Najnovije

ŠKABO: Ponovo!

Ovih dana se lagano ponovo vraćam na stazu, u poštenu rekreativno trkačku formu. Uspeo sam da ugrabim poslednje tegove i šipku u „Dekatlonu“ i to samo par časova pre nego što se ismejani virus transformisao u povod za uvođenje vanrednog. Stvarno sam ih lepo rabio u izolaciji. Redovno radio snagu. Starački ali pošteno. Zatvorenički improvizovano ali uz pomoć jutjuba i prijateljskih stručnih saveta od ranije. Vrkaut of d dej uz dril from Ju Kej.

Boško Ćirković Škabo (Foto: Privatna arhiva)

Piše: Boško Ćirković Škabo

Ali nekako mi je delovalo sebično da se odvojim od deteta, žene i pasa, tokom to malo vremena što se legalno smelo napolje, i trčim. Iako sam bio na manje od mesec dana potencijalne pripreme od (sada za jesen odloženog) „Fruškogorskog ultraekstremnog maratona“. Dakle, prilično solidan jer sam se oprezno radovao povrataku u šumu. Prošle godine sam već proživeo pet meseci bez treninga zbog povrede leđa. Od povratničkog „Maratona Srbija“,  jesenas, sam se iskusno trudio da budem redovan i na stazi i u sali. No, osam nedelja pauze su noge lagane poprilično otežale. Ponovo.

Svako ko je praktikovao bilo koju vrstu fizičkog ili mentalnog treninga zna koliko je teško početi ponovo. Makar svako ko je izdržao da to dovoljnu puta ili na dovoljno polja pregura i stekne utisak.  Prvi put uvek deluje kao strašan i nepoznat. Ali upravo motivisano neznanje ispadne najveći blagoslov. Kao iz onog vica: „Šta zna dete šta je trista kila.“ Ili kao iz moje trodelne priče o TOR-u. Na kraju krajeva, upoznavanje tj prevazilaženje inicijalnog neznanja je redovno izvor najdivnijih ushićenja. Staro je, u praksi dokazano i potpuno logično pravilo da se tokom prva tri-četiri meseca bilo kog poštenog vežbanja ostvaruje najveći napredak. Bilo da dižete tegove ili svirate električnu gitaru. Tada se odigrava „loženje“, „ulaženje u priču“, „navlačenje“. Sličnost sa narkomanskim žargonom nije nimalo slučajna.

Prvi put je obično tu i još jedan faktor (važan čak i prekaljenim preplaćenim profesionalcima): publika. Publika uvek navija za novajliju, za smelog (da ne kažem ludog) autsajdera. Uostalom, setite se kada ste načinili prve dvonožne korake u životu. Kladim se da su se svi, od roditelja do tetke iz dijaspore (blago vama ako je baš iz Kanade), razduševili, mnogi sigurno  i latili novčanika u pokušaju da iskažu ponos koji ih je obuzeo. Nakon toga je potrebno istim nogama pretrčati 100 metara za manje od 9 sekundi, zakoračiti na Mesec ili makar zabiti gol na Derbiju (a tu bi verovatno trebalo proceniti za koju od zavađenih strana) da bi se proizveo sličan efekat. A valja svakako nastaviti koračati...

Kada sam prvi put istrčao maraton (za više od pet sati) nema ko to nije ispratio i makar pametnotelefonskom porukom čestitao. Kad sam pre par godina osvojio jedinu „bronzu“ u životu, na ultramaratonskoj trci od 12 sati, čestitali su mi žena, dete, psi i roditelji...kad sam stigao kući, nakon trke (koja je održana na Donjem Kališu, kilometar i kusur  od moje gajbe)... na kojoj me niko od njih nije ni bodrio jer, Bože moj, to je jednostavno nešto što već godinama radim... i to u vreme u koje bih moga da radim nešto sa njima ili za njih. Ne kukam. Sve ih volim. Samo konstatujem.

Prvi put je uvek sve tako veliko i novo. Ponovo i zvuči kao pod-novo. I ako za kretanje u nepoznato treba jaka motivacija. Ako je za prvi put potrebno (lude) hrabrosti... Za ponovo je neophodna još jača disciplina. Za ponovo je potrebno bezuslovne LJubavi. Bilo je ludo hrabro zaleteti se i razvaliti Arenu još 2012. godine ali ja, bre, i danas  mnogo volim da rokam i u KST-u. I, j##iga, stvarno sam zavoleo trčanje. Ne zbog: brojeva, pejsa, prsonal besta i sličnih njuejdž lingvističkih glupotarija. Ne čak ni zbog prženja suvišnih masti i šećera. Nego zbog: vazduha, kretanja, osećaja slobode i načina da nešto smislim „u hodu“. Bog zna koliko sam već: sročio tekstova, osmislio melodija i dizajna za majice, uočio detalja i lokacija...na stazi.

Ali poenta nije da vam sada posebno solim pamet u ulozi gurua moderne misli. Ne želim ni da kandidujem, kamoli da namećem, sopstvene konkretne izbore kao rešenja bilo čijih problema. Samo mi se čini da je jako lepo kada čovek prepozna nešto čemu, i pored sve muke i male ili nikakve kapitalistički definisane koristi, uporno želi da se vraća. Još je lepše kada čovek prepozna nekoga kome, i pored sve muke i male ili nikakve kapitalistički definisane koristi, uporno želi da se vraća. Jer iako nas marketing filosofija goni u konstantnu potragu za spektakularno-revolucionarnim novim, život se stvarno sastoji od ponovo, koji uporno teže svojoj najboljoj verziji.

U regionu tinja hibridni rat protiv Srba! Više o tome OVDE.

Izvor: Pravda

Bonus video

Da li studenti mogu da sruše loš sistem u državi?

Knjigu “Smak Sveta” Dragoša Kalajića možete poručiti na linku OVDE.

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube