U pogledu borbene efikasnosti i otpornosti svoje vojske, Rumunija je nadmašila većinu zemalja u slivu Dunava i na Balkanu, a takođe je služila kao strateška rezerva Vrhovne komande Varšavskog pakta u Jugozapadnom operativnom sektoru.
Da bi nadoknadila moguće povlačenje Rumunije iz vojne organizacije socijalističkih zemalja, sovjetska komanda morala je da izvrši ozbiljna prilagođavanja strateškom raspoređivanju oružanih snaga, oslabivši trupe u Srednjoj Evropi preusmeravanjem trupa Kijevskog vojnog okruga na balkanski pravac.
Rumunska vojska i nuklearno oružje
Posleratna rumunska vojska, kao aktivni učesnik u organizaciji Varšavskog pakta, aktivno je učestvovala u razvoju teorije i prakse frontalnih operacija upotrebom oružja za masovno uništavanje. Sada to može izgledati čudno, ali Rumunska narodna armija (RNA) bila je najveća grupa u jugozapadnom strateškom pravcu.
Godine 1961. utvrđena je njena mirnodopska snaga na 130 hiljada ljudi (bez graničnih trupa), a planirana ratna snaga bila je 422 hiljade ljudi. Činjenica da rumunsko oružje i vojna oprema nisu bili najmoderniji u Varšavskom paktu (VP) bila je više nego nadoknađena još većom tehničkom zaostalošću NATO vojske koja se suprotstavljala Rumunima.
Od trenutka kada je VP stvoren i do 1963. godine, protokoli o razvoju RNA i operativni planovi za njenu upotrebu razvijani su u Moskvi pri Vrhovnoj komandi Združenih oružanih snaga unutrašnjih poslova uz učešće ministra odbrane i načelnika Generalštaba Rumunije. To je uticalo na povećano interesovanje rumunske vojske za upotrebu nuklearnog oružja.
U septembru 1954. godine, ministar odbrane Rumunije general Emil Bodnaras i šef Generalštaba RNA general Jon Tutoveanu bili su posmatrači iz Rumunije na čuvenoj vojnoj vežbi sa praktičnom upotrebom nuklearnog oružja na poligonu Tock. Pod utiskom ove vežbe, RNA je 12. oktobra 1954. godine izdala direktivu br. B05920 / 10/12/1954 o pripremi i izvođenju u Rumuniji septembra 1955. korpusne vežbe sa imitacijom upotrebe nuklearnog oružja.
Praktična priprema za vežbu započela je jula 1955. u seoskoj opštini Činku (okrug Brašov). Demineri su iskopali mine duboke 30-40 m, u koje su položili deset hiljada buradi od 200 litara i nekoliko automobila sa eksplozivom. Ukupno je simulirano šest nuklearnih udara: četiri na početku vežbe i dva tokom „borbenih dejstava“. Prema scenariju, nakon nanošenja nuklearnih udara izvršena je 20-minutna artiljerijska priprema i desant je izvršen vazdušni napad, nakon čega je započela ofanziva. Ukupno je u vežbi bilo uključeno oko 23 hiljade ljudi: 3391 oficir, 480 državnih službenika i 19 524 vojnika i podoficira. Takođe je prisustvovalo 100-150 gostiju, uključujući celo rukovodstvo Rumunije i predstavnike zemalja učesnica u VP.
U delu Komande hemijskih trupa RNA u vežbi je bilo uključeno osoblje jednog hemijskog bataljona, jednog bataljona teških bacača plamena, kao i grupa oficira iz 502. Centralne hemijske laboratorije. Ova laboratorija će igrati ključnu ulogu u još jednom značajnom događaju za RNA - u maju 1962, vojna vežba sa stvarnom upotrebom hemijskog oružja biće održana na poligonu Kampulung Mušel u centralnoj Rumuniji.
