj projekat, koji bi trebalo da bude konkurencija tursko-ruskom gasovodu “Turski tok” i potencijalnom katarsko-iransko-sirijskom gasovodu. Ali, ovaj gasovod bi istovremeno potkopao pokušaje Vašingtona da stekne veći udeo na LNG tržištu Evrope, koji traže kako bi se smanjila energetska zavisnost Ervopske unije od Rusije.
Projekat o kom se raspravlja već nekoliko godina, otkako je Izrael otkrio velike rezerve gasa na morskom dnu polja Levijatan, poznat je i kao Istočno-mediteranski gasovodni projekat (EMPP). Kroz ovaj gasovod bi prirodni gas tekao iz polja Levijatan, preko Kipra, Krita i Grčke do svog terminala u Otrantu, na samom jugoistoku Italije. Planovi predviđaju izgradnju gasovoda dugog 2100 kilometara, koji bi se protezao tri kilometra duboko ispod Mediterana. Trošak projekta se procenjuje na 7 milijardi dolara, a rok izgradnje je pet godina.
Sve ovo treba uzeti s rezervom, s obzirom na nerešeni spor s Turskom, koja Kipru osporava punu zaradu od gasa koji pripada i samoproglašenom Severnom Kipru i gasnih polja za koja Liban tvrdi da su u njegovim teritorijalnim vodama. Ali, kada je Izrael u pitanju, poznato je da će SAD učiniti sve da zaštite svog bliskoistočnog “partnera”. Čak i vojno, ako bude trebalo, i Izraelu omogućiti izgradnju ovog zahtevnog projekta. Ali ako Izrael bude izvozio gas u južni deo kontinentalne Evrope, a Vašington izgubi udeo na tržištu gasa, kakva je američka računica?
U svom članku za New Eastern Outlook F. Vilijam Engdal upozorava kako je ovo deo sistema novih geopolitičkih linija podela na čitavom Bliskom istoku i gasovod ima geopolitički i geostrateški značaj, puno više od navodne geopolitičke komponente “Severnog toka 2” ili “Turskog toka”.
U tom smislu važno je naglasiti da su Ujedinjeni Arapski Emirati već uložili 100 miliona dolara u projekat EMPP, što je Jerusalem Post nazvao “tajnim kamenom temeljcem na kojem će se izgraditi novi odnosi između dela arapskog sveta i jevrejske države”.
To bi moglo izgledati kao deo strategije u okviru koje su SAD 2017. godine predložile stvaranje “arapskog NATO pakta” sa Saudijskom Arabijom i drugim arapskim državama u Persijskom zalivu, koji bi se, uz podršku izraelskih obaveštajnih službi, suprotstavio uticaju Irana u regiji.
Danas se malo govori o “arapskom NATO paktu”, ali veze između Izraela Bendžamina Netanjahua i ključnih sunitskih muslimanskih arapskih zemalja su i dalje jake.
Jedan od regionalnih aktera koji definitivno nije zadovoljan predloženim izraelskim gasovodom EMPP je Erdoganova Turska. Kada je Izrael prvi put predložio projekat gasovoda, pre dve godine, Erdogan se brzo okrenuo Rusiji kako bi potpisao sporazum o izgradnji Gaspromovog “Turskog toka” i tako se suprotstavio Izraelu.
Istočno-mediteranski gasovodni projekat bi se povezao sa poljima gasa u grčkom delu Evropske unije na Kipru. Međutim, Erdogan je sada približio Tursku Iranu, a posebno Kataru, malom zalivskom emiratu koji je utočište ključnih osoba Muslimanskog bratstva, dok se, s druge strane, povećavaju napetosti Turske sa Saudijskom Arabijom i Izraelom. Čini se da je proizvedeni sunitski i šiitski sukob ustupio mesto geopolitičkoj moći koju sa sobom nosi kontrola gasovoda i naftovoda.
