“Ja ne znam šta je od to dvoje uvredljivije: da li kad vam zabrane ili kad vam dozvole. I kad o tome normalno govore. I niko se tome ne čudi. Izgleda da je to neka dozvola na lastiš, kao kad deci daju bombonu na lastišu, pa je onda povuku kad se ono prevari da je uzme”, komentariše Bećković.
Od pribora za pušenje, samo usta i želju
Pesnik je govorio i o onome što se tog naroda ponajviše tiče. Nimalo slučajno i o NJegošu kao zabranjenom, prevođenom i proskribovanom pesniku za kog je, kaže, neki montenegrinski esejista napisao da u „Gorskom vijencu“ nema ništa srpsko.
“O tome je gotovo stidno govoriti, jer od njihove slave nama nema nikakve sramote, niti od njihove sramote nama ima neke slave. Tamo su od jednog naroda napravili dva, od jednog jezika - naš i njihov, od jedne istorije - našu i tuđu. A zajedno nas gotovo nema. Taj raskol koji neguju u Crnoj Gori je nešto što se ne događa kod drugih naroda. Tamo nije završen Drugi svetski rat, jer oni veruju da su taj rat izgubili Srbi, a dobili Crnogorci. Oni se dele na vernike i nevernike. Kao u onoj priči u kojoj je neko od svega što mu treba za pušenje imao samo usta i želju da puši, tako bi i oni želeli da imaju svoju crkvu, a nemaju ni vernika, ni hramova, ni sveštenika”, rekao je Bećković.
Pisao majčina šaputanja
Zašto ga se jedna država toliko plaši ne razume, budući da sebi nikad nije pridavao toliki značaj, ali primećuje da je to tako bilo gotovo celog njegovog života, a da je sad samo bilo formalno. Kako on razume fenomen sopstvene poezije i reči koje se citiraju i prepričavaju u mnogim prilikama, razgovorima, polemikama…
“Ja sam pitao moju majku da li ona čita moje pesme. A ona kaže: ’Ja počnem, pročitam dva-tri reda, pa dalje ne smem. Bojim se da si napisao ono što sam ti ja govorila šapatom. A to što se šapuće to se i ne govori glasno, a kamoli piše‘. Ništa to mojim čitaocima nije bilo novo, svi su oni to već znali. Ali su se možda radovali što je to bilo crno na belo”.
Matija se seća još jedne anegdote:
„Pričao mi je jedan prijatelj, kada je izašla moja knjiga ’Reče mi jedan čoek‘, da je čitao svojoj braći i rođacima u kući, a njihova majka je govorila: ’Tiše, ljudi prolaze‘. Oni kažu: ’Piše, to je štampano‘. ’Neka je štampano, ne mora odavde da se čuje‘. A kako su oni nastavljali, tako je ona prilazila da zatvori prozor. To je kao kada je mati Miodraga Bulatovića, kad joj je pokazao svesku ispisanu svojim lepim rukopisom, kazala: ’Samo pazi da ti to ne nađu‘.“
Pročitajte OVDE kakav je haos nastao na svadbi u Gusinju.
Izvor: rs.sputniknews. com
