Piše: Dragan Milašinović

Vučićev režim bliži se svome neminovnom kraju i jedino što nije jasno je da li će ga oni koji su ga postavili maći kroz namešteni izborni proces, kao recimo Tadića, garantujući mu nekažnjivost, ili će pasti pred motkama poniženog i gladnog naroda, ako se tome usprotivi. Jer, čak i njegova penzionerska glasačka mašina (tradicionalno odana vlastima koje daju penzije) počinje da shvata jeftinu prevaru sa povećanjima penzija i rastom cena u kojoj sa svakim novim istorijskim povećanjem mogu kupiti sve manje namernica. A i radnici čiji je minimalac na istorijskom maksimumu (od gotovo 300 evra) nisu toliko naivni da ne znaju da su pre 3 godine plaćali krompir 20 centi, a danas 60, ili da je pre isto toliko vremena paprika bila 30 centi, a sada košta 1,2 evra. O gorivu, struji ili cigaretama da i ne pričamo.

Jednostavno, koruptivna aždaja je sve veća, a plen sve manji. Pojeden. Očigledna sprega vlasti i kriminala, od vrha do lokala, puca po šavovima, a prljavog veša pred očima javnosti biće sve više. Nedavna otvorena pretnja lokalnog moćnika osumnjičenog za pedofiliju i podvođenje, upućena uživo sa televizije koja ima nacionalnu frekvenciju, da je bolje da ga ostave na miru jer on o svima mnogo zna, kao i nedavni napad SNS poslanika Dragana Šormaza na čoveka kome Vučić, očigledno, najviše veruje, Aleksandra Vulina, najbolji su pokazatelj međusobnih odnosa u režimskom konglomeratu. Ucene su počele, a rat svih protiv svih, koji već duže besni na lokalu, penje se u vrhove.

Sve je očitija i otvorena mržnja Vođe prema onima koji ga ne vole, kao i prezir prema onima koji ga slede. Haos je u najavi.

Ni, navodno, političko oslanjanje na četri velike sile (Nemačku, Ameriku, Rusiju i Kinu), koje u regionu često imaju oprečne interese, ne stoji najbolje. Bukvalno, sve se svelo na davanje što jeftinijih ustupaka interesima ovih zemalja na uštrb političkog, ekonomskog, pa i teritorijalnog suvereniteta Srbije, kako bi se privid nekakve harmonije u međunarodnim odnosima zadržao i to je najtragičnije što radi ovaj nesrećni čovek koji je umislio da je veliki političar. Naravno, svi uzimaju šta im se nudi ali, direktno ili indirektno, sve  češće stavljaju na znanje da se osećaju prevareno i povećavaju pritisak. Jer, to su previše velike političke i obaveštajne mašinerije da ne bi znale kako taj lik, zapravo, ponajviše služi petoj sili koja ga je i dovela na vlast, i po čijoj metodologiji tu vlast vrši.  Engleskoj. Od imenovanja Tonija Blera za savetnika, preko instaliranja „Instituta“ Bebe Popovića u zvanični rad vlade, sve do „njegove“ najnovije  inicijative „Otvoreni Balkan“,  koja nije ništa drugo nego otvaranje vrata legalizaciji „Velike Albanije“, engleska nit u Vučićevoj politici jasno je vidljiva.

I to je ono što treba da najviše brine sve nas koji Rusiju smatramo Majkom Slovena i Trećim Rimom. A moralo bi da zabrine i Rusiju. Jer ni Srbi, ni Rusi nemaju većeg neprijatelja od Engleza.

A za one koji ne znaju, da ukratko objasnimo kako funkcioniše ta emgleska (MI-6) metodologija. ONI svoje mreže nikada ne plaćaju novcem, već ih vremenom dovode na položaje  sa kojih će sami, nekažnjeno, moći da naplate onoliko koliko misle da vrede. A njima vrede onoliko koliko slušaju. I što više uzimaju više su im u šaci. To je model ustanovljen u nekadašnjim kolonijama. I MI-6 ništa ne košta. Šta njih briga koliko će klan Vučića i njegovih satrapa ojaditi Srbiju? Šta ih zanima koliko je Milo odrapio Crnu Goru? Šta ih interesuje kako će obojica proći ako ne budu slušali? Uz to, naravno, banke odavno ne garantuju tajnost uloga, a sva, baš sva, ostrva poreskog raja na planeti su vlasništvo engleske kraljevske porodice. Treba li pričati dalje zašto engleski podanici retko menjaju stranu?