U početnom periodu hladnog rata, svi njegovi učesnici su prošli slične potrage za najboljim načinima upotrebe oružja za masovno uništavanje u izvođenju operativnih i taktičkih zadataka trupa. Međutim, u budućnosti rumunska vojska više nije sprovodila tako rizične borbene aktivnosti obuke. Glavna sredstva bili su sovjetski simulator nuklearne eksplozije IU-59 i bugarski terenski kompleti PKI-2 za simulaciju oružja za masovno uništavanje. Uz pomoć poslednjeg bilo je moguće simulirati nuklearnu eksploziju, kontaminaciju područja upornim toksičnim supstancama, upotrebu zapaljivih sredstava i artiljerijsku paljbu.
RNA je posedovala avione Il-28 i Su-7B kao moguće nosače nuklearnog oružja. Ali u rumunskim vazduhoplovnim snagama bilo ih je malo i nepravilno su korišćeni tokom vežbi. Sovjetski savetnici su naglasili: „U takvom vazduhoplovnom sastavu neophodno je imati najmanje 15–20 nosača nuklearnog oružja. Bez ove količine avijacije, front neće moći uspešno da reši problem udara na neprijatelja u operativnoj dubini “.
Takođe u rumunskoj vojsci nije bilo „atomske artiljerije“. U 17. odvojenoj artiljerijskoj brigadi proboja RNA postojala je divizija minobacača od 240 mm, za koju je u SSSR-u razvijena posebna municija kapaciteta 2 kt, ali se rumunski artiljerci nikada nisu upoznali sa njima. Stoga se PHA prilikom izvođenja „nuklearnih“ udara oslanjao na raketne trupe.
Modifikacije operativno-taktičkih raketa 8K11 i 8K14 za nuklearne i hemijske bojeve glave nikada nisu isporučene Rumuniji. Prema zvaničnim podacima, taktičke rakete za kompleks 2K6 „Luna“ isporučivane su samo u konvencionalnoj opremi i opremi za obuku.
Međutim, prema rumunskim arhivskim materijalima, 1964. godine, od 34 projektila za kompleks Luna koji su tada bili dostupni u Rumuniji, samo je 16 bilo 3P9 (za visokoeksplozivnu fragmentacijsku bojevu glavu 3N15), a preostalih 18 3P10 (za nuklearnu bojevu glavu 3H14). Dok je ministar odbrane Leontin Seležan izveštavao Centralni komitet Rumunske radničke partije, oktobra 1960. godine, prvi zamenik ministra odbrane SSSR-a, vrhovni komandant Ujedinjenih oružanih snaga (Združenih oružanih snaga) zemalja učesnica unutrašnjih poslova, maršal Sovjetskog Saveza Andrej Grečko lično mu je obećao da će sovjetske nuklearne bojeve glave za rumunske rakete poslužiće se „u pravo vreme“.
Na sastanku ministara odbrane zemalja učesnica u unutrašnjim poslovima u Pragu 30. januara - 1. februara 1962. godine, Grečko je saopštio da „namerava da predloži vladi SSSR-a da odobri prenos nuklearnih bojevih glava u zemlje Varšavskog sporazuma radi raketa u njihovoj službi“.
Salažan je prokomentarisao da ako su sovjetske vlade pristale, bojeve glave mogu ući u Rumuniju počev od 1963. godine. Grečko je to motivisao činjenicom da u savremenom ratu komanda Ministarstva unutrašnjih poslova neće imati tri ili četiri dana da od vlade dobije dozvolu za nuklearno rešenje, a čak i ako to učine, sve preduzete mere zakasneće. Rumunski ministar odbrane obavestio je Centralni komitet partije da mu je sovjetska strana obezbedila opštu šemu za prenos specijalne municije iz skladišta u SSSR, a on će i dalje davati konkretne predloge po dobijanju dodatnih informacija. Ali onda je izbila karipska kriza, nakon čega je SSSR odlučio da se ne vraća na ovu temu.
