Kao oblik nenasilnog pružanja otpora, štrajk glađu postoji još od antičkih vremena. Oni koji se na ovakav postupak odlučuju, ne vide drugi način kako bi izrazili političko nezadovoljstvo, ili postigli neki cilj, osim jedinim dostupnim im oružjem - postom. Za razliku od drugih oblika otpora, štrajk glađu ne utiče direktno na ciljanu metu. Štrajkač je taj koji trpi, a moralna snaga njegovih postupaka je sve što ima i na šta se oslanja, kao i publika za koju se nada da će prepoznati njegovu borbu.
Na domaćoj političkoj sceni, pak, ovakvi postupci neretko izgledaju kao bespotrebno podizanje tenzije. Naime, štrajk glađu prvi započeo samostalni poslanik Miladin Ševarlić zbog neprimenjivanja Rezolucije 1244 na Kosovu i Metohiji i kršenja teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, a zatim mu se u znak podrške pridružio poslanik i lider Dveri Boško Obradović koji zahteva obustavljanje izbornog procesa.
Ispred parlamenta su zatim seli poslanici SNS-a Aleksandar Martinović i Sandra Božić, koji su zatražili da tužilaštvo pokrene postupak protiv osoba koje su učestvovale u neredima tokom skupa koji su u petak ispred tog zdanja organizovale Dveri.
Međutim, ovo nije ni prvi ni poslednji put da naši političari pribegavaju ovakvom vidu političke borbe. Pre nešto više od godinu dana, u aprilu 2019. godine ministar odbrane Aleksandar Vulin, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, kao i izvestan broj poslanika beogradskog i srpskog parlamenta najavili su štrajk glađu zbog delovanja opozicije. Na taj način želeli su da ukažu na navodno nasilje koje su sprovodili Boško Obradović, Dragan Đilas i Vuk Jeremić, ali su od ovog poduhvata odustali nakon konsultacija sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.
Ministru Vulinu, pak, to nije bio prvi put da stupanjem u štrajk glađu iskazuje svoje nezadovoljstvo. On je, naime, isti postupak primenio i u pritvoru 2003. godine, nakon što je uhapšen posle sukoba na protestu zbog hapšenja i izručenja majora Veselina Šljivančanina Haškom tribunalu.
Nekadašnji šef Srpske napredne stranke, a kasniji predsednik države Tomislav Nikolić, takođe je štrajkovao glađu i to dok je bio opozicionar. Tako se ispostavilo da SNS pribegava štrajku glađu i kao vlast i kao opozicija.
Nikolić je 16. aprila 2011. stupio u štrajk glađu i žeđu, tražeći od vlasti da zakažu vanredne parlamentarne izbore. Štrajk žeđu je prekinuo nakon pet, a štrajk glađu nakon osam dana, nakon čega se pričestio na jutarnjoj liturgiji u Sabornoj crkvi.
U Haškom tribunalu, 11. novembra 2006. godine, Vojislav Šešelj je započeo štrajk glađu koji je trajao 27 dana, a prekinuo ga nakon što je upoznat sa odlukom Žalbenog veća da mu vrati pravo da se brani sam, kao i zbog toga što se Sekretarijat suda obavezao da će uvažiti mnoge od njegovih zahteva kako bi mu bila olakšana priprema odbrane.
Štrajkova je na srpskoj političkoj sceni bilo i u 20. veku. Tako su 1996. poslanici koalicije Zajedno, predvođeni Zoranom Đinđićem, štrajkovali glađu zbog pokušaja prekrajanja izbornih rezultata, Vuk Drašković je ovaj vid protesta primenio 1. jula 1993. nakon što je sa suprugom Danicom uhapšen i prebijen, a u znak solidarnosti pridružile su im se i partijske kolege iz SPO.
Da se Vojislav Šešelj specijalizovao za štrajkove glađu pokazao je i u mladosti kada je na ovaj način protestovao dok je bio u zatvoru u Zenici, gde je proveo 22 meseca.
Štrajku glađu svojevremeno su pribegavali i "šezdesetosmaši", grupa studenata koja se nalazila 1968. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali i komunisti: Milovan Đilas i Svetozar Vukmanović Tempo.
Pod okriljem noći prebacili džihadiste iz Sirije u Irak! Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Blic
