Piše: Boško Ćirković Škabo
Pandemija virusnih i medijskih oboljenja ne jenjava. Nova normalnost je, sada je to i najvećim skepticima ili optimistima postalo jasno, tu da bi ostala. Jednom kad se čovek odrekne bilo koje vrste slobode sistem mu je ne vraća bez ozbiljne borbe. Po pravilu se cena te borbe čini većom od izgubljene slobode. Takvu slobodu brzo prekrije gomila „aktuelnosti“ i, na koncu, zacementira zaborav.
Pre neki dan sam raspremao orman. U jednoj ofucanoj kartonskoj kutiji fenski kanadskog viskija našao sam gomilu starih karata. Među onima za koncerte, bioskopske i pozorišne prestave našle su se i čudnovato jednostavne avio karte - papirići nažvrljani rukom. Prvo me spucao fleš ulaska na aerodrom kao na autobusku stanicu, potom ljudi koji puše na pušačkim mestima, pa stajanja tokom leta Tivat – Beograd i naposletku Dajsa i mene, kako žvaćući kevine punjene paprike na gajbi na Maju, zbunjeno gledamo direktan prenos zakucavanja drugog aviona u njujorške kule bliznakinje. Sledeća scena je oduzimanje paste za zube i šampona zbog dvadeset mililitara viška volumena i kupovina preskupih rakija u fri šopu jer nije red ići na gostovanje u inostranstvo praznih ruku. Saldo: dupli trošak za ličnu higijenu, trodupli za alkohol. Zaključak: strah je dobar za ekonomiju, sloboda nije.
E, da... Bin Laden, koji je bio gud gaj kad se borio protiv Sovjeta u Kabulu je sudbinskog 11.9. postao bed gaj nambr van – frontmen svetskog terorizma. Kasnije je odstreljen dronom i mreža mu je rasformirana. Nikad više nije ponovljen sličan napad, niti su u bilo kom prethodnom napadu korišćene paste za zube, šamponi, flašice vode ili rakije... kamoli tačno određeni formati tih proizvoda... Ali drndanje miliona pred letove je zadržano, kao, uostalom, i kazamat Gvantanamo. A sloboda kretanja svetskim vazdušnim lukama je zaboravljena.
Da li aktuelnu situaciju dodatno komentarisati? Drugari su doleteli iz Španije da provedu praznike sa svojima... Možda i duži period, kad se uzme u obzir šta se po Evropi dešava i najavljuje, kao i da se kola uvek lome na strancima (bez obzira na papire i savršen akcenat). Bili su presrećni da plate povišenu cenu mandatnih testova u Srbiji. U EU su oko 50 evra skuplji. Pritom test ne sme da bude stariji od 48 sati, što znači da mora da se radi neposredno pred polazak. Dešava se da rezultati ne budu gotovi odmah. Onda ih EU doktori pošalju srpskim kolegama avio-poštom. Tu na scenu stupa Carina, na kojoj, zbog gužve, papirići probleje 5-6 dana i...džabe ste krečili. Fin poslić, nema šta. Nova normalnost je mnogima maćehica ali ponekom i baš brižna majka koja daje fin džeparac.
Očigledno je da će testovi i haj tek džidžabidže za zdravstvene provere (p)ostati deo rutine putovanja preko državnih granica. Što reče Dejvid Ajk: „Prokleto pametan virus! Ima prokleti pasoš!?“ Previše je finog džeparca finih proizvođača u igri. Pritom, Konrad-19 neće biti odstreljen dronom, niti će njegova organizacija biti rasformirana… makar dok je ovog sveta i veka...
Ne znam da li ću u skorije vreme izlaziti iz Srbije. Osim što nisam psihički spreman za novu normalnost graničnih prelaza, prosto nemam toliko love da je zdrav bacam na testove. Bolestan svakako ne putujem. Ali najava masovne distribucije vakcina je nešto što treba sve da nas raduje. Hvala Bogu, ne živimo u Bundensrajhu ili Španskoj inkviziciji: neko će se instant ubosti, neko će prvo da proceni posledice po prve, neko se neće nikada... Neko veruje i moli se Bogu, neko veruje i moli se modernoj nauci, neko veruje i moli se sjajnom ekranu... Neki od demijurga će valjda pomoći. Histerični kolektivni strah će valjda splasnuti i kolektivni imunitet porasti. Lansiraće Veliki brat novi strah ali ćemo valjda ponovo moći normalnije da se krećemo makar po Srbiji.
