Piše: Boško Ćirković Škabo
Lagano sam ubrzavao kroz sumrak. Baš prikladno: zdrav trk ka zelenom tepihu. Kroz drveće na obodu šume su već dopirali: žamor, etno zvuci i svetlo velikog platna. Gomila stolica i još veća gomila sveta na poljani, pod (Bogu hvala) vedrim nebom. Protrčao sam kraj svega toga do prve klupice u senci. Obrisao znoj, presvukao se u trenerku i šuškavac i sigurnim laganim korakom se zaputio međ sve te sigurne lagane ljude. Sensei-direktor-doktor Dalibor iskreno nasmejan posle lepog iskustva na Mokroj gori je bio jasan znak da će veče biti izuzetno.
Ispozdravljao sam se sa dragim ljudima koje ne viđam dovoljno često i sa brojnim gostima iz drugih gradova Srbije i Republike Srpske, pridošlim specijalno zbog premijere. Kada su se reflektori zasijali, seo sam na travu u prvim redovima, presrećan što nije vlažna i još više što nema dovoljno stolica za sve nas. Tokom Daliborovog kratkog obraćanja se sigurno i iz aviona koji je u tom trenutku nadletao Košutnjak mogao čuti nalet emocija. Potom je pušteno i remek delo zbog kojeg smo se skupili te nedeljne večeri...
„Dani divova 2“ je drugi film našeg prijatelja, profesionalnog kuvara i ultra maratonca, Dušana Nesterovića. Čoveka koga su divne kolege, iz restorana u Nemačkoju u kojem trenutno radi, to veče „pokrile“ i spakovale u avion. Film je nominalno o učešću Dalibora Daničića i Jelene Filipović na „Stazi divova“, najtežoj, najdužoj , najstrmijoj i najlepšoj planinskoj trci u Evropi. Ali mnogo više od toga film govori o ljudima, njihovim razlozima, uzrocima, zahvalnosti, nadi i budućnosti. Kad pričaju ili pišu o produktima popularne kulture, stručni komentatori obično vole da upozore na „spojlere“ (iliti „kvariše“, u duhu brata Brke sa Dorćola). I odmah nakon što pratiocu izlaganja bace rovca, bace i kvarišu da definitvno pokvari užitak. Ali isticanje najjače scene i rečenice u ovom monumentalnom filmu ne vidim kao kvarišu. Pre vidim kao još jedan motiv da film zaista pogledate i osetite. Momenat kada Daliborov bratanac, tokom trčanja poslednjeg od 50 (pedeset!!!) krugova oko kuće, zadihan, od srca na aplauze odgovara rečenicom: „Ajde sada ti i tata da trčite a mi da naijamo.“... To tera da „ozbiljan odrastao čovek“: zastane, razmisli, postidi se, razveseli se i uveren nastavi borbu za budući svet dece. Ostalo vam
Nakon sat i dvadesetak minuta je usledilo iskren gromoglasan aplauz svih prisutnih. Dule se zahvalio svim ljudima poimence navedenim na špici, koji su energijom i sredstvima pomogli ostvarenje, i pred platno pozvao prvo čitavu ekipu učesnika, potom i svoju devojku...koja mu je par trenutaka nakon toga postala i verenica... Čisto da se dugogodišnji sled stvarnih događaja vezanih za UTS nastavi odvijati u filmskom maniru.
Poslao sam pogled na svoje u razvaljene patike za trčanje, pa u vedro nebo i zahvalio se što mi je auto ostao parkiran na Ćordolu. Moglo se ljudski nazdraviti za premijerno prikazivanje fantastičnog filma i još fantastičniju veridbu. Usledili su divni časovi: divna rakija, divni razgovori i najdiviji ljudi. Kako je Dalibor kasnije doktorski napisao: „i da smo samo ćutali sinoć, mislim da bi sve odzvanjalo od ljubavi.“ Konačno sam susreo i čuvenog oca Petra iz Manastira Tumane, ozbiljna glava. Živ Čovek. Raspoloženje nije uspelo da pokvari ni to što sam, noseći đubre ka kontejneru preko dečijeg igrališta kroz mrak, zaboravio na žičanu ogradu i pao kao sekira. Uostalo, trenerka je izdržala a finiš večeri je doneo živopisno proputovanje kući preko Novog Beograda. Bilo je tu i #ljubibraaat komunikaciju sa nadležnim za sprovođenje ZOBS i lutanja po po pogrešnim pustim blokovima... Ali, što kažu, to je već druga priča koja i nije baš za priču... Bolje pogledajte „Dane divova 2“ na UTS jutjub kanalu:
Kakav život, takav film. Kakav film, takva premijera. Hvala Bogu za sve razloge. Pre svega za ljubav i decu.
Kako je Miloš Biković završio u Nagorno-Karabahu, saznajte OVDE.
Izvor: Pravda
