Nekadašnji društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Srbije, bivši srpski političar, predsednik SPS, predsednik Predsedništva SFRJ u periodu 1990—1991 Borisav Jović odgovara na pitanja.
Nastavljamo dakle tamo gde smo stali u prvom delu... Da li mislite da je Milošević, Đinđić ili bilo ko drugi da se našao na tom mestu mogao nešto da promeni?
- Ne može da promeni zato što je tu politiku koju je utvrdio Kongres 1928. godine u Drezdenu, utvrdila je kobajagi KPJ koja je imala svega 2.000 ilegalnih članova. Koja je to snaga da 2.000 ljudi ilegalnih odluči da rasturi jednu državu i da jedan ceo narod devastira? To je politika Komiterne povezana sa interesima nekih velikih sila.
Jesu li oni razbili Jugoslaviju?
- Ko je razbio Jugoslaviju? Rasturile su je velike sile koje su pomogle takvu politiku, jer je poslat čovek koji će tu politiku da sprovodi, a velike sile će da pomažu. Kome su oni dali oružje? Dali su Hrvatima i Slovencima. ko je te zemlje podržao u rasturanju Jugoslavije na konferenciji u Hagu? Mi smo se tamo skupili da vidimo kako da se reši jugoslovenski problem jer će izbiti rat.
Šta su vam tada rekli?
- Prvo smo svi održali govore, rekli smo šta ko misli, pa nam je rečeno: "Idite kući i na sledećoj konferenciji ćemo vam predložiti konkretno rešenje". U međuvremenu je Miteran pozvao Miloševića, pošto su znali da je Srbija ta koja se ne slaže sa razbijanjem Jugoslavije. Pozvao ga je i rekao: "Znaš šta? Treba neki predlog da se načini za tu konferenciju, ne možemo da idemo tamo pa samo da diskutujemo, neki predlog, a mi smo mislili da predložimo pravnu, stručnu komisiju koja će da protumači Ustav i da vam rešenja. Ja ću da predložim našeg predsednika Ustavne komisije da on presedava radom te komisije i da oni daju neki pametan predlog. Molim te da se složiš. Imaj veru u mene". On je to rekao i slagao ga. Ta komisija je izašla i predložila rasturanje Jugoslavije, možda nije ni zasedala. Uglavnom predložila je rasturanje Jugoslavije i onda su se tamo izjašnjavali ko prihvata, a ko ne.
Šta Vam je Milošević, kada je shvatio da je prevaren i izigran tada rekao?
- Razgovarali smo i konstatovali smo da smo prevareni. ja sam sa Miteranom razgovarao pre toga i rekao mu da postoji opasnost rasturanja Jugoslavije i da Slovenija i Hrvatska žele da se otcepe po svaku cenu. Rekao sam mu da bi trebao da na osnovu evropskih dokumenata, helsinškog akta po kome se granice ne mogu menjati i rasturati države da utiče na sve da poštuju ta pravila. On kaže: "Znate, ako Slovenija i Hrvatska hoće da se otcepe, mi tu ništa ne možemo". Jednostavno velike sile su odlučile da razbiju Jugoslaviju, nije bila više tampon zona. Moja knjiga ima za cilj da ne uđemo u enkciklopedije kao idioti i da bude svojevrsna odbrana srpskog naroda.
Da se čuju činjenice?
- Tako je. Da se kaže istina takva, kakva je. Mi smo ispali naivni i glupi, jer smo dozvolili da nas vode za nos i da nas upropaste. Niko ne napada Tita što se vodila oslobodilačka borba. Mi smo vodili oslobodilačku borbu. On je tu borbu iskoristio da se dočepa vlasti i da je ne ispusti do kraja života i da sprovede svoju politiku do kraja. Niko ne krivi Tita što je vodio takvu spoljnu politiku, ovde je reč o tome da je on radio na rasturanju Jugoslavije i na obespravljivanju srpskog naroda.
U vašoj knjizi tvrdite da Srbi nisu bili ravnopravni sa ostalim narodima, kako je to moguće?
- Nisu bili. Jednostavno kao nacija su bili iscepkani na više delova, a u tim drugim delovima bili su nacionalna manjina i nisu imali pravo na samoopredeljenje. U Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori, svuda su oni bili u manjini. Kada se Jugoslavija raspala oni nisu imali pravo da odluče da ostanu u Jugoslaviji. Druga stvar Srbija je bila podeljena Saveznim ustavom na tri dela, što je neprirodno, jer je svaka republika trebala da same određuju svoju organizaciju, sve su republike to mogle sem Srbije. To je bilo potrebno da bi moglo Srbiji da se nametne da Kosovo i Vojvodina glasaju protiv nje u Saveznoj Skupštini. U svojoj republici Srbija nije mogla da intereveniše u pogledu zaštite prava naroda.
