Milošević je imao više susreta sa diplomatom iz SAD Frejžerom, a na samom kraju njihovih razgovora18. maja 1995. godine Milošević je poručio: „Muslimanski vojnici u Bosni napadaju srpske civile i onda se skrivaju u sigurne zone pod zaštitu UN kao ratne izbeglice. Karadžić zna šta oni rade. Muslimani koriste sigurne zone kao sklonište za pljačku i ubijanje srpskih civila. Bojim se da će Karadžić zatražiti od Mladića da se osveti. U tom slučaju, imaćemo katastrofu u Bosni“ i zatražio od Frejžera da ovo upozorenje prenese državnom sekretaru, Vorenu Kristoferu.
Sekretar za odbranu Vilijam Peri potvrđuje strepnje: „Bilo je dosta onih u SAD koji su pretpostavljali da nešto tako može da se dogodi. Mirovne snage koje su postojale u Bosni pod imenom UNPROFOR, nisu bile dovoljno snažne da to spreče. Obim te tragedije je uticao da se krene napred ujedinjenim snagama koje su dovele do Dejtonskog sporazuma. Tragedija u Srebrenici bila je okidač za preokret u dva pravca: prvi je da se radi na Dejtonskom sporazumu, a drugi je da se snage čije će jezgro činiti NATO, uvedu kao mirovne snage u Bosni. Naši saveznici koji su imali vojnike na terenu u okviru UN snaga, bili su jedinstveni da će se povući ukoliko mi podignemo embargo na oružje bosanskim Muslimanima. Između te dve stvari postoji veza“.
Balkansko odeljenje CIA završilo je 1. juna 1995. godine analizu „Perspektive za istočne enklave posle UN povlačenja“.
U njoj se prognozira da će srpske snage za šest meseci, a najdalje za godinu dana, da zauzmu enklave.
„Vođstvo bosanskih Srba već dugo nastoji da eliminiše muslimanske regione u istočnoj Bosni. U diskusijama o konačnom teritorijalnom rešenju, Srbi su često nuduli da menjaju srpske delove Sarajeva za istočne enklave“, navedeno je u analizi.
Upozoreno je da one predstavljaju pretnju za srpsku kontrolu regiona, jer preseca srpsku komunikaciju sever – jug.
Za Srbe je postojanje ovih enklava neprihvatljivo jer predstavlja deo dugoročnog plana povezivanja s muslimanima u Sandžaku.
„Iako su teoretski demilitarizovane kao deo sporazuma koji je sklopljen posredstvom UN 1993. postale su skloništa za gerilske bande bošnjačke vlade koje upadaju na srpske teritorije“, navedeno je u dokumentu.
Na sastanku Glavnog komiteta o Bosni, održanog 14. jula raspravljalo se o telefonskom pozivu francuskog predsednika Širaka predsedniku Klintonu. Širak je, prema telegramu Aleksandra Veržbova, suočio Klintona s predlogom „ili – ili“.
On je tražio da SAD, zajedno sa Velikom Britanijom i Francuskom pošalju kopnene trupe i povrate Srebenicu ili će Francuzi da se povuku.
Veržbov je izvestio da je načelnik Generalštaba Šalikašvili pozvao svog francuskog kolegu koji je smatrao da je Širakov predlog „smešan“.
Ali, Komitet je trebalo da odgovori na Širakov „gambit“.
Dok je predstavnik Stejt departmenta tvrdio da će „napuštanje enklava da potkopa mape Kontakt grupe i vodi neizbežnom padu Sarajeva“, CIA je smatrala da pad Goražda nipošto ne znači pad Sarajeva, jer je Sarajevo mnogo lakše za odbranu, nego Goražde.
Klinton je u telefonskom razgovoru rekao francuskom predsedniku Širaku, koji je tražio vojnu akciju: „Nešto mora da se učini i uključiće pretnju vazdušnom silom. Ako ima šanse da se bude efikasno, Mladić mora da veruje da to zaista i mislimo. U prošlosti je udario samo po prstima. Moramo mu preneti dve poruke – jednu javnu i jednu privatnu. Privatna mora da bite vrlo specifična po veličini i obimu odgovora, tako da zna da to mislimo. Srbi moraju da vide fizičko kretanje vojnih snaga, da vide da ne blefiramo. Ako to učinimo, može se desiti nekoliko stvari: mogu se uzeti taoci – civilno i vojno osoblje koje je izloženo mora da se skloni do petka. Imamo posla sa ludakom koji ima holandski bataljon u rukama. Ne možemo isključiti pomisao da Mladić pobije Holanđane“.
