Nakon skoro tri decenije otkako se ta država raspala ponovo su se okupili u subotu na neobičnom mestu, podzemnom bunkeru kod hercegovačkog gradića Konjica, i tamo evocirali uspomene na dramatične "godine raspleta" jugoslovenske krize čiji su bili učesnici i svedoci. NJih trojica su prvi put bili u prilici da vide objekat koji je u bivšoj državi tretiran kao najstrožija vojna tajna.
Veliki podzemni kompleks projektovan tako da izdrži napad atomskih bombi građen je od 1953 do 1979. Izgradnja je koštala 4,6 milijardi dolara. Više novca je uloženo jedino u gradnju podzemnog kompleksa ratne luke Lora u Splitu za šta je izdvojeno 5,7 milijardi evra. Najskuplji projekat je bila ratna vazdušna luka "Željava" kod Bihaća čija je izgradnja koštala više od 7 milijardi dolara. Kompleks kodnog naziva O-ARK 1992. godine je trebalo da doživi sudbinu "Željave" jer je JNA pri povlačenju iz BiH pripremila sve kako bi ga minirala, međutim, samo je prisebnost dva vojna lica sprečila da ta namera bude i sprovedena.
U objektu kod Konjica koji danas služi kao prostor za izlaganje umetničkih instalacija, a turisti ga rado posećuju da bi videli "Titov bunker", bio je osiguran ratni smeštaj i zaklon za 350 osoba od čega je 50 trebalo da budu najviši zvaničnici bivše države. Poseban deo bunkera je bio predviđen za Tita što se da primetiti po tračku luksuza, uključujući i dan danas savršeno očuvane svilene tapete u njegovoj radnoj sobi. NJegovim odajama su u subotu prošetali Stipe Mesić, viši hrvatski predsednik koji je bio i član poslednjeg saziva Predsedništva SFRJ, Raif Dizdarević koji je član jugoslavenskog državnog vrha bio pre njega kao i prvi predsednik Slovenije i preratni čelnik slovenske organizacije Saveza komunista Milan Kučan. Oni su u Konjic došli na poziv organizatora "History Festa" da bi učestvovali u panelu o kraju bivše države.
Upravo je Kučan bio taj koji je upozorio da Evropska unija danas liči na bivšu SFRJ jer ima brojne probleme na koje ne nalazi prave odgovore, a oni su eskalirali kada su zaboravljena načela na kojima je Unija utemeljena - potrebi da se više nikada ne dopusti rat na evropskom kontinentu: "Mora da se odgovori na pitanje koji su temeljni interesi koji nas okupljaju oko EU. To je pitanje ravnopravnosti i funkcionalnosti. Ne može biti nadglasavanja država, ali o nekim interesima se mora odlučivati većinom" – rekao je Kučan upozoravajući da populisti poput Viktora Orbana, Marine Le Pen i Matea Salvinija zapravo samo rade u interesu Rusije i administracije Donalda Trampa kojima nije u interesu jaka Evropa.
Nekadašnji slovenski predsednik je ovim rečima zapravo zaključio raspravu pod nazivom "30 godina nakon bunkera" čiji moderator je bio univerzitetski profesor iz Zagreba Dejan Jović koji je konstatovao da pad Berlinskog zida jedino Balkanu nije doneo ništa pozitivno: "1989. godina kao da ovaj prostor uopšte nije dotakla kao druge Evropljane", konstatovao je Jović, postavljajući sagovornicima pitanje da li oni sebe smatraju odgovornima za sve što se dogodilo krajem 80-ih i početkom 90-ih godina.
“Nije se moglo učiniti više” – tvrdi danas Dizdarević, a s njim je saglasan i Mesić, ali kaže i da on jednostavno nije bio u prilici da ikome nametne svoje mišljenje, iako je odmah po imenovanju za člana Predsedništva SFRJ upozorio da će biti i poslednji predsednik tog tela ako ne dođe do političkog dogovora.
Kučan je rekao da se on oseća odgovornim, jer nije uspeo da uveri druge argumentima da je Jugoslaviji došao kraj i da je potrebno dogovoriti se o mirnom razlazu: "Odgovoran sam i za dve velike greške koje je napravila Slovenija - za “izbrisane državljane” i za “LJubljansku banku” – bio je iskren Kučan pojašnjavajući kako su problemi koji su u samostalnoj Sloveniji nastali rezultat ocene da u bivšoj zajedničkoj državi ništa nije valjalo, a to je pojasnio "iracionalnim naglašavanjem nacionalnog elementa" upozoravajući da je takvo ponašanje uvek štetno.
Vraćajući se u period od pre trideset godina, Mesić je rekao da je u Predsedništvo SFRJ otišao sa zadatkom da se postigne dogovor o rešenju krize, međutim, tamo nije naišao na sagovornike. Podsetio je na to da je jedan od predloga bio uspostava konfederacije šest država na period od tri do pet godina. Ponovio je svoju raniju tvrdnju da je ključni problem nastao kada su pokojnii hrvatski predsednik Franjo Tuđman i predsednik Srbije Slobodan Milošević u četiri oka u Karađorđevu dogovorili razgraničenje i to na štetu BiH: "Tuđman se iz Karađorđeva vratio sav ozaren i rekao da je sve dogovoreno – rekao je Mesić u Konjicu ponavljajući tvrdnju da je Milošević Tuđmanu nudio banovinske granice iz 1939. kao i Kladušu, Cazin i Bihać za koje je rekao da mu nisu potrebni, jer je to "turska krajina".
Mesić je rekao i da je Tuđmana tada upozorio da BiH odnosno Alija Izetbegović na to sigurno neće mirno gledati, na šta mu je pokojni hrvatski predsednik uzvratio kako "Alija nema šta da kaže ako se hrvatske i srpske makaze slože". Mesić ipak nema nedoumicu da je koncept velike Srbije bio u pozadini svega što je radio i drugima nudio Milošević: "Milošević nije želio nikakvu Jugoslaviju. Ni federativnu ni konfederativnu. On je varao svet. Bio je uverljivi prevarant".
Dizdarević je pak podsetio da je SFRJ već ključnu 1989. praktično dočekala u haosu sa inflacijom od 350 posto, bez vlade i bez proračuna, a Milošević je kroz svoju "antibirokratsku revoluciju" brutalno smenio rukovodstvo Crne Gore. U takvom okruženju, potvrdio je Dizdarević, postojala je spremnost u tadašnjem državnom vrhu da se kao krajnjom merom posegne za uvođenjem vanrednog stanja: "Bili smo u mučnom raspoloženju. Pred našim očima se rušila Jugoslavija, a mi smo bili nemoćni".
Odmah nakon toga Milošević je izvršio pritisak ne bi li smenio Stipu Šuvara sa mesta predsednika Centralnog komiteta SKJ, a Dizdarević kaže da je srpski čelnik već tada pokušao da sprovede puč i preuzme i nadzor nad svim bitnim procesima. Ključni problem, ističe danas Dizdarević, je to što nije bilo hrabrosti da se račun za krizno stanje adresira pravo na Miloševića i spreči rušenje načela na kojima je jugoslavenska federacija jedino mogla da opstane.
Kučan je rekao da je Slovenija kao braniteljka Ustava iz 1974. godie želela da ponudi razuman mehanizam rešavanja sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ali u tome nije uspela, pre svega zbog uloge u državi koju je tada imala JNA koja je želela centralizovanu državu na temelju memoranduma SANU.
Četrnaesti kongres SKJ Kučan i danas vidi kao ključni događaj koji je označio kraj SFRJ, a odaje priznanje tadašnjem čelniku hrvatskih komunista Ivici Račanu jer je podupro odluku Slovenaca o napuštanju tog skupa kojim je Milošević želeo da dominira.
“To je bio znak da je došao kraj zemlje koja se zvala SFRJ” – rekao je Kučan.
Rekao je da je Slovenija imala na raspolaganju samo 30 dana da spreči masovnu vojnu intervenciju protiv njenog osamostaljenja, a donekle joj je pomoglo to što ni vrh JNA nije bio jedinstven jer se, recimo, general Veljko Kadijević kolebao što da uradi. Komentarišući ulogu Ante Markovića, poslednjeg predednika Saveznog izvršnog veća SFRJ, Kučan je rekao su njega i u Sloveniji doživljavali kao dobar izbor, ali je njegovo imenovanje zakasilo godinu ili dve: "Možda smo ipak pogrešno procenili da je Marković bio Hrvat iz BiH".
Kučan tvrdi da je 29. novembra 1990. Tuđmanu i Markoviću predložio koncept mirnog izlaska Slovenije iz SFRJ, a Markoviću je predložio da od međunarodne zajednice zatraži intervenciju kako bi sprečio oružani sukob unutar zemlje. Marković je to 1990. godine odbio uz obrazloženje da mora da se pridržava važećeg Ustava države čiji je premijer bio.
Ko smatra Srbiju frontom Evrope, saznajte OVDE.
Izvor: Jutarnji list
