Piše: Boško Ćirković Škabo
Nisam baš imućan čovek. Nemam đenge, a ni želje, da se iskitim visokotehnološkim brendiranim proizvodima. Opet, stvarno nemam novca da kupujem jeftino. Probao sam. U praksi sam se uverio da je mnogo ekonomičnije ne menjati par godina jedno, višestruko skuplje a kvalitetnije, crevo za tuš, nego svake dve nedelje kupovati jeftine kineske pandane. Prošlog leta mi je beogradska teška česmovača dokusurila ketler. Pošto baš nisam bio u fazonu (eufemizam za: nisam imao novca?) da potrošim više od sto evra za tzv. premijum brend, a još manje da bukvalno bacim dva soma na nekakav VIUMIUKSIU, ubedim sebe kako je „Gorenje“ zlatna sredina. Tako mi je delovalo i po ceni i po dizajnu. A u glavi su mi još uvek odjekivale nabudžene eksSFRJ reklame kompanije iz Novog Velenja. Potpuno sam zaboravio na članke o vrcavim raspravama između Vučića i eksploatisanih valjevskih radnika „Gorenja“. Mislio sam da je i dalje „zdelano v Slovenijo, EU“. Epilog šopinga je da još koristim to kuvalo... ali isključivo u kombinaciji sa filtriranom vodom jer je njegov filter protiv kamenca od starta van funkcije. A ne radi se o komplikovanom senzoru. Samo je neki genije je na pogrešnu stanu zavario držadž za najobičniju mrežicu (čija poenta i jeste da može lako da se izvadi i očisti) tako da je ista prosto otpadala pri svakom sipanju vode iz aparata. Neka, ko da se cima da reklamira proizvod vredan pedesetak evra, pogotovu kad vrši osnovnu funkciju zagrevanja vode za kafu, čaj i dalju pripremu obroka!? Život se normalno nastavio. „Gorenje“ je dobilo samo minus u svesčicu.
Ovog leta nam se pokvario frižider. Posle više od deset godina besprekornog rada na ćudljivim EDB naponima, pored sve učestalijih lokalnih strujnih udara (uzrokovanih naprednim delovanjem četiri okolna gradilišta), poklekao je usled mehaničkog oštećenja vrata. Nisu dobro dihtovala i njegovo motorno srce je posustalo. Leti se, po Marfijevom zakonu, svima kvare frižideri, klima uređaji i ventilatori. Tako se bar meni, iz dosadašnjoh iskustava, čini. Redovno nailazim na suženi izbor traženih proizvoda u „platnom razredu“. Tek smo izašli iz vanrednog stanja, štek nula, kvar iznenadan, ja bez kreditne kartice ili čekova... Bukvalno sam morao da iscimam majku, kako bih imao opciju plaćanja na rate. Prvih par izbora sa interneta su svugde bili nedostupni ili sa rokom isporuke od dve i više nedelja... Tako opet završim sa „Gorenjem“ u nivou cene prosečne srpske plate. Ali kao ful priča, no frost, ovo-ono...Supruga je od starta bila skeptična prema frižideru domaće napredne proizvodnje. A ja je, patriota, još ubedio kako je to super zbog bržeg servisa i duže garancije, tandara-mandara-broć... Isporuka u roku od sedam dana!? Odmah sam se glasno zapitao da li se to frižider proizvodi tek kad ga prodaju ili možda taj dan kreće peške iz Valjeva. Smejali smo se... i mi i zaposleni u „Tehnomaniji“... Zaboravili smo da: ko se poslednji smeje...
Stvarno je stigao tačno sedmi dan. Otpremnica iz valjevskog „Gorenja“. Nema veze, očekivali smo pa smo se snašli. Ali mesec i po dana kasnije je počeo nekako čudno da se čuje. Nakon par dana tandrkanje je prestalo. Sa njim i rad motora frižidera. Sa njim i rok važenja sve hrane koje sam imao u njemu. Bio je četvrtak predveče. Okrenuo sam broj centrale naveden na garanciji. Nema odgovora. Sutra ujutru sam pokušao opet. Ništa. Okrenuo sam jedan od dva licencirana servisa u Beogradu i oni mi dadoše pravi broj centrale. Neki broju u Novom Sadu. Odmah sam okrenu i uredno prijavio situaciju. Ostavio sam i svoj i ženin broj. Ona je uglavnom kući, ja umem da budem i na poslu i na treningu i na Balkan infu ponekad... I... ništa do ponedeljka. SDO vikend.
U ponedeljak sam ponovo nazvao centralu. Znali su za slučaj bez uzimanja detaljnih podataka o proizvodu. Kažu da su me serviseri neuspešno zvali na oba broja u subotu. Bezočna laž. Ponovo ih zovem da ljubazno upitam na koji mejl da pošaljem skrinšatove (nepostojanja) propuštenih poziva u subotu. Nakon odgovora da nema potrebe, serviseri se javljaju u roku od petnaest minuta. Dogovaramo se za danas dok sam za kasom u radnji. Zamolio sam samo da se jave na drugi broj...
Nadica me je nazvala nekih pola sata pre nego što sam odlučio ovo da napišem i objaim. Momak iz servisa tek otišao. Sutra će podneti izveštaj o smrti frižidera. U roku od dva dana bi trebalo da nam se jave iz „Gorenja“. Inače, ovo je samo njemu petnaesti slučaj kvara tog istog modela ovog leta. U pitanju je ustanovljena fabrička greška: neprobušena rupa za nekakav odvod vode negde. Ne znam, nisam stručnjak za frižidere. Ali jesam diplomirani ekonomista. Čak ni ta diploma nije nužna da bi se znalo da je garancija usluga koja se kupuje u sklopu proizvoda. Nazvao sam centralu servisa da upitam kome da se žalim, kako ne bih pisao ovu vrstu teksta ili morao da tražim pravnu pomoć i satisfakciju. Uspeo sam samo da saznam da radnica koja se javlja na telefon (ako me i ona nije bezočno lagala): nema nad sobom nikakvu instancu kojoj mogu da se obratim, nema nikakve izveštaje servisera na terenu, kamoli saznanja o ponovljenim slučajevima greške na istom modelu frižidera, čak i da ona uopšte nije zaposleni kompanije „Gorenje“ nego firme koja „samo piše naloge za servisere“... Spoljna temperatura oko trideset i drugog podeoka...
Mladić iz servisa je nagovestio da se većina slučajeva završila povraćajem novca. Devojka iz servisnog centra je rekla da se žalim trgovini, iako su mi u trgovini eksplicitno rekli da je za garanciju zadužen proizvođač (čiji pečat i jeste i na otpremnici i garanciji). Strana fabrika eksploatiše domaće radnike i slobodno maltretira domaće potrošače... "Svi smo mi banana jer je država banana", što bi rekao Ikac onomad. Kuckam sad ovo realno potpuno bespomoćan, za sopstveni novac osuđen na neodređeni broj porodičnih SDO... I sve nešto razmišljam: kad bi mi život zavisio od presađivanja organa brendiranog „Gorenje“ - makar znao da je poreklom iz Japana, od pripadnika klana koji se tradicionalno ekskluzivno bave uzgojem i presađivanjem baš tih organa; a ne iz neke lokalne mesare, u kojoj potplaćeni studenti medicine kasape kidnapovane beskućnike - pre bih odabrao da umrem ko čovek. „Gorenje“ kec u dnevnik i zaključna za kraj godine! Toliko od mene i mog budžeta. Vidimo se opet... Nikad.
Još jedan Škabov članak možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
