Piše: Boško Ćirković Škabo
„Danas je Dan republike i stari je popio malo...“ Propustio sam intenzivno slušanje „Zabranjenog pušenje“ na njihovom vrhuncu. Tada sam uglavnom vrteo 3B: Boru, Bajagu i (verovali ili ne) Balaševića. I oni su bili daleko od hrđavih pripovedača. Ne računam onu Đokinu o računanju, preran beše taj (crveni) mraz. „Član mafije“ i „Al Kapone“ su, u duhu decenije, slale eksplicitniju poruku, za one koji su „Pogledaj dom svoj, Anđele“ možda i čuli samo kao jako lepu, pomalo morbidnu, baladu. Meni je i dalje tu malo šta bilo jasno. Jasno se sećam samo pokušaja kamenovanja porodičnog automobila pri poslednjoj poseti Dalmaciji. Dečica kraj puta su pomislila da bi to bio adekvatan odgovor na grozomorni prizor srboćetnićke BG tablice? Od tada više nismo išli tamo na more. Ubrzo je nastupilo vreme kad se nije ni imalo za more. Ali šta da kažu tek jadni Švajcarci? Oni oduvek moraju da se zadovolje samo ladnim glečerskim jezerima. Nema kukanja! Sve je to za ljude...
Iz porodilišta u Narodnog fronta sam prevezen u podstanarsku garsonjeru u bloku 70. Posle četrdesetak meseci sam doseljen na Dorćol. Od tada sam samo jednom promenio adresu stanovanja, nekih 200 metara vazdušnom linijom se udaljivši od Dunava. A obrnuo sam 8 ili 9 pasoša i 4 državljanstva. Nisam ratovao, nisam ni proputovao. Nisam gladovao, nisam ni besneo. Normalno dečaštvo pod sankcijama, zaokruženo NATO bombama. Usput mi je to „Dorćol, brate, Srbija“ priraslo za srce. Bili smo tu, jedno za drugo, zajedno u najvećim sranjima i najlepšim trenutcima odrastanja. Zato patim za Danom republike koliko i Kartmen iz „Saut parka“ za Kolumbovim danom: nedostaju mi neškolski dani i prežderavanje bakinom pohovanom piletinom. Odavno više ne idem u školu, baka mi se upokojila pre četiri godine a meso baš retko jedem. Hvala Bogu što nisam iskusio ništa fatalnije od pomenutih kamenica ali oprostite mi apsolutno odsustvo jugonostalgije.
„Danas je Dan republike i stari je popio malo...“ Ipak, datum održavanja čuvenog Trećeg zasedanja AVNOJ-a u Jajcu je već najvažniji datum u mom životu. Nikada neću zaboraviti poslednji četvrtak novembra, godine 2007. Bio sam na poslu, u sred nekog naizgled važnog posla. Nadica me je, sva pogubljena, nazvala sa redovne ginekološke kontrole i saopštila da je doktorka Marta urgirala da je vanredno hitno prime u G.A.K. Ništa nisam razumeo. Za manje od pola sata me je ponovo okrenula, samo da bi mi kratko rekla da je uvode u salu na hitan carski rez. Definitivno ništa nisam razumeo. Zar je već februar? Sledeće čega se sećam je mrkli mrak na stepeništu Kliničkog centra. Proveo sam sate na telefonu pokušavajući da saznam šta se izdešavalo. Kada sam konačno čuo neku dovoljno uverljivu priču, otišao sam kući i praktično pao u nesvest. Mnoga sam potonja zbivanja, hvala Bogu, saznao sa bezbednim zakašnjenjem. Svakako ništa ne bih mogao da izmenim, niti pomognem a ne znam da li bih ostao dovoljno priseban.
„Danas je Dan republike i stari je popio malo...“ Retko pijem, pogotovu gajbi. Ali „Kokijeve“ torte još ređe odbijam. Pomalo iz zezanja ali pomalo i stvarno: podelili smo skromnu proslavu na dva dana, da ne dovodimo komšiluk u iskušenje da obaveštavaju kovidcajce. Jednom drugaru se razbolela baka, nije hteo da rizikuje da dođe i zarazi ostale. Tužno mi je to ali vidim da se deca ne cimaju mnogo. Instiktivno se prilagođavaju okolnostima devijantnog socijalnog okvira koji im odrasli kroje, nastoje da se lepo druže i smeju. Maske ili kamenice, Srbija ili SFRJ, Al Eksandar ili Al Kapone, šija ili vrat... Jednom se postaje tinejdžer. Živom i zdravom čoveku to niko i ništa ne mogu osporiti, niti oduzeti. A na temu SFRJ, ipak imam jednu želju: voleo bih da Nemanjina deca i deca Nemanjine dece tako nostalgično čuvaju sećanje na drevnog pretka - borbenog repera. Da mi za rođendan ili Zadušnice bace koju rimu. Fazon: „Danas je Dan rep publike, deka je repovo malo| Dvadeset hiljada duša, kažu, u Arenu je jednom stalo| Ali kad utihne muzika i kad se pogase svetla| Samo će sećanja najbližih ostati od čoveka| Živeo deka! “
Još šedan Škabov tekst možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