Dakle, Vučić će u jednom trenutku, ne tako daleke budućnosti, imati dva izbora. Da prizna izborni poraz kandidatu koji ga zapravo i nije pobedio (kao što je to učinio Tadić), i u tišini napusti položaj, uživa privilegije i troši bogatstvo (poput Tomislava Nikolića), ili da pruži otpor gospodarima i proglasi pobedu svoje izborne mašinerije koja, ako neće, ne može izgubiti izbore. Tada sledi kamion prljavog veša sa jasnim dokazima, saradnici koji odlaze, jutro u kome vidite da na nekom vašem „tajnom“ računu nema ni dolara… Sve već viđeno… I, na kraju, pobesneli, gladni, narod koji mora raditi dva posla i primiti tri vakcine da bi platio dažbine za struju i vodu.

Ali, u oba slučaja, bojim se da Srbiju čeka neki „spasioc“ koji radi za istog gospodara. I taj će, namah, poništiti sve „dobre stvari“ koje je Vučić uradio sa Rusijom radi izbegavanja pravolinijskog kretanja kakvo je imao Tadić i koje ga je tako brzo potrošilo. Recimo, oni koji veruju da je orijentacija srpske vojske na rusko oružje stabilan dobitak za odnose dve bratske zemlje na duže vreme, neka se prisete Dragana Šutanovca kao ministra odbrane. Sve može otići u pepeo za 6 meseci.

Dakle, pitanje je da li Rusija ima scenario za odnose sa Srbijom nakon Vučićevog (pre ili posle neminovnog) kraja, ili će čekati da im stvari iskliznu kao u Crnoj Gori i Makedoniji? Ima li Rusija jasnu strategiju za Balkan, i za nas Slovene na njemu?

Rusija na Balkanu poslednjih godina

Pre svega, kada govorimo o ruskim geopolitičkim interesima na Balkanu, moramo uzeti u obzir da Rusija i Kina iniciraju i vode složen proces vraćanja Sveta u multipolarne okvire, bez čega Čovečanstvu bukvalno nema opstanka. U tom procesu Balkan i Srbija, kao njegova centralna zemlja, svakako imaju svoje mesto, ali može biti da nisu ciljevi prvog reda.

No, nakon instaliranja engleskog agenta spavača Zorana Krivokapića na čelo crnogorske vlade, posle revolucije u Crnoj Gori koji je izveo verujući pravoslavni narod, jasno je da ruska balkanska politika nije u ovoj zemlji doživela samo dva uzastopna poraza, već i dve ponižavajuće lekcije. Ako režimsko silovanje volje naroda prilikom crnogorskog ulaska u NATO nije bila dovoljna opomena da je koncept Rusije prema Balkanu previše mlak, ova prevara sa Krivokapićem morala bi biti dokaz da je on prilično nedozreo.

Pre nekoliko godina imao sam priliku da se, na marginama jedne tribine, sretnem sa dr Nikitom Bondarevim, tada prvim čovekom za Balkan ruskog geostrateškog instituta „RISI“. Hteo sam da mu predstavim svoj koncept predviđanja političkih procesa na bazi manipulacija majnstrim medija (računajući i one najveće poput BBS-ija, CNN-a, Al-DŽazire itd). Dao mi je pola sata svog vremena, tokom kojih smo popričali i o situaciji u regionu. Ono zbog čega ovo pominjem je činjenica da mi je on tom prilikom detaljno opisao ono što će se u Makedoniji dogoditi sa dovođenjem Zaeva nekoliko godina kasnije. Počelo je mojim izražavanjem zadovoljstva što je Makedonija dobila proruskog predsednika (Đorđa Ivanova) i nadom da će se proces širiti u regionu, ali on mi je odgovorio: „Da, mi sada imamo dosta prijatelja tamo, ali to neće dugo trajati“. I onda mi je bukvalno opisao proces koji se dogodio prilikom instaliranja Zorana Zaeva nekoliko godina kasnije, a  koji su takođe koordinisali Englezi. I upotrebu kontrolisanog nasilja, i saradnju građanskog sektora sa albanskim partijama, čak i neka imena koja će isplivati. A Nikita Bondarev nije prorok. Daleko od toga.

Pa, ipak, predvideo je sve. Par godina unapred. I moram priznati da mi je nakon praktične realizacije „njegovog scenarija“, odnosno nasilne instalacije Zaeva, jedno pitanje postalo opsesija. Ako su ruski geostratezi, par godina pre važnog događaja, znali njegov tok i ishod koji im ne odgovara, zašto ruska diplomatija nije preduzela ništa da se to spreči? I kako je gospodin Bondarev znao da ona to neće učiniti?

Inače, za one koji su zaboravili, u jeku tog puča u Makedoniji, Đorđe Ivanov je tražio prijem kod Putina i dobio ga, ali se očigledno vratio razočaran, jer je ubrzo nakon toga praktično prestao da pruža aktivan otpor.