Koliko je tačna priča da je Tito obećao Enveru Hodži Kosovo?
- To je tačno, ali pazite Tito je i njega prevario. Stvar je bila u tome... Nije Tito bio protiv toga da Albaniji da Kosovo. U toku rata Albanija se borila na strani Italije i Hitlera i Tito je pokušavao da ih okrene na stranu partizana. Obećao im je da će dozvoliti da svi Albanci nakon rata budu u istoj državi. Međutim kada je 1947/48 Enver Hodža došao u Jugoslaviju, Tito mu je kazao: "U ovom trenutku bi mi Srbi zamerili mnogo. Nije sad situacija. To ćemo da sprovedemo. Ja imam paln da stvorimo Balkansku konfederaciju s Bugarskom i Albanijom, tada kada budemo u jednoj državi to ćemo da uradimo".
Kako je izgledalo kada je Veljko Kadijević tražio dozvolu da JNA izvrši državni udar?
- Bilo je tu čudnih stvari. Stvar je u tome da je po Ustavu armija odgovorna za ustavni poredak zemlje i teritorijalni integritet, a da je nastalo ustavno rušenje zemlje. U Hrvatskoj i Sloveniji su počeli da ruše državu svojim neki odlukama. Vojska je tražila da se preduzmu mere koje bi ih onemogućile u to. Težilo se u celoj zemlji da se uvede višestranački sistem u celoj Jugoslaviji. Tražili smo da se održi sednica Savezne skupštine na kojoj bi to izmenili. Međutim Slovenci i Hrvati se nisu složili ni da se sazove ta sednica. JNA je tražila interveniciju u Sloveniji, tada smo se sudarili i videli da to po Ustavu ne može. ja sam tada bio predsednik Predsedništva SFRJ i rekao sam im: "Dajte konkretan predlog Predsedništvu". Oni su mislili da zauzmu njihovu skupštinu, vladu, da ih pohapse i to je to. Sutradan kada su došli kod nas, rekli su nam da su njihovi pravnici sve gledali i zaključili da ne mogu ništa da rade bez odluke Predsedništva SFRJ, a da Predsedništvo nema takva ovlašćenja. Na tome se završilo. Zatim su počele blokade kasarni u Hrvatskoj, počeli su da se naoružavaju, Srbi počeli da se tuku s njima, da stvaraju svoju republiku... JNA je videla da ne može ništa da uradi sa Predsedništvom, a odgovorna je. Kadijević je po mom mišljenju imao neku ideju da to vojska sama uradi, koja nije bila ostvariva. Da ne bi bilo baš sami sve da urade Kadijević će predložiti predsedništvu neke mere.
Šta je onda bilo?
- Onda je sazvana sednica Vrhovne komande koju bi činili članovi Predsedništva i njegov uži štab iz Generalštaba. Nikome nije rekao koji je dnevni red. Skupili smo kod njega u neku podzemnu prostoriju na Dedinju. Onda je on pročitao predlog, a to je u suštini da odobrimo da se ponište sve protivustavne stvari u Hrvatskoj, pa se poveća vojska, da dozvolimo mobilizaciju i da se da 6 meseci rok za donošenje novog ustava. Hrvati i Slovenci su to odmah odbili.
Ko je tada bio član Predsedništva SFRJ iz Slovenije i Hrvatske?
- Bili su Janez Drnovšek i Stjepan Mesić. Moram da kažem da ni Crnogorac nije prihvatio te mere jer je shvatio da se vojsci daju prevelika ovlašćenja. Prosto je rekao: "Ja nemam takva ovlašćenja iz Crne Gore". Bogić Bogićević takođe nije to prihvatio. Onda su promenili predlog i tražili samo povećanje vojske, tačnije 200.000 novih rezervista. To su obrazložili time da im je to potrebno kako bi oduzeli Hrvatima oružje. Mi smo odluku o oduzimanju oružja doneli još u januaru, a to je bio maj i oni do tada nisu ništa uradili. Trebalo je bar da pohapse ove koji su odgovorni. I to je odbijeno.
Šta je onda bilo?