Razlog je ležao u dubokim rumunsko-sovjetskim kontradikcijama koje je iznenada razotkrila kubanska raketna kriza. Bukurešt je bio impresioniran lakoćom s kojom je mogao biti uvučen u težak rat, suprotno svojim interesima, jednostavnim praćenjem sovjetske spoljne politike. Naročito negativnu reakciju iz Bukurešta izazvalo je naređenje da se Združene oružane snage Ratnog vazduhoplovstva dovedu u stanje visoke pripravnosti 23. oktobra 1962, a koje je maršal Grečko dao savezničkim vojskama direktno, nad šefom nacionalnih vlada. Činjenica da komunisti to ne čine jedni drugima gunđala je u svim glavnim gradovima zemalja učesnica u unutrašnjim poslovima, ali je sovjetska strana svoje postupke smatrala tačnim i objasnila da okolnosti to zahtevaju. U Bukureštu takva objašnjenja nisu prihvaćena i smatralo se nedopustivim da Sovjetski Savez ne obaveštava saveznike ni o čemu, a o događajima su saznali iz izveštaja zapadne štampe.
Naravno, u tom kontekstu više nije bilo govora o prenošenju nuklearnog oružja saveznicima. Do početka posebnog perioda, ostalo je isključivo u sovjetskim rukama. Ipak, RNA je nastavila da vežba upotrebu oružja za masovno uništavanje tokom svojih operacija uz aktivnu pomoć sovjetske strane. Drugačije ne može biti, s obzirom na borbene misije koje je komanda koalicije postavila za RNA.
Vojna vežba 1965.
Do avgusta 1964. godine, operativni plan za upotrebu RNA pretpostavljao je da će sprovesti dve ofanzivne operacije u severnoitalijanskom pravcu. Vrhunac izrade ovog plana bila je dvostepena operativno-strateška komandno-štabna vežba iz 1965. godine sa komunikacijama pod vođstvom ministra odbrane na temu „Prednja ofanzivna operacija u početnom periodu rata bez upotrebe nuklearnog naoružanja sa naknadnim prelaskom na njihovu upotrebu. Iste godine održana je zajednička rumunsko-sovjetska vežba na temu „Obezbeđivanje upotrebe raketnih snaga u ofanzivnoj operaciji vojske“ (uključujući nuklearnu tehničku podršku). Zadržimo se na njima detaljnije.
Veliko majsko učenje odvijalo se u provincijama Oltenija i Transilvanija. Sumiranju njegovih rezultata prisustvovao je vrhovni komandant Združenih oružanih snaga maršal Grečko sa velikom grupom sovjetskih generala i oficira. RNA je stvorila 3. zapadni front u sastavu 12. i 18. armije kombinovanog naoružanja, 9. armijskog korpusa i odvojenog vazduhoplovnog korpusa (numeracija je bila uslovna). Istovremeno, 12. i 18. armiju predstavljale su direkcije i štabovi 2. i 3. armije sa komunikacionom opremom, koji su raspoređivali terenska komandna mesta. Vazduhoplovstvo i 9. armijski korpus „odredile“ su grupe oficira iz vazduhoplovstva i komandi 2. armije. Vežbom je upravljao aparat posredničkih oficira iz reda nastavnog osoblja Vojne akademije u Bukureštu, kao i grupa sovjetskih posmatrača.
Prema uvodu u doktrinu, zbog političkih i ekonomskih neuspeha, imperijalističke države su intenzivirale trku u naoružanju i pokrenule agresivan rat u Evropi bez upotrebe oružja za masovno uništavanje. Konkretno, NATO armijska grupa „Tisa“ prekršila je neutralnost Austrije i Jugoslavije, prošla kroz njihovu teritoriju i pokrenula ofanzivu na Rumuniju na 450 kilometara dugom frontu. Tokom teških borbi, 18. armija zadržavala je neprijatelja u dolini reke Mureš, dok je 12. dejstvovala u pravcu Bukurešt - Krajova, pokušavajući da odbije neprijatelja, koji je duž doline Dunava provalio u Banat i Olteniju.