Sa druge strane, i toga se treba podsetiti, ruska politika i njene službe imale su veoma aktivnu ulogu u odbrani legalnog poretka u Republici Srpskoj kada je meta „obojenih revolucija“ u dva navrata bio Milorad Dodik.

Što se tiče Srbije jasno je da Vučić ne bi tako čvrsto jahao u sedlu vlasti da u svim kritičnim momentima svoje vladavine nije imao Putinovu podršku. Nisam siguran da je uvek korektno vraćao, ali evidentno je da se Rusija na Balkanu najkomotnije oseća u Srbiji i Republici Srskoj. I treba tako. No, šta bi se dogodilo ako bi Vučić izvoleo da nestane sa političke scene na način koji bi najviše odgovarao zapadnim, odnosno engleskim interesima? Ima li Rusija organizovanu političku snagu koja bi simpatije i bratsku ljubav koju srpski narod oseća prema ruskom, artikulisala u političke ciljeve koji bi joj garantovali bar sadašnji nivo odnosa?

Bojim se da nema. I mnogo mi je verovatniji scenario da će, kada dođe neminovni dan posle, neka pokondirena Zorana Mihajlović poništiti ili ozbiljno revidirati Ugovor o prodaji NIS-a, nego što će neki ćutljivi Nenad Popović uspeti da odbrani Ruski humanitarni centar u Nišu, koliko god naginjao na rusku stranu. Naravno, ulozi su mnogo veći.

U tom smislu, čini mi se da ruska diplomatija u delovanju na ovim prostorima pokazuje ne samo dosta tromosti i konvencionalnosti, već i određenu dozu aljkavosti, kojih se mora što pre rešiti. Dozvoliti da u onoj euforiji Pravoslavlja u Crnoj Gori na čelo vlade zasedne čovek koji će bukvalno sutradan otići po instrukcije u britansku ambasadu, ili godinama tolerisati da vrh partije koju despotski vodi čovek koga podržavate, Aleksandar Vučić, bude leglo NATO-lobista i šizofrenih rusofoba, nije baš primer dobro rađenog posla, kakav god privid stvarala sadašnja situacija. To, jednostavno, u nekoj fazi mora izroditi probleme.

Deo diplomatske konvencionalnosti koju pominjem svakako je i rusko opredeljenje da vlasti zemlje sa kojom razvija odnose tretira kao konstantu. To jeste politički korektno, ali svakako nije uvek pragmatično u savremenom razvoju političkih odnosa i procesa. Lepo je što je Rusija u Siriji sačuvala Asada i proširila svoj politički i vojni uticaj u regionu, ali on ne može vladati večno. Ima li tamo Rusija opciju za dan posle?

Drugi razlog zbog čega ovakav pristup nije uvek dobar je mogućnost da režim koga tretirate kao izraz narodne volje to uopšte nije. I to je primer koji imamo u Srbiji. Vučićeva „čvrsta“ vlast bazirana je na zloupotrebi medija, negativnom političkom inžinjeringu prema bilo kakvoj kritičkoj misli ili ideji, sprezi sa kriminilnim i kabadahijskim grupama, koruptivnim mehanizmima, konstantnom kršenju Ustava i drskoj zloupotrebi izbornog sistema. Tretirati takav režim kao izraz izborne volje naroda postaje uvredljivo za sve veći broj građana Srbije kojima je Rusija na srcu. Rusija bi to morala da zna i da o tome povede računa.

Umesto zaključka ili da li je Rusija spremna

U političkom i moralnom smislu Vučić je previše potrošen čovek da bi njegovi stvarni nalogodavci pružali dalju podršku njegovom ostanku na vlasti. Rizikovali bi da izgube sve. Ne zaboravimo da Boris Tadić nije zamenjen što nije slušao, već što je slušao previše prilježno, pa se brzo potrošio. Ni saradnja sa Sorošem na njegovim bolesnim projektima neće mu u tome previše pomoći.

Jednostavno, čak i laicima je vidljivo da je oko njega potpaljeno toliko plamičaka, da je dovoljno da neko samo malo poduva u njih i spoji ih u veliki plamen, u kome će izgoreti Vučićeva politička karijera. Vučićev problem je što u svakom od tih plamičaka koji ga okružuju ima iskri koje je sam potpirio, a naš problem je što u velikom plamenu neće nestati samo Vučićeva politička karijera već i mnogo toga drugog.

Da li je i koliko Rusija spremna za ovakav razvoj događaja? Odnosno, da uprostim, hoćemo li i posle Vučića dočekivati Putina u Beogradu, sa istim entuzijazmom i verom u Rusiju kao Treći Rim?!

Kako su SAD i Velika Britanija krenule u napad na Mila Đukanovića, saznajte OVDE.

Izvor: Srpski stav