- Onda su oni pozvali mene i Miloševića. Zašto? Jer su hteli da nametnu da mi budemo političko vođstvo vojnog udara. Saopštili su nam da će oni izvršiti vojni udar. Mi smo otišli, ništa im nismo rekli, ja sam podneo ostavku. Rekao sam da ne vidim nikakvog razloga da ostanem i ne mogu da rukovodim Predsedništvom gde nemam većinu. Međutim oni su nas i sutradan zvali da nam objasne kako će sve to da funkcioniše. Onda su nam ispričali takvu glupu priču, Broveta po kojoj će se odmah otcepiti Slovenija, Hrvatska i BiH. Da u Crnoj Gori nema više od 50 odsto koji su za, dok bi u Srbiji svi to razumeli kao pokušaj da se spase Milošević. Drugo strane sile će smatrati da je vojna diktatura i neće je više pomagati. Treće pomagaće svi druge republike protiv nas itd. Sve negativno. Druga varijanta, Adžićeva glasila je da se da izjava da će JNA učiniti sve da se spasi zemlja. Pitao sam ih: "Kako mislite da to izvedete? Ide se u sunovrat skroz?" Rekli su da nam samo izlažu svoje, a da mi kažemo šta mislimo. Rekao sam im da mislim da je to propast i katastrofa.
Šta je Milošević rekao?
- Milošević je samo pitao: "Molim vas, ako vi preuzmete vlast da li ćete sprečiti opoziciju u Srbiju da silom preuzme vlast?" Kadijević je rekao: "Zaštitićemo vas". Ništa dalje nije rekao. Sutradan sam pozvao Kadijevića i rekao sam mu da je neshvatljivo to što su uradili. On kaže: "Mi smo se dogovorili". Ko? Pa on je predlagao, ali ja to nikada nisam prihvatio. Tu smo se razišli. Čak i da su to uradili propali bi skroz.
Kada ste kao Borisav Jović shvatili da Jugoslaviji nema opstanka?
- Teško je sada da to kažem, jer to je bio jedan proces. Kada sam došao u Predsedništvo smatrao sam da je sve to ustavni problem i da se to promenom ustava da rešiti. Koji bi, ako postoji dobra volja moga da se reši. Videlo se kasnije da ne postoji. Ante Marković je uporno tvrdio da je to ekonomski problem i samo nam je smetao. Kada smo videli da ne možemo da Ustavna komisija ne može da postigne jedinstven stav i saglasnost sve je bilo jasno. Oni su hteli da se otcepe, hoće svoju vojsku, neće više da plaćaju saveznu, spoljne poslove više niko nije poštovao, tada je taj trenutak. Potvrda toga je bila na haškoj konvenciji kada nam je saopšteno da Evropa traži da se Jugoslavija raspadne, jer ako velike sile to traže onda je sve jasno. Ja sam bio taj koji je u Predsedništvu predložio da se JNA povuče iz Slovenije.
Šta je sa Hrvatskom?
- Što se Hrvatske tiče, naš stav je bio da ne branimo Hrvatskoj da se otcepi, ali prvo da se reši srpsko pitanje. Mi i danas sa Hrvatskom imamo problem granice na Dunavu, to nije mali problem, to je ogroman problem, to je ogroman problem. Zato smo insistirali na tome da se prvo svi problemi između republika reši pa da idemo u razilaženje i raspad Jugoslavije. To nije prihvaćeno i izazvao se rat u BiH i Hrvatskoj. To nije prihvatila haška konvencija.
Kada ste se definitivno politički razišli sa Slobodanom Miloševićem?
- Kada se vratio iz Dejtona. On je tada došao na GO stranke i predložio je da me razreše dužnosti. Ja nisam smatrao da smo se razišli već da imamo različita mišljenja. Ali sam uvek smatrao da je dobro i da možemo tako da radimo, ali pokazalo se da on to nije mogao da izdrži jer je trpeo veliki pritisak od strane njegove supruge. Prvo je bilo stvaranje Pokreta komunista Savez za Jugoslaviju, gde je ona bila neki šef, a potom je nastala Jugoslovenska levica. Ja sam smatrao da, pošto njegova žena to vodi da je to potpuna glupost, sve dok ona nije počela SPS. Počela je javno da govori da SPS nije mirovna stranka, da ima neke elemente koji nisu socijalistički, da dobar deo stranke treba da se optuži. Ja sam se raspravljao oko toga sa Miloševićem i rekao mu: "Je l treba preko televizije da se raspravljamo?" Onda je izašao LJubiša Ristić koji je bio potpredsednik toga JUL-a i po završetku Dnevnika na RTS govorio je više od sat vremena i rekao: "SPS se deli na dva dela, jedan deo koji je za JUL i drugi koji je za rat". Tako kaže. Milošević nikada nije hteo da interveniše. Ja odem kod njega i kažem mu: "Jesi čuo šta je LJubiša govorio?" On kaže: "Nisam." Ja mu ispričam, a on kaže: "Ma on je budala!" To je bio Miloševićev trik. Ja sam mu rekao da neko od nas dvojice mora da izađe i da kaže da to nije istina. "Prepusti to meni", rekao mi je Milošević. To je otišlo do te mere da smo se posvađali. Kažem mu: "Ja ću da izađem javno i ne mogu da trpim". "Nemoj, shvati nešto, ja sam JUL osnovao, nije Mira", reako mi je Milošević. U Raškoj je bila sednica JUL-a, Gorica Gajević koja je generalni sekretar SPS kaže: "Dobro je što se osniva JUL jer SPS ne radi dobro". On kaže: "Ona je u pravu". Pitao sam ga što je osnovao JUL protiv svoje partije. A on mi kaže da je to zbog koalicija za izbore jer "ne možemo sami". Koaliciju samu sa sobom?! Dakle, najviše smo se zbog toga sporili.