Rumunski 3. zapadni front je 21. maja dobio operativnu direktivu od Vrhovne komande Združenih oružanih snaga vazduhoplovstva, u skladu sa kojom je imao zadatak da uništi neprijateljsku grupaciju koja je napala Transilvaniju i Olteniju i obnovi položaj na liniji zapadne granice Rumunije. Dalji zadatak bio je prelazak u odlučujuću ofanzivu 26. maja s ciljem uništavanja operativnih rezervi neprijatelja i, u saradnji sa trupama 2. zapadnog i 1. južnog fronta, do 4. juna zauzimanje zapadne obale Dunava - linije jezera Balaton, oslobađanje teritorije Rumunije, Mađarska i deo Jugoslavije. To je stvorilo uslove za ispunjenje narednog zadatka fronta: ofanzivne operacije u severnoitalijanskom pravcu.
U pripremi za ofanzivu, 12. armija se pregrupisala u dolinama reka DŽiu i Olt, zamenjujući trupe 9. armijskog korpusa koje su se tamo branile, zauzele prvobitna područja i krenule u ofanzivu u pravcu Sibiu - Deva - Temišvar. Većina rumunskih rezervi visoke komande (jedan tenk i dve mehanizovane divizije, kao i zaseban padobranski puk) preselili su se u dolinu Dunava da zamene 12. armiju i obezbede njihovo pregrupisavanje na sever. Granične trupe ostale su u dolini Dunava kao zaštitne snage. Trupe 9. korpusa pregrupisale su se još severnije da bi zamenile iscrpljene brdske pešadijske brigade 18. armije, koje su od prvih sati zadržavale invaziju NATO-a na zapadnim padinama planina Apušeni.
Pokušavajući da se probije kroz odbranu Rumunije, neprijatelj je upotrebio nuklearno oružje. Zbog toga je komandant 3. zapadnog fronta 24. maja naredio nuklearne udare na snage NATO-a na transilvanskoj visoravni, a zatim, koristeći rezultate tih udara, pokrenuo kontraofanzivu i obnovio situaciju duž državne granice. Posle toga, rumunske trupe, bez operativne pauze, započele su novu ofanzivnu operaciju sa zadatkom da poraze na brzinu stvorene NATO armijske grupe „Centar“ i „Alpi“. Potonji je pokušao da organizuje liniju fronta duž planinskog lanca Češke šume duž granica Nemačke i Austrije sa Čehoslovačkom i dalje u austrijskim Alpima do Gorice i Trsta na severoistoku Italije, kao i do jugoslovenskog poluostrva Istra.
Probojem ove linije odbrane, 3. zapadni front je, po naređenju Vrhovne vrhovne komande na frontu dužine 250 km, započeo ofanzivu na severnu i centralnu Italiju do Rima i Peskare. Ovo je bio kraj vežbe, a 27. maja u Oradi je izvršeno sumiranje.
Sa stanovišta autora ovog članka, ovaj scenario je očigledno premašio stvarne mogućnosti RNA. Neprijatelj je bio lako poražen tokom odbrambenih i ofanzivnih operacija na frontu od 250 do 450 km, a dubina ofanzive fronta u pozorištu je jednostavno impresivna: od Krajove i Brašova u Rumuniji do Beča, Trsta, pa čak i predgrađa Rima.
Naravno, to ne bi bilo moguće bez masovne upotrebe nuklearnog oružja, ali činjenica je u tome da su sovjetski posmatrači u konačnom izveštaju naveli niz identifikovanih problema upravo u vezi sa njima. Konkretno, tvrdilo se da „stepen pripreme nuklearnog oružja nije na nivou: specifični ciljevi za nuklearno oružje nisu identifikovani ili nisu utvrđeni blagovremeno; nisu postavljeni rezervni ciljevi. " Takođe je primećeno da rumunski Generalštab prilikom planiranja operacija i definisanja borbenih misija za trupe nije uzeo u obzir verovatne gubitke koje je neprijatelj pretrpeo upotrebom oružja za masovno uništavanje koje su koristile vazduhoplovne snage, kao ni njihove gubitke od nuklearnih udara NATO-a.
