Prerano je reći da li će trenutna drama postati repriza 2015. godine, ali je već postalo jasno da je to povratni udarac za neuspeh EU da u međuvremenu reformiše svoj migracioni sistem. Upravo taj neuspeh Evropu ostavlja ranjivom na ucene ciničnih autokrata kao što je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan.
Iako je nominalno članica NATO-a i podnosilac zahteva za članstvo u EU, Turska sve više postaje geopolitička pretnja Zapadu. Erdogan vodi rat u Siriji i traži evropsku podršku, čak i dok njegovi napadi primoravaju masu ljudi da beži iz Idliba.
Da bi izvršio pritisak na EU, Erdogan sada usmerava 3,7 miliona izbeglica koje je primio u svoju zemlju ka Evropi. Hiljade migranata sada ponovo vesla u gumenim čamcima ka grčkim ostrvima, a zatim se smeštaju već pretrpane kampove. Oni koji su se upitili ka kopnenim granicama sa Grčkom i Bugarskom već danima ratuju sa graničnom policijom.
Ako Grčka ostane neumoljiva, hiljade ljudi će trpeti u limbu između granica. Mnogi će će razboleti i umreti. EU, za razliku od Erdogana, načelno ne sme da dozvoli takvu humanitarnu katastrofu i žrtvovanje sopstvenih vrednosti.
Međutim, ukoliko primi migrante doći će do još većih problema. Čim objavi da je otvorila granice, milioni ljudi će se uputiti ka njima, ne samo iz Sirije, već i iz Afrike, Avganistana... Nalet migranata bio bi još jedan poklon evroskeptičnim i ksenofobnim populistima.
To znači da bi nova izbeglička kriza dovela do novog jačanja populizma koji još jače pokušati da razori EU iznutra.
Ova "kvaka 22" mogla je da se predvidi još pre pet godina kada je protivnik izbeglica umalo smenio Angelu Merkel na mestu nemačke kancelarke. Zbog toga neuspeh čelnika EU da se pripreme za novu krizu postaje još očitiji, a blok i dalje ima isti manjkavi migracioni sistem koji se tako spektakularno raspao 2015. godine.
Sistem zahteva od migranata da azil potraže u prvoj EU zemlji u koju fizički uđu, što su uglavnom Grčka, Italija ili Španija. Zapravo, taj sistem ostavlja pograničnim državama da se same nose sa krizom, iako većina izbeglica želi da se naseli u Nemačku ili nordijske zemlje. Takav proces je disfunkcionalan i nepravedan.
Poslednjih podina bilo je nekoliko pokušaja reformisanja sistema kako bi se migranti raspodelili po zemljama u skladu sa njihovom ekonomskom snagom i brojem stanovnika, ali su i ti pokušaji bili crvena zastava za nacionalističke vlade poput Poljske i Mađarske.
Neke zemlje se sada zalažu da se ove promene ponovo proguraju bez pomenutih država, ali ceo proces teče veoma sporo.
Da bi naterala matične zemlje migranata da sarađuju, EU mora da koristi politiku "štapa i šargarepe". Na primer, zemlje koje pristanu na saradnju mogle bi da dobiju finansijsku pomoć i bolje uslove trgovine ukoliko pristanu da nazad prime sopstvene migrante.
Ne treba naglašvati da je to složen poduhvat, ali je EU na raspolaganju imala pet godina da ga sprovede u delo. Taj neuspeh ju je ostavio na milost događajima van njene teritorije, poput ratova i gladi.
Ako želi da u budućnosti izbegne ponovnavljanje kriznih scenarija, bolje da se odmah baci na posao.
Pročitajte OVDE kakva je jutros situacija na granici Grčke i Turske.
Izvor: Blic