U razgovoru s britanskim premijerom DŽonom Mejdžorom 19. jula, Klinton je rekao: „Mladić je pametan čovek, on će da uzvrati i da uzme taoce, ako bude mogao“.
Da bi bombardovanje bilo mogućno, bilo je potrebno da se eliminišu Ujedinjene nacije.
Butros Gali je opisao kako je išlo isključivanje UN iz operacija u Bosni i kojim trikom se poslužila Madlen Olbrajt kako bi omogućila da počne bombardovanje srpskih položaja.
„Isključivanje je sprovedeno u nekoliko faza. Početak je bio Samit održan u Londonu 21. jula. Amerikanci su bili glavni nosioci ove ideje, a među njima isticala se ambasadorka u UN, Madlen Olbrajt. Ona je uoči sastanka u Londonu, tražila da se svi ostali jednostavno stave pred svršen čin, da im se kaže da su Amerikanci tako odlučili i da tu više nema rasprave. To je zaobilazilo komandanta UNPROFOR-a u Bosni, francuskog generala Žanvijea, čemu se francuski predsednik Širak protivio, Takav, vaninstitucionalni način dezavuisanja UN nisam mogao nipošto da prihvatim. O tome sam imao veoma neprijatan razgovor generalnim sekretarom NATO, Vilijom Klasom. Ambasadorka Olbrajt u to vreme širila je različite glasine o mom stavu prema različitim državama – članicama SB UN. Ja sam 25. jula u razgovoru s državnim sekretarom Kristoferom rekao da ne želim Amerikancima da dam „blanko ček“, sve dok Savez NATO ne postigne sporazum i dok se ne izjasni svih 16 država. Posle masakra na Markalama 28. avgusta, sledećeg dana, 29. avgusta, došlo je do prave diverzije. Madlen Olbrajt se iza mojih leđa dogovorila s mojim zamenikom, Kofijem Ananom iz Gane. On je civilnim i drugim zvaničnicima UN poslao naređenje da se odreknu svojih veto ovlašćenja u Bosni. Tako je odluka o vazdušnim napadima stigla isključivo u ruke NATO i od tada je NATO postao jedino nadležan za krizu u Bosni. To će kasnije imati presudnu ulogu u stavu prema Kosovu i ignorisanju UN u odluci o bombardovanju Jugoslavije“, ispričao je u razgovoru u Kairu, Butros Butros Gali.
Bio je to „deal“ tada već uigranog dvojca – Kofija Anana, koji je nasledio Galija na mestu generalnog sekretara UN, i Madlen Olbrajt, koja je bila Klintonovo državni sekretar.
Butros Gali nije reizabran na mesto generalnog sekretara upravo zbog toga što nije bio kooperativan sa američkim zahtevima, za razliku od Kofija Anana, koji je bio spreman da deluje „iza leđa“ svog pretpostavljenog i tako se dočepao mesta generalnog sekretara UN, a kasnije i Nobelove nagrade za mir.
Bombardovanje srpskih položaja u Bosni počelo je 30. avgusta.
Operacija se imala naziv „Odmerena sila“.
Vilijem Pfaf, dugogodišnji evropski šef dopisništva „International Harald Tribune“, napisao je: „Evropskim prestonicama tek preostaje da shvate poniženje Evrope u ovom što bi se moglo nazvati jugoslovenska završnica. Danas su Sjedinjene Države ponovo evropski lider.“
Ričard Holbruk je oduševljeno dočekao ove reči: „Pfaf je odmah shvatio ono za šta će drugima biti potrebni meseci: da je bombardovanje NATO označilo istorijski razvoj u poslehladnoratovskim odnosima Evrope i Sjedinjenih Američkih Država.“
Kreće škola, a Šarčević preti učenicima. Više o tome čitajte OVDE.
Izvor: Danas
