Piše: Boško Jakšić
Posle svih diplomatskih tumaranja po evropskom zapadu i istoku, potom i dalekom istoku Azije, Aleksandar Vučić konačno je otkrio Ameriku.
Predsedniku Srbije trebalo je nekoliko besanih noći i nešto vremena u Ovalnoj sobi Bele kuće da potisne u zaborav sve oduševljenje Angelom Merkel, gvozdeno prijateljstvo s Vladimirom Putinom i čelično bratstvo sa Si Đinpingom i da ushićenim potpisom promeni spoljnopolitički kurs Srbije.
Tako, barem na prvi pogled, deluje ceremonija o normalizaciji ekonomskih odnosa Srbije i Kosova. Sama ta činjenica mogla bi da deluje kao „istorijski prodor” – koji bih lično zdušno pozdravio – ali i pretekst, kontekst i posledice suviše su magloviti da bi zasluživali divljenje.
Za početak, pregovaračka platforma s kojom se Vučić pojavio kod Donalda Trampa. Koja platforma? Ko učestvuje u složenom procesu koji određuje pravce spoljne politike? Da li su skupština ili vlada dale ikakva ovlašćenja predsedniku? „Pa šta?”, rekao bi Vučić, koji domaćoj javnosti prodaje gorostasnu ličnu hrabrost, da bi u spoljnopolitičkoj minijaturi iz jedne euforije upadao u drugu.
U republikanskoj monarhiji, u šta se zemlja pretvorila, nekrunisani kralj određuje sve, pa i odnose sa svetom. Otići na tako važan sastanak, a ne povesti ministra inostranih poslova, na diplomatskom nivou je sramota koja ne može da se pravda bilo kakvim koalicionim kombinatorikama oko srpske vlade.
Kada je tako, onda i tretman bude onakav kakav je bio. Dvojica balkanskih molilaca, za razliku od svih sličnih ceremonija koje pamtim, posađena su za servis-stočiće na dve strane Trampovog stola da bi skrušeno potpisali ono što se od njih tražilo.
Vučić je sveden na meru koja dramatično odudara od njegovog velelepnog predstavljanja sopstvenom narodu. Sićušan pred Trampom, koga će, bez obzira na sve, hvalisavo ugraditi u sopstveni si-vi. Baš kao što je to radio s Putinom, koji ga je, zakasnelo smo saznali od brbljivog Marka Đurića, puštao da ga čeka po sat i po.
No, nema u tome nikakvog iznenađenja. Predsednikov hibris, posle hvalospeva o penkalu i ključu – delovima standardne turističke ponude Bele kuće – brzo je našao novo objašnjenje: sve za Srbiju. Pošto je bitno šta je doneo, a ne na čemu je u Ovalnoj sobi sedeo, da vidimo šta je doneo. Šta je to „sve za Srbiju”?
Vučić je ponovio da nema šanse da potpiše nezavisnost Kosova. Tramp je rekao – Okej, odgodićemo to za godinu dana, a sada ima da se potpiše ono što mi je važno uoči novembarskih izbora.
Sem nešto vode i kilovata iz Gazivoda, sve ostalo je velika američka investicija. Najvažniji (i dalje sporni) prirodni resursi Kosova, modaliteti njihovog korišćenja i razvoj ekonomskih veza između Beograda i Prištine, eksplicitno se stavljaju u interesni portfolio američkih privrednih subjekata.
Američki krediti za gradnju puteva i železnica. Pretpostavke za kupovine američkog tečnog gasa. Biće da je „mini-šengen” neko iz Vašingtona ranije došapnuo Vučiću.
Ako prenebregnem član sporazuma koji se odnosi na rad na dekriminalizaciji homoseksualnosti u 69 zemalja sveta – što je takođe predmet borbe za američke birače – sve ostalo više lični na neki bliskoistočni sporazum nego da dogovor Srbije i Kosova.
Kakve veze imaju Vučić i Avdulah Hoti sa proglašenjem proiranske libanske šiitske milicije Hezbolah za terorističku organizaciju? Posle posredovanja SAD u normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata, ovo je još jedan Trampov lični poen koji će koristiti da odobrovolji jevrejski lobi, ali i veliki poklon Benjaminu Netanijahuu, koji se već hvali da će Kosovo biti prva zemlja muslimanske većine koja će imati ambasadu u Jerusalimu.
Vrhunac Trampove političke instrumentalizacije sporazuma tiče se Izraela. Srbija sa svoje liste briše zemlju koja nije priznavala Kosovo, a zauzvrat premešta ambasadu iz Tel Aviva za Jerusalim. Zašto Srbija, posle SAD i Gvatemale, prihvata da otvoreno krši rezoluciju Saveta bezbednosti? Kada se ne obazireš na Rezoluciju 478, kako ćeš sutra braniti Rezoluciju 1244?
Šta Srbija dobija od jednog ovako provokativnog čina, koji je direktno konfrontira s najvećim delom međunarodne zajednice? Realno bi bilo pomisliti da nagrada mora da bude obilna, ali plašim se da je Vučić ovu klauzulu potpisao samo da bi kupio vreme pre konačnog zahteva: priznanja nezavisnosti Kosova.
To takođe znači da ne verujem u teatralnu TV zbunjenost: šta ovo Tramp priča? Kakva ambasada Srbije u Jerusalimu? Jeftina predstava za javnost. Bolje da ispadne da su mi nešto podmetnuli a nije bio trenutak da pravim skandal, nego da bude jasno kako sam se jeftino prodao.
Lukavi Tramp pustio je Vučića da živi u uverenju da bez njega neće rešiti Kosovo – čime Srbija ugrožava odnose sa marginalizovanom EU, koja se u vašingtonskom sporazumu simptomatično i ne pominje. Tek što se uskladila s Briselom oko Belorusije, srpska diplomatija se u svom cik-cak lutanju ozbiljno zamerila iznenađujućim preseljenjem ambasade za Jerusalim.
Da li je sve, uključujući odricanje od 5G mreže „Huaveja” i nerazumno polemisanje s portparolkom Kremlja, tektonski zaokret u spoljnoj politici Srbije?
Nemam lično problem s priklanjanjem Zapadu. Problem je politika bez vizije i konzistentnosti, koja uvek vodi konfliktnosti. Kao što danas Vučić potire mnogo onoga što je s ličnim oduševljenjem ostvarivao s Putinom i Sijem, tako će mu sutra dunuti da se vrati Istoku.
Busola Vučićeve diplomatije potpuno se razmagnetisala. Dok god predsednika vodi neobjašnjivo instant udvorištvo u strahu od Kosova, Srbija je u opasnosti. Prekomerne lične ambicije po pravilu zamagljuju vidike.
Da li će ponovo pasti prištinska vlada, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
