Napravili smo prvi pokušaj i to je samo jedan pokušaj pronalaženja rešenja za Libiju, pre nego što je i sama Libija ušla u ovu zamku rata kakav smo videli u Siriji “, rekla je Merkel. „Da se svi okupimo kada te zemlje od nas zatraže da se borimo protiv terorizma u svom delu sveta, kao što smo to uradili sa ukupnom koalicijom u Siriji.“
Merkelove opaske su koristan primer javnog razmišljanja Zapada. Nemački lider tvrdi da je „koalicija“ porazila terorizam u Siriji, dok je zapravo „koalicija“ bila razlog rasta Al Kaide i ID-a u zemlji bačenoj u haos zbog pokušaja promene zapadnog režima.
Ista situacija dogodila se u Libiji 2011. godine, kada je NATO koalicija zbacila vladu zemlje i uništila njenu državnost. Od tada, Libija je u stalnom haosu sa raznim stranim igračima koji eksploatiraju energetske resurse. Glavni razlog zabrinutosti Nemačke, Francuske, Italije, SAD je taj što oni tamo gube uticaj. Libijska nacionalna armija, koju su podržale UAE, Egipat i delom Rusija, preuzela je kontrolu nad većim delom zemlje. Istovremeno, vlada Nacionalnog sporazuma sa sedištem u Tripoliju pala je u direktnu zavisnost od Turske. Dakle, sada ima samo vrlo malo prostora za „moćne evropske sile“, pa čak i Sjedinjene Države.
Interesi većine ključnih igrača u sukobu su jasni. Ovlaštenja EU nastoje zadržati kontrolu nad libijskim energetskim resursima i sprečiti širenje Turske, Egipta i UAE. Turska svoj sporazum o morskoj zoni sa Libijskom nacionalnom armijom vidi kao važan deo svoje strategije za povećanje sopstvenog ekonomskog i diplomatskog uticaja u istočnom Mediteranu. Egipat i UAE žele da obezbede sopstvene ekonomske i političke interese u regionu. Oni uključuju pristup libijskim energetskim resursima i uklanjanje terorističke pretnje (uključujući grupe povezane sa Muslimanskim bratstvom).
Što se tiče Rusije, uobičajeno objašnjenje je da Moskva želi da dobije udeo u libijskom energetskom poslu u zamenu za svoju vojnu i diplomatsku podršku. Međutim, širi pogled na situaciju dovodi u pitanje ovo objašnjenje. Ruski nacionalni interes je da zadrži visoke cene nafte i gasa, kao i da garantuje stabilnu potražnju za svojim izvozom energije. Stabilizacija situacije u Libiji, jednom od ključnih proizvođača nafte u regionu, ne odgovaraju ti ciljeviž. Dakle, Moskva želi da postigne gore pomenute uslove, mogla bi da odigra dvostruku igru u sukobu. Ovo takođe pomaže da se objasni saradnja sa Turskom i nesposobnost (nespremnosti) Moskve da primora LNA da prihvati predloženi režim primirja. Ovo objašnjenje bi moglo uspeti ako se poslužimo direktnom logikom da bismo objasnili ruski stav prema sukobu.
S druge strane, Rusija često deluje na način koji ne služi samo njenim nacionalnim interesima, već i interesima nekih grupa i osoba. U ovom slučaju, na rusku politiku u Libiji mogu uticati ove grupe i osobe koje mogu imati sopstveni interes za libijsko pitanje i mogu imati neke finansijske sporazume sa LNA ili drugim njegovim sponzorima.
Moćni ruski avion Tu-214 krenuo za Siriju, više o tome OVDE.
Izvor: Pravda
