Најновије

БОШКО ЋИРКОВИЋ ШКАБО: Асгард

Опусти се човек кад скапира де је међу својима, престане да денфлује добре вибрације. Временом постане предајник,

Асгард (Фото: Pixabay)

Пише: Бошко Ћирковић Шкабо

Знам за један град, зове се Асгард...

„Асгард није место. То су људи.“ рече витез Ентони Хопкинс, у улози попкултурне верзије Одина, (ни мање ни више, него) у „Тор Рагнарок“ филму. Није џабе премудри Платон изрекао да је лепота у оку посматрача. Исто се опуштено може рећи и за мудрост. Поготово у форми изрека. Поготово у транспостмодерно доба. Има да се пробере које зрнце и у Марвеловим блокбастерима.

Да парафразирамо сер-а: „Београд није место, Београд су људи.“ Јесте. Проблем настане јер у стварности изјаве не дају високорангирани богови из суперхеројских стрипова о својим саборцима, него људи о другим људима. Ту, по правилу, некоме неко или нешто смета. Поготову у глупо подељеном а гостољубивом гето друштву, какво је наше. Неко (не)намерно вређа, неко се (не)оправдано вређа...

Ипак, постоји неколицина која се доследним деловањем током година изборила за позицију да већину или не занима или јој не смета. То су они малобројни које можете видети и на РТС-у, и на оберлибералним и тевехрамолико-балканинфоликим подкастима. Можда их аутори-водитељи и не разумеју баш најбоље, свакако не деле сва њихова уверења и борбе али их, махом, третирају са (страхо)поштовањем.

Зоран Костић Цане је дефинитивно један од њих. Ако не и Один тог пантеона. Уживао сам кад сам га, пре скоро десет година, интервјуисао за покојни „Максим“. О квалитету блеје и произашлог текста сведочи и то да је, осим у планираном броју часописа, завршио и у књизи о „Партибрејкерсима“. Свашта сам занимљиво и мудро чуо од колеге, који је већ тада био Београд у Зрењанину. Али најнезаборавнијi је био сам крај тог разговора. Баш сам га се сетио и препричао сенсеи Далибору, током прошлог тренинга на Кошутњаку.

Пошто сам давио Цанета више од четири сата, прво у парку код СКЦ-а, потом у „Дрву јаворовом“, дошло је време да се разилазимо. Човек је изразио помало бизарну жељу за последњим бројем часописа „Тату“. Нису га имали ни на једној од оближњих трафика, па ми је испричао анегдоту без тражене илустрације (не знајући да знам другог актера приче и његову тетоважу). Наиме, приликом гостовања „Брејкерса“ у Сарајеву, у сали се изненада појавио брат Ђус. Рекох: знам човека. Знам колики је поштовалац. Али Цане то тада није знао. Запањио се када је овај пред њим усхићено скинуо мајицу. По сопственом признању, једино што је успео да изговори, након што је на Ђусовом рамену угледао заувек идеално младе пакетаранжманске верзије Милана,Које и себе самог беше: „Зашто, брате Ђуси?“

„Ми смо људи проклети. Не знамо шта ћемо са толиком љубављу.“ завршио је причу витез Зоран Костић, у улози певача „Партибрејкерса“, (ни мање ни више, него) у интервјуу за „Максим“ – момачки лајфстајл магазин. Добра поента. Далибор се одушевио причом, чини ми се да му је припомогла у промишљању . Али то са Љубављу је практично слатка мука. Опусти се човек кад скапира де је међу својима, престане да денфлује добре вибрације. Временом постане предајник, чак и појачало. Чешћи је проблем што себе погрешно учимо да врло добро знамо шта ћемо са заменама за љубав. Оним, чешћим, моментима кад нешто некоме смета, па се тај уздигне на јефтини пластични пиједестал важности да то узвикне. Редом смо погрешно устројени да будемо инстант трансмитори, ако не и бог-зна-како битна појачала, таквих глупости. Много је мудрости и оруђа посејано, у најразличитијим формама (од ремек дела књижевности до каиша стрипова, од вежби јоге до литургијских молитви...) како бисмо се одупрли зову тог фреквентног опсега. Па опет, у пракси чешће не успевамо. Пецамо се у двадесет првом веку на исте форе из једанаестог, вероватно ћемо се пецати и у тридесет првом...

А ствар више него једноставна. Баш рече Далибор новопридошлима на тај тренинг: „Препознаћете да вам је пулс преко сто двадесет ако не можете да причате док трчите.“ У преводу: ако имаш енергије за реакцију, значи да си је имао (енергије) у штеку. Ниси се довољно уложио у сопствено деловање. Можда да уложиш више? Можда да промениш облик, поље, правац или смер деловања? Теме за размишљање... Свакако од грудвања речима вајде може имати само онај што користи галаму да краде јаја из кокошињца.

Ја се, одавно, у односу са незнањем и неваспитањем покушавам водити мудрошћу брата Ђуса:

„Не можете да ме јебете, колико ја могу да примим

Не можете да ме слушате, колико ћу да снимим

Снимаћу до Судњег дана, ја ћу бити ту са вама

И због тога овог пута ја сам остао сам...“

Са намером да их доведем до Цанетове мудрости о људском проклетству и Љубави. Није то нимало лако...

Е, мој Асгарде... загрли ме.

Претходни Шкабов текст можете да прочитате ОВДЕ.

Извор: Правда

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА

ENGLISH NEWS

Urbancube