Operativni plan RNA
Istovremeno je već bio u toku izrada ažuriranog operativnog plana za RNA, koji je predstavio Štab Združenih oružanih snaga unutrašnjih poslova u Moskvi i 16. juna 1965. godine, konačno odobren od vojno-političkog rukovodstva Rumunije. U skladu s tim, glavni napori rumunske vojske preusmereni su sa severnoitalijanskog na grčki pravac. Rumunski front trebalo je da se koncentriše na Dunav na području gradova Kalafat - Turnu Magurele, a zatim da se preseli na teritoriju Bugarske, porazi protivničku neprijateljsku grupu i tokom 15-20-dnevne ofanzivne akcije povuče Grčku iz rata.
Sovjetska strana prebacila je nuklearnu municiju u rumunske trupe za niz udara kako bi uništila glavnu grupaciju neprijateljskih snaga, obezbedila proboj linije utvrđenih područja, kao i porazila komandna mesta i aerodrome u operativnom zaleđu neprijatelja. Rumunske rakete trebale su da sastave dve sovjetske skupštinske brigade sa nuklearnim bojevim glavama - za njih su dodeljena posebna područja u blizini Jašija i Hiršova (okrug Konstanca).
U periodu 1977-1978, u okviru modernizacije i preoružavanja raketnih snaga, započeo je prelazak na novi materijalni deo. Konkretno, Rumunija je od SSSR-a dobila 13 operativno-taktičkih raketnih sistema 9K72 sa raketama 8K14. Ovim materijalnim delom rumunske raketne snage ostale su do kraja svog postojanja 90-ih. Za razliku od drugih vazduhoplovnih saveznika, Rumunija nije dobila raketni sistem Točka i Oka od SSSR-a. Oktobra 1976. rumunski predsednik Nikolae Čaušesku naredio je da se prouči mogućnost nezavisnog razvoja i proizvodnje rumunske balističke rakete dometa leta 500 km, ali se ispostavilo da je to nemoguće i iz tehničkih i iz finansijskih razloga.
Posle svrgavanja režima Čaušeskua 1989. godine izvršena je međunarodna revizija rumunskih raketnih snaga na temu njihovih mogućih tajnih kontakata sa Kinom ili DNRK. Ispostavilo se da Bukurešt nije nabavljao raketnu opremu od ovih zemalja i da nije pokušao da uz njihovu pomoć poveća domet svojih raketa 8K14, kao što je to činio Irak. General vojske Viktor Stankulesku, koji je pre revolucije bio prvi zamenik ministra odbrane, a zatim dve godine ministar odbrane Rumunije, tvrdio je da RNK ima samo sovjetske raketne zalihe, čije je raspoređivanje i upotreba trebalo da bude u strogom skladu sa uputstvima Vrhovne komande Vazduhoplovstva. Za razliku od Jugoslavije i Severne Koreje, Rumunija nije imala sopstvene nuklearne programe.
De fakto, operativni plan za 1965. bio je na snazi do kraja hladnog rata, iako su već 1980. sovjetska i rumunska strana zvanično prepoznale da je zastareo i da više ne odgovara nivou razvoja RNA i situaciji u potencijalnom teatru operacija. Istovremeno, novi plan nikada nije odobren. Sovjetsko nuklearno oružje za rumunske nosače nikada nije prešlo granice Rumunije i nije bilo uskladišteno na njenoj teritoriji.
Štaviše, 70-ih godina Rumunija je iznela inicijative za pretvaranje Balkana u zonu mira bez nuklearnog oružja i stranih baza, a takođe je tražila da Uprava za unutrašnje poslove usvoji odredbu o nekorišćenju nuklearnog oružja protiv nenuklearnih država. Na ovaj način, Rumunija se nadala da će se odbraniti od nuklearnog udara NATO-a nakon početka strateškog pregrupisavanja sovjetskih trupa preko svoje teritorije do Bugarske. Uzimajući u obzir kolaps južnog boka NATO-a (situacija „poluizlaska“ Grčke 1974. godine i zabrana isporuke oružja Turskoj), ovi predlozi Bukurešta imali su političku logiku, iako su izazvali negativnu reakciju Moskve.
Kako je Ministarstvo odbrane Jermenije lagalo od početka rata, pogledajte OVDE.
Izvor: Ridus/Pravda