Kakav je vaš odnos bio sa Mirom Marković?
- S njom nikada nisam imao ništa. Milošević nije mogao da izdrži to šta sam mu pričao i kada je došao iz Dejtona uzeo je da sam objavio knjigu "Poslednji dani SFRJ" koja je protiv njega. Nije on meni nikad ništa rekao, ali pričali su da kada su ga pitali zašto si smenio Jovića? Rekao je: "Nije trebao da piše o meni i šta je sa mnom razgovarao". Trebalo je znači da pitam Miloševića da li smem da napišem knjigu?
Kako je izgledala ta sednica na kojoj ste smenjeni?
- Nisam bio na toj sednici, bio sam u Raškoj tada na otvaranju spomenika Milunki Savić, tamo sam se razboleo i javio da nisam mogao da dođem. Milošević je nakon završene jedne od tačaka dnevnog reda rekao: "Hajde da razrešimo dužnosti Boru Jovića, Mihajla Markovića, Vučelića, nas pet ili šest pa da idemo da popijemo neku". Nije bilo obrazloženje, niti diskusije. Oni su mislili da idem negde na neku drugu dužnost. Sutra se ispostavilo da smo smenjeni. Nije me pozvao da razgovaramo. Da jeste ja bih sam podneo ostavku. Meni nije bilo do toga. On je mene naterao da budem predsednik partije kada je izabran za predsednika Republike Srbije jer po Ustavu to nije mogao da bude. On mi je tada rekao bore se za to Mihajlo Marković i Bogdan Trifunović. Želeli su da budu to, ja nisam želeo. Rekao mi je da ako neko od njih uzme tu partiju upropastiće je. "Samo ti možeš da je spasiš". On je mislio da i ako ne vodi stranku da će odlučivati. Ne, ako sam ja predsednik, ja odlučujem. Imali smo nekoliko slučajeva, naprimer izbor predsednika Grada Beograda, gradski komitet hteo je Slobodanku Gruden, dobila je najviše glasova, ja sam to podržao. Ja mu to kažem, a on hoće Radoša Smiljkovića. Ja mu kažem "neće da ga izaberu" i da mora da bude Slobodanka Gruden. On se toliko naljutio na mene. Razgovarao je sa Slobodankom rekao joj je nemoj da se petljaš u to, to je težak posao ima da poružniš, da radi ono što si radila i do sada. Ona dođe kod mene i kaže da neće da odustane. Nisam hteo da ga poslušam i da skinem ženu bezveze i on se onda naljutio i pitao me: "Dobro šta sam ja u toj partiji".
Kada ste poslednji put razgovarali sa Slobodanom Miloševićem?
- U hagu, kada sam bio svedok. Tada sam ga video, ali nismo razgovarali, on je meni postavljao pitanja i ja sam odgovarao. Sve što smo zajednički radili i ja sam odgovoran isto kao i on za sve. ja sam to prihvatao. Mene, ipak nisu mogli da optuže.
Bilo je pokušaja?
- Preko 30 sati su me ispitivali njihovi istražitelji u Beogradu. Zvali su me da svedočim protiv Miloševića i ja sve što sam rekao bila je njegova odbrana. jer mi nismo krivi, krivi smo jer nismo slušali Ameriku i što smo branili svoju zemlju. Pretvorili su to da smo hteli Veliku Srbiju. Mene nisu mogli da optuže jer sam bio član kolektivnog Predsedništva pa su onda morali sve njih da optuže.
Zašto je kosovsko pitanje bila glavna tema u američkom senatu, saznajte OVDE.
Izvor: Espreso. rs
