Најновије

ШКАБО: Дан реп публике

Тужно ми је то али видим да се деца не цимају много. Инстиктивно се прилагођавају околностима девијантног социјалног оквира који им одрасли кроје,

Шкабо (Фото: Јутјуб)

Пише: Бошко Ћирковић Шкабо

„Данас је Дан републике и стари је попио мало...“ Пропустио сам интензивно слушање „Забрањеног пушење“ на њиховом врхунцу. Тада сам углавном вртео 3Б: Бору, Бајагу и (веровали или не) Балашевића. И они су били далеко од хрђавих приповедача. Не рачунам ону Ђокину о рачунању, преран беше тај (црвени) мраз. „Члан мафије“ и „Ал Капоне“ су, у духу деценије, слале експлицитнију поруку, за оне који су „Погледај дом свој, Анђеле“ можда и чули само као јако лепу, помало морбидну, баладу. Мени је и даље ту мало шта било јасно. Јасно се сећам само покушаја каменовања породичног аутомобила при последњој посети Далмацији. Дечица крај пута су помислила да би то био адекватан одговор на грозоморни призор србоћетнићке БГ таблице?  Од тада  више нисмо ишли тамо на море. Убрзо је наступило време кад се није ни имало за море. Али шта да кажу тек јадни Швајцарци? Они одувек морају да се задовоље само ладним глечерским језерима. Нема кукања! Све је то за људе...

Из породилишта у Народног фронта сам  превезен у подстанарску гарсоњеру у блоку 70. После четрдесетак месеци сам досељен на Дорћол. Од тада сам само једном променио адресу становања, неких 200 метара ваздушном линијом се удаљивши од Дунава. А обрнуо сам 8 или 9 пасоша и 4 држављанства. Нисам ратовао, нисам ни пропутовао. Нисам гладовао, нисам ни беснео. Нормално дечаштво под санкцијама, заокружено НАТО бомбама. Успут ми је то „Дорћол, брате, Србија“ прирасло за срце. Били смо ту, једно за друго, заједно у највећим срањима и најлепшим тренутцима одрастања. Зато патим за Даном републике колико и Картмен из „Саут парка“ за Колумбовим даном: недостају ми нешколски дани и преждеравање бакином похованом пилетином. Одавно више не идем у школу, бака ми се упокојила пре четири године а месо баш ретко једем. Хвала Богу што нисам искусио ништа фаталније од поменутих каменица али опростите ми апсолутно одсуство југоносталгије.    

„Данас је Дан републике и стари је попио мало...“ Ипак, датум одржавања чувеног Трећег заседања АВНОЈ-а у Јајцу је већ најважнији датум у мом животу. Никада нећу заборавити последњи четвртак новембра, године 2007.  Био сам на послу, у сред неког наизглед важног посла. Надица ме је, сва погубљена, назвала са редовне гинеколошке контроле и саопштила да је докторка Марта ургирала да је ванредно хитно приме у Г.А.К. Ништа нисам разумео. За мање од пола сата ме је поново окренула, само да би ми кратко рекла да је уводе у салу на хитан царски рез. Дефинитивно ништа нисам разумео. Зар је већ фебруар? Следеће чега се сећам је мркли мрак на степеништу Клиничког центра. Провео сам сате на телефону покушавајући да сазнам шта се издешавало. Када сам коначно чуо неку довољно уверљиву причу, отишао сам кући и практично пао у несвест. Многа сам потоња збивања, хвала Богу, сазнао са безбедним закашњењем. Свакако ништа не бих могао да изменим, нити помогнем а не знам да ли бих остао довољно присебан.  

„Данас је Дан републике и стари је попио мало...“ Ретко пијем, поготову гајби. Али „Кокијеве“ торте још ређе одбијам. Помало из зезања али помало и стварно: поделили смо скромну прославу на два дана, да не доводимо комшилук у искушење да обавештавају ковидцајце. Једном другару се разболела бака, није хтео да ризикује да дође и зарази остале. Тужно ми је то али видим да се деца не цимају много. Инстиктивно се прилагођавају околностима девијантног социјалног оквира који им одрасли кроје, настоје да се лепо друже и смеју. Маске или каменице, Србија или СФРЈ, Ал Ександар или Ал Капоне, шија или врат... Једном се постаје тинејџер. Живом и здравом човеку то нико и ништа не могу оспорити, нити одузети. А на тему СФРЈ, ипак имам једну жељу: волео бих да Немањина деца и деца Немањине деце тако носталгично чувају сећање на древног претка - борбеног репера. Да ми за рођендан или Задушнице баце коју риму. Фазон: „Данас је Дан реп публике, дека је репово мало| Двадесет хиљада душа, кажу, у Арену је једном стало| Али кад утихне музика и кад се погасе светла| Само ће сећања најближих остати од човека| Живео дека! “

Још шедан Шкабов текст можете прочитати ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube