Piše: Boško Ćirković Škabo
Znam za jedan grad, zove se Asgard...
„Asgard nije mesto. To su ljudi.“ reče vitez Entoni Hopkins, u ulozi popkulturne verzije Odina, (ni manje ni više, nego) u „Tor Ragnarok“ filmu. Nije džabe premudri Platon izrekao da je lepota u oku posmatrača. Isto se opušteno može reći i za mudrost. Pogotovo u formi izreka. Pogotovo u transpostmoderno doba. Ima da se probere koje zrnce i u Marvelovim blokbasterima.
Da parafraziramo ser-a: „Beograd nije mesto, Beograd su ljudi.“ Jeste. Problem nastane jer u stvarnosti izjave ne daju visokorangirani bogovi iz superherojskih stripova o svojim saborcima, nego ljudi o drugim ljudima. Tu, po pravilu, nekome neko ili nešto smeta. Pogotovu u glupo podeljenom a gostoljubivom geto društvu, kakvo je naše. Neko (ne)namerno vređa, neko se (ne)opravdano vređa...
Ipak, postoji nekolicina koja se doslednim delovanjem tokom godina izborila za poziciju da većinu ili ne zanima ili joj ne smeta. To su oni malobrojni koje možete videti i na RTS-u, i na oberliberalnim i tevehramoliko-balkaninfolikim podkastima. Možda ih autori-voditelji i ne razumeju baš najbolje, svakako ne dele sva njihova uverenja i borbe ali ih, mahom, tretiraju sa (straho)poštovanjem.
Zoran Kostić Cane je definitivno jedan od njih. Ako ne i Odin tog panteona. Uživao sam kad sam ga, pre skoro deset godina, intervjuisao za pokojni „Maksim“. O kvalitetu bleje i proizašlog teksta svedoči i to da je, osim u planiranom broju časopisa, završio i u knjizi o „Partibrejkersima“. Svašta sam zanimljivo i mudro čuo od kolege, koji je već tada bio Beograd u Zrenjaninu. Ali najnezaboravniji je bio sam kraj tog razgovora. Baš sam ga se setio i prepričao sensei Daliboru, tokom prošlog treninga na Košutnjaku.
Pošto sam davio Caneta više od četiri sata, prvo u parku kod SKC-a, potom u „Drvu javorovom“, došlo je vreme da se razilazimo. Čovek je izrazio pomalo bizarnu želju za poslednjim brojem časopisa „Tatu“. Nisu ga imali ni na jednoj od obližnjih trafika, pa mi je ispričao anegdotu bez tražene ilustracije (ne znajući da znam drugog aktera priče i njegovu tetovažu). Naime, prilikom gostovanja „Brejkersa“ u Sarajevu, u sali se iznenada pojavio brat Đus. Rekoh: znam čoveka. Znam koliki je poštovalac. Ali Cane to tada nije znao. Zapanjio se kada je ovaj pred njim ushićeno skinuo majicu. Po sopstvenom priznanju, jedino što je uspeo da izgovori, nakon što je na Đusovom ramenu ugledao zauvek idealno mlade paketaranžmanske verzije Milana,Koje i sebe samog beše: „Zašto, brate Đusi?“
„Mi smo ljudi prokleti. Ne znamo šta ćemo sa tolikom ljubavlju.“ završio je priču vitez Zoran Kostić, u ulozi pevača „Partibrejkersa“, (ni manje ni više, nego) u intervjuu za „Maksim“ – momački lajfstajl magazin. Dobra poenta. Dalibor se oduševio pričom, čini mi se da mu je pripomogla u promišljanju . Ali to sa LJubavlju je praktično slatka muka. Opusti se čovek kad skapira de je među svojima, prestane da denfluje dobre vibracije. Vremenom postane predajnik, čak i pojačalo. Češći je problem što sebe pogrešno učimo da vrlo dobro znamo šta ćemo sa zamenama za ljubav. Onim, češćim, momentima kad nešto nekome smeta, pa se taj uzdigne na jeftini plastični pijedestal važnosti da to uzvikne. Redom smo pogrešno ustrojeni da budemo instant transmitori, ako ne i bog-zna-kako bitna pojačala, takvih gluposti. Mnogo je mudrosti i oruđa posejano, u najrazličitijim formama (od remek dela književnosti do kaiša stripova, od vežbi joge do liturgijskih molitvi...) kako bismo se oduprli zovu tog frekventnog opsega. Pa opet, u praksi češće ne uspevamo. Pecamo se u dvadeset prvom veku na iste fore iz jedanaestog, verovatno ćemo se pecati i u trideset prvom...
A stvar više nego jednostavna. Baš reče Dalibor novopridošlima na taj trening: „Prepoznaćete da vam je puls preko sto dvadeset ako ne možete da pričate dok trčite.“ U prevodu: ako imaš energije za reakciju, znači da si je imao (energije) u šteku. Nisi se dovoljno uložio u sopstveno delovanje. Možda da uložiš više? Možda da promeniš oblik, polje, pravac ili smer delovanja? Teme za razmišljanje... Svakako od grudvanja rečima vajde može imati samo onaj što koristi galamu da krade jaja iz kokošinjca.
Ja se, odavno, u odnosu sa neznanjem i nevaspitanjem pokušavam voditi mudrošću brata Đusa:
„Ne možete da me jebete, koliko ja mogu da primim
Ne možete da me slušate, koliko ću da snimim
Snimaću do Sudnjeg dana, ja ću biti tu sa vama
I zbog toga ovog puta ja sam ostao sam...“
Sa namerom da ih dovedem do Canetove mudrosti o ljudskom prokletstvu i LJubavi. Nije to nimalo lako...
E, moj Asgarde... zagrli me.
Prethodni Škabov tekst možete da pročitate OVDE.
Izvor: Pravda