U leto 2017. došlo je do dramatičnog raspada odnosa među zemljama Persijskog zaliva. Saudijska Arabija je proglasila embargo protiv Katara zbog njegove “podrške terorizmu”. Katar, sa svoje strane, deli sa Iranom najveće svetsko ležište prirodnog gasa u Persijskom zalivu. Katar je svoj deo nazvao Severno polje i njegov LNG je najjeftiniji za proizvodnju na svetu, što je emirat poslednjih godina učinilo najvećim izvoznikom tečnog gasa. Susedni iranski deo istog polja zove se Južni Pars.
Nakon što je Doha potrošila prijavljene 3 milijarde dolara za finansiranje terorističkih grupa u Siriji, uzaludno pokušavajući da postavi marionetsku vladu u Damasku i gasovodom preko Sirije dođe do Turske i ogromnog tržišta gasa EU, čini se da su u Kataru u jednom trenutku odlučili da je to uzaludan posao.
Nakon odlučnog ulaska Rusije u sirijski rat u jesen 2015. godine, katarski emir i njegovi saradnici shvatili su da bi mogli da dobiju više ako promene stranu i potajno su počeli da sarađuju sa Iranom, Asadom i Erdoganom, kako bi na evropsko tržište plasirali i katarski i iranski gas. To je bio pravi razlog za oštar prekid odnosa između Katara i Saudijaca. Važno je naglasiti da su i Iran i Turska priskočili u pomoć Kataru kada su Saudijci emirat pokušali da podvrgnu embargu.
Turski tok
Uz geopolitički koktel suprotstavljenih interesa, krajem 2018. su dovršeni crnomorski delovi rusko-turskog gasovoda, koji će s punim radom krenuti kasnije ove godine, nudeći 31,5 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Od ove količine pola je namenjeno evropskom tržištu i EU bi kroz ovaj gasovod trebala da dobija oko 16 milijardi kubika gasa godišnje.
“Turski tok”, postojeći “Severni tok” i novi “Severni tok 2” koji je u završnoj fazi izgradnje,omogućavaju Rusiji da nesmetano posluje s evropskim partnerima, nezavisno od politički neprijateljskih, vladajućih elita u Ukrajini. Sa terminala Kijikoj u Turskoj, ruski gas može da stigne do zemalja članica EU, Bugarsku ili Grčku, ili u obe zemlje i dalje prema severu ili kroz Grčku čak prema Italiji. Za Rusiju to nije ni važno, jer je prema novoj gasnoj direktivi to posao zemlje koja gas primi na svojoj granici, dok ruski izvoznici istovremeno ne mogu biti i distributeri u EU.
Srbija, koja nije članica EU, upravo je započela izgradnju svog dela Turskog toka za tranzit ruskog prirodnog gasa u Evropu. Srpski ministar spoljnih poslova Ivica Dačić nedavno je u Moskvi izjavio kako planovi Beograda za izgradnju gasovoda ne zavise od onoga što radi Bugarska. Ipak, dogovoreno je da će Turski tok ruski gas u EU isporučivati preko Bugarske, Srbije i Mađarske. Brisel nije presrećan zbog toga, ali su se sada usaglasili svi akteri u poslu i gasovod se gradi.
Sada u igru ulazi Izrael, koji s bliskim prijateljstvom sa Saudijskom Arabijom i UAE, podršku Vašingtona i ulaganja francuske kompanije IGI Posejdon, ogrankom Edisona, nudi još jedan konkurentni gasovod Kataru, Iranu i Turskoj, ali i Rusiji.
Turska preti da neće dozvoliti naftne i gasne bušotine u turskom delu Kipra, dok Liban osporava prolazak izraelskog gasovoda kroz njegove vode prema Kipru. Uz sve navedeno, sada je Exonmobil najavio otkriće velikih gasnih ležišta u priobalnim vodama Kipra, ali se zbog tih voda Turska spori s Grčkom i delom Kipra u EU.
“Ne treba imati kristalnu kuglu kako bi zaključili da su budući geopolitički energetski sukobi u istočnom Mediteranu unapred programirani. Dovoljno je pogledati geografsku kartu ove regije”, zaključuje F. Vilijam Engdal.
SAD predložile Turskoj da kupovinu S-400 odloži do 2022. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: logicno.com/ Saša F.