Tu dolazimo do poente naslova i plana koji sam hteo da izložim svim dobronamernim kolegama. Naime, od kako je Predsednik-svega-pod-ovim-delom-kape-nebeske proglasio vanredno stanje, prilično sam se isključio sa niti globalne paukove mreže i priključio na antene kreativnih energija u etru. Čini mi se da mi je to u dobroj meri spasilo glavu. Mada neki, i dalje priključeni („zbog posla“ ili „informisanosti“), kažu da sam flipnuo. Cenim što makar to iskreno kažu. Opet, u par dana oko prohujalog globalno konvencionalnog PRAZNI-ka, krunisanog epskim ritualnim nastupom Dejvida Gete ispred Luvra, pogledah i preslušah brdo domaćeg repa novijeg datuma. Skapirao sam da je respektabilan broj starih i novih kolega krenuo istim putem. Čini mi se da se uvećao broj ljudi koji su kreativno i snažno iskoristili višak vremena i energije. Bilo čije kukanje za nedostatkom „prave“, „dobre“, „stare“, „ovakve“ ili „onakve“ muzike, energije,
poruke... mi je oduvek bilo bespredmetno i jadno ali uz ove sadržaje je sve to još očiglednije. Na domaćoj rep sceni bukvalno ima svega...ima i poruke...ima i svvega... I dobrih pesama i kreativnih video radova... Svih brzina i tehnika... iz raznih sredina...
Problem je jedino u predstavljanju tolike slobodarske energije kao pobedničke, što ona u suštini i jeste. To se neće desiti u beskrajno usitnjenim kolonama. Spasenje se dostiže kroz zajedništvo. To se neće desiti kroz hladne brojeve, u virtuelnom prostoru. Spasenje se dostiže u stvarnosti. U situaciji kad su: gastarbajterske-avioni-kamioni-klabing šeme pod ozbiljnim udarom pandemije straha prema auslenderima a njihovi akteri nestrpljivi ljudi-brojevi-sa-troškovima-sjaja; gramzivi-avioni-kamioni-sponzorisani-megafestivali u finansijskim dubiozama, neizvesnih budžeta i godinama unapred obećani A listama podobnih poznatih; javlja se (džedajskim rečnikom): „Nova nada“. Šansa
da ljudi zaljubljeni u muziku, poeziju i znojavi nastup bez plejbeka konačno počnu da krstare zemljom i zarađuju pošten dinar (po dinar...pogača), od zadimljenih birtija do sportskih hala.
Za to niko ne mora da se odrekne sebe i specifičnosti, da se formatira po nekakvom „svetskom trendu“, „ukusu publike“, „pravoj priči“, „aktuelnoj produkciji“... Naprotiv, svako treba da uloži originalnu energiju u izgradnju infrastrukture za taj poduhvat. Pobedničke infrastrukture, koja bi potom ostala za sledeće – decentralizovanog (čitaj: debeogradizovanog) sistema lokacija, događaja i, pre svega, ljudi vođenih idejama slobode i stvaranja. Mreža dobrih domaćin u svom mestu i rado viđenih gostiju u svakom drugom. Sa jedinim kreativno-etičkim ograničenjem: „Zajebi šta ne bi neko da uradio tebi!“. Ako to uradimo zajedno, u stvarnosti, u direktnim susretima i komunikaciji kreatora i publike, možemo sve zacementirati sopstvenim virtuelnim promotivno-komunikacionim produktima-mrežama… Posle toga bi bile nebitne aktuelne rutine na državnim granicama jer bi granica PokretaAktivnihNezavisnihKreatora u Srbiji bilo samo nebo.
Šta čekamo, sestre i braćo, pelcovanje je već počelo!?
Škabovu kolumnu o praznicima možete pročitati OVDE.
Izvor: Pravda
