Piše: Branko Radun
Dešavanja u Srebrenici su i te kako povezana sa Drugim svetskim ratom. Potomci muslimanskih dželata, pripadnika ustaškog pokreta i satelita Trećeg rajha krenuli su sa zličinima protiv potomaka srpskih žrtava iz Drugog svetskog rata. Ali, najpre da zauzmemo jasan i oštar stav: ne smatramo da su svi Muslimani/Bošnjaci iz BiH zličinci, ustaške pomoćne jedinice i da ne nabrajamo sve moguće kvalifikacije. Ali neosporna je činjenica da za razliku od Muslimana u Livnu, Banja Luci i u mnogim drugim gradovima Bosne i Hercegovine, Muslimani iz Srebrenice su masovno pristupali ustaškom režimu i nanosili zlo svojim komšijama pravoslavnim Srbima. Rimokatolika u Srebrenici bilo je na nivou statističke greške.
Sem poređenja sa holokaustom, bilo je i poređenja egzekcuje u Srebrenici, to je najbolji naziv za dešavanja koja su se desila početkom jula 1995. u Srebrenii, i sa događajem u Blajburgu. Ima sličnosti, ali smatramo da se dešavanja u Srebrenici najbolje mogu usporediti sa dešavanjem u logoru Dahau, posle oslobođenja logora od strane britanskih i američkih trupa. Naime, posle predaje stražara logora, a mnogi od njih su odbijali da se predaju, došlo je do napada zarobljenika na stražare i tom prilikom je stradao određeni broj stražara. Taj incident se vremenom pretvorio u plodno tlo za revizionističku istoriografiju koja je stalno povećavala broj žrtava među stražarima i lamentirala nad njihovom sudbinom. Međutim, bez obzira na broj ubijenih stražara, moglo ih je biti hiljade, oni nisu nedužene žrtve za razliku od pobijenih u logoru Dahau, pa i za razliku od preživelih logoraša koji su od njih godinama trpeli zverstva i uvrede i dočekali svojih 5 minuta.
Za razliku od stražara u logoru Dahau, mnogo više krokodilskih suza je proliveno za ustaškim zlikovcima iz Blajburga, koji su posle godina sadističkog iživljavanja i neuspelog bekstva i sami platili glavom. Ono što se njima desilo nije ni jedan mali deo od onoga što su oni godinama pre toga činili drugima. Naravno, u oba slučaja sigurno da je bilo i nedužnih i onih koji su zaslužili manje kazne. Tako da možemo govoriti da je u ovim slučajevima jedini propust američkih, britanskih i partizanskih snaga bio taj što poraženima nisu pružili fer i pošteno suđenje.
Takva je situacija bila i u Srebrenici. Zločinci pod vođstvom Nasera Orića, bivšeg pripadnika MUP-a Srbije su godinama terorisali srpsko civilno stanovništvo iz srebreničkog i bratunačkog kraja, ali još više Srbe u Srebrenici, koji su kao i mnogi drugi Srbi u gradovima pod muslimanskom. hrvatskom i kasnije albanskom kontrolom preživljavali ono gde blaži, gde teži oblik holokausta. Poslednja srpska žrtva, jedna starica, ubijena je u Srebrenici 11. jula 1995. godine odsecanjem glave. Praksa koju je kasnije nastavila islamska država.
Posle ulaska vojske Republike Srpske u Srebrenicu i njenog oslobađanja iz ruku fašističkih potomaka, odnosno islamskih fašista, kako bi rekao DŽordž Buš mlađi, nad mnogim zločincima je izvršena egzekucija bez fer i pravednog suđenja. To je suština egzekcucija koje su se desile u Srebenici. Posle višegodišnjih zverstava počinjenih nad srpskim civilima i zarobljenim vojnicima neki pripadnici Vojske Republike Srpske su odlučili da uzmu pravdu u svoje ruke. Nisu izvršili genocid, kamoli holokaust, a pogubljeni su samo oni za koje se znalo ili smatralo da su vršili zločine. Među pogubljenima je svakako bilo i nevinih. Ali treba istaći da su među pogubljenima bili samo vojno sposobni muškarci i jedna vojno sposobna žena, pripadnica muslimanskih paravojnih formacija.
Vrlo brzo došlo je do konstruisanja priča o „genocidu“, „novom holokaustu“, o broju od 7 hiljada poginulih, sahranjivanja umrlih Srebreničana izbeglih širom sveta godinama posle 1995. u grobnici u Potočarima. Suština događanja u Srebrenici je da nisu vršena pogubljivanja civila i nedužnih ljudi, bez obzira koliko pripadnika muslimanskih paravojnih snaga je tada pogubljeno. Mogli su saveznici 1945. pogubiti u Nemačkoj i par miliona logorskih čuvara, ali to ne bi bio genocid. Isto tako je i u Srebrenici. Da ne kažemo da je za Jevreje ogromna uvreda kada se Srebrenica poredi sa holokaustom. Kao što je i za Srbe ali i istorijsku istinu uvreda upoređivati neuporedivo Srebrenicu i Jasenovac.
Želeli bi smo za kraj da dodamo da je prilikom izglasavanja deklaracije o Srebrenici u Kongresu SAD protiv odrednice o genocidu glasao kongresmen repeublikanac, član Pokreta Čajanka Pol Ron, osvedočeni srpski prijatelj. A jedna od omiljenih klintonovskih zvezda, glumac Morgan Frimen je u svojoj emisiji o Srebrnici preneo priču jednog Muslimana iz Srebrenice kako su Srbi prešli Drinu iz čista mira, upali u Srebrenicu i činili zločine. To uopšte ne odgovara istini. Srebrenica se ne nalazi na obali Drine, več na obali znatno manje Crvene rijeke i Ćićevačkog potoka, a Vojska Republike Srpske je ušla u grad iz pravca juga. Činili su je Srbi rođeni i odrasli zapadno od reke Drine u Bosni i Hercegovini. Na žalost ta podmetačina o srpskoj agresiji na BiH koja ignoriše činjenicu da su Srbi u Bosni mnogo vekova stariji element od „bošnjaka“ je i danas živa i nju promoviše i kandidat demokrata na američkim predsedničkim izborima DŽo Bajden. Zbog maligne sienenovske propagande teško se promalja istina o BiH a to je da su Srbi tamo starosedeoci a „bošnjaci“ uglavnom islamizirani Srbi te da se u Srebrenici prvo desio muslimanski zločin nad srpskim civilima pa tek posle toga osveta nad pripadnicima muslimanskim formacija.
Šokantan intervju o Vučićevom psihičkom stanju pročitajte OVDE.
Izvor: Vidovdan
