Piše: Boško Ćirković Škabo
31.12... najluđa noć... lažna nova godina... prava nova godina... afere oko jelki... afere oko rasvete... polemike oko programa i honorara na trgovima... loš osećaj propuštene žurke... loš osećaj posećene žurke... rastezanje izraza „ol inkluziv“ do krajnjih granica (kvazi)organizatorske pohlepe... poljupci pod imelom... snošaji na belom...
Ne znam da li sam ikad do kraja pronikao u suštinu tog „PRAZNI-ka“. Možda je jednostavno fora u tom pražnjenju? Čaša, kesica, džepova, jaja, duša... Verovatno nisam na vreme postao dovoljno kul i popularan. Ok, bilo je par relativno-mladalačkih-prilično-zvezdanih momenata. Ipak smo postali najuspešnija rep grupa u „regionu“ mnogo pre no što je toponim „Balkan“ blesnuo svojim krvavo-belo-pozlaćeno-plastičnim zvukom. Ali sam generalno taj dan uvek posmatrao samo kao tačku u konvencionalnom računanju vremena, u kojoj jako gruvaju debilne petarde i pretežno debilna muzika. Ne sećam se da li sam ikad otišao na „reprizu“. To mi je tek delovalo kao zastrašujuć spoj gubitništva i komercijale.
Jedini meni gotivan koncept vezan za nove godine je izvesni klub u Sankt Petersburgu. Ulaz mu je ispod nivoa ulica, ukrašen sfingama sa glavama zeca i otvara se isključivo za proslave nove godine. A otvoren je većinu večeri tokom globalno konvencionalnih 365-6 dana. Naime, postojalo je i postoji toliko različitih kalendara i toliko običaja vezanih za obeležavanje početka-kraja ciklusa u istima. Empirijski dokaz relativnosti koncepta vremena i mernih jedinica kao takvih. Pritom, kažu da je obično legendarno zabavan dokaz. Ne mogu da potvrdim, niti da opovrgnem prethodnu tvrdnju. Nismo zaboli ni jednu žurku tamo, imali smo pune ruke i glave drugog posla u Piteru.
Problem sa 31.12. sam vukao dosta dugo. Dok se 2007. godine nije „sam“ razrešio. Tog dana sam uspeo da iščupam sina i suprugu iz papirnih kandži birokratije ranjenog zdravstvenog sistema. Nemanja je prethodnog dana bio konačno prebačen iz inkubatora na intenzivnoj nezi na odeljenje neonatologije u Tirševoj. I, prvi put od rođenja, spojen sa majkom. Ali to je značilo da je i majka morala da se parkira u pomenuto bolničko krilo. Oboje spremni, sve napokon pod kontrolom, a po procedurama je trebalo da provedu još propisani dan tu. I onda bi ih „hvatali“ praznici narednih osam dana. Ne bih mogao ni da ih posetim. A kreveta na neonatologiji po pravilu manjka... Rađaj sinove? Dosta reči, nek zakmeči?...Ma...Sistem te laže, ne veruj šta ti kaže! Srećom, nismo u NJemačkoj. Nije baš sve samo do sistema... Hvala Bogu i ljudima. Hvala Bogu na ljudima.
I tako smo se već oko 3-4 popodne iskupili u naših 65 kvadrata na Dorćolu: babe, dede, strike, strine, ujke, ujne...Sećam se kako je Anja odmah zaštitnički zauzela busiju kod kolevke. I kad se predveče razišla gungula Nadica i ja samo ostali umorni, srećni i zdravo uplašeni, sa sinom i psom na gajbi. Prvi put u životu tog datuma nisam razmišljao gde-ću-šta-ću-gde-sam-što-nisam... Odgledao sam Bajagu na Trgu, na Studiju B, prošetao Anju i, već nekog od prvih minuta 2008. godine, praktično pao u nesvest. To je od tada postalo tradicionalni ritual proslave Kućidolaska (serbski prevod Houmkaming-a, da pojasnim ako ima zalutalih liberalnih čitalaca). Doduše, žućkastog Bajagu su zamenile vedete ajdidžeja pa ne gledam prenos koncerata, ako ih uopšte ima na Studiju B(ot). Ali zabode se ili „Supermen“ ili „Ratovi zvezda“ i: Vozi, Mile! Toliko mi je jednostavno i suštinski lepo kod kuće to veče da sam, čak (pomalo teška srca), prekjuče olučio da preskočim i najsmisleniji predlog koji sam ikada dobio: novogodišnji noćni uspon na Rtanj sa UTS ekipom. Svakako želim lep provod i da „Balašević“ radi ujutru. Donesite bratu gibanicu, ako se setite.
Prekjuče sam se video i sa dobrim delom sindikalne bratije. Zamolili nas dobri ljudi iz Turističke organizacije Budve da snimimo novogodišnju-božićnu čestitku. Što da se ne iscimamo kad su bili tako dobri domaćini? Pokidali smo fazon od srca. Videćete. Nasmejaćete se sigurno. To je bila namera, nasuprot suvoparnim političarskim nabrajanjima... Ponovo sam primetio da, kad ta dva datuma stanu u istu rečenicu-čestitku, Božić uvek blesne smislom. Divno je što nam se porodično 31.12. transformisao u još jednu takvu proslavu života. PRAZNIk postao PUNIk. A kad smo se, tokom tog kratkog ali zabavnog sindikalnog snimanja, osvrnuli na 360ak dana koji su tada bili za nama, shvatio smo da nam ih uopšte nije obojila globalno medijski omnipezentna pandemija: bili smo na Bogojavljanskoj litiji u Podgorici, snimili smo tim divnim ljudima himnu, deportovani, odlikovani, osvježilo je, mladi su u Beogradu odlučno sprečili psihodeličnu nameru režima da nas po obavljenoj izbornoj dužnosti ponovo zaključa, snimili smo tim divnim ljudima himnu, iskulirao sam fejs i instagram, snimio više od 30 novih pesama, ceo višedecenijski opus objavio u vidu besplatne android aplikacije, postao ćirilični jutjuber, izmontirao desetine video klipova, ostvario ulogu u budućem kultnom domaćem filmu, napisao pedesetak tekstova ovde...
A najvažnije: osećam da sam se, i pored par ozbiljnih izazova od strane pubertetlije u raspalom (virtuelnom) školskom sistemu, još više zbližio sa ukućanima. Možda nije svaki dan Božić. Ali je, hvala i slava Bogu, svaki dan Božji. I kako lepo napisa čovek u filmu „Vikend sa ćaletom“: - Na kraju će sve biti dobro.
- A ako ne bude dobro?
- To samo znači da još nije kraj...
SVIZAJEDNO, sestre i braćo, (p)ostanite zdravi... u glavi!
Još jednu priču autora Boška Ćirkovića možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
