Intreviju prenosimo u celosti.

Povodom predstojećih pregovora vlasti i opozicije i vanrednog izlaska na birališta, koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio za april 2022. godine, Đorđević je rekao je istakao da izbora neće biti ukoliko ne budu slobodni. Prema njegovim rečima, ideja da se pregovara sa Vučićem je poražavajuća, jer se opozicija svodi na marionetu koja treba da igra svoju malu ulogu u prikazivanju Srbije kao demokratske države. On je istakao da režim već uveliko lobira da njihov čovek zauzme mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve posebno, te da su se posebno izdvojili episkop Irinej Bulović i mitropolit Porfirije.

Jesenas ste zvanično ušli u političku arenu osnivajući pokret “Oslobođenje”. Tokom našeg prethodnog razgovora, u nekoliko navrata ste isticali da Srpska napredna stranka za vas nije politička, već mafijaška organizacija. Jeste li i dalje pri tom stavu ili se nešto u međuvremenu promenilo?

U mom stavu se ništa nije promenilo, zato što se u postupanju SNS prema Srbiji, njenim građanima, srpskim nacionalnim interesima i, u krajnjoj liniji, budžetu Srbije i novcu građana, ništa nije promenilo.

SNS je mafijaška organizacija jer je zarobila Srbiju i posmatra celu državu kao plen koji treba razdeliti i opljačkati i u tu službu je stavila sve resurse – od institucija koje je okupirala do kriminalnih grupa. SNS je mafijaška organizacija jer smo za njene vlasti dobili i politička ubistva Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića, jer su se drznuli da se usprotive Vučićevoj politici prema Kosovu, jer smo imali i pokušaje ubistva Borka Stefanovića i novinara Milana Jovanovića, jer u vrhu te vlasti imamo doktora Zemunskog klana. Pravosuđe, policija i službe bezbednosti su, uz časne izuzetke, stavljeni u zaštitu mafijaških poslova SNS-a, dok Srbijom vladaju navijačke grupe i narko-karteli. Šta je kriminal, ako ne prezaduživanje zemlje, Beograd na vodi, Jovanjica, Krušik, prodaja PKB-a, Rio Tinto, Linglong, poklanjanje stranim investitorima naše zemlje, vode, rude, vazduha… Ovakvih primera ima na stotine. Pokret Oslobođenje smo osnovali upravo sa svrhom da oslobodimo Srbiju od te pošasti.

Čini se da je od te priče o Srpskoj naprednoj stranici malo ko mogao da čuje šta je vaš plan i program. Za šta se zalaže vaš pokret i šta biste vi drugačije radili od aktuelnog režima, ukoliko biste došli na vlast?

Pokret Oslobođenje se ne bori za vlast, naš pokret se bori za to da smeni režim Aleksandra Vučića i razmontira njegov autoritarni i kriminalni sistem koji se u ovoj zemlji gradi od 2012. godine.

Kad vratimo slobodu, kad institucije opet budu nezavisne, mediji nepristrasni, a izbori slobodni, onda neka se stranke i pokreti kandiduju sa svojim programima za razvoj Srbije, a narod će na fer izborima slobodno da odlučuje. Do tada, naš cilj i naš program je samo oslobođenje Srbije: oslobođenje od izdaje, oslobođenje od pljačke i oslobođenje od nedemokratije i neslobode. To su glavne teme u Srbiji: izdaja Kosova i pljačka Srbije. I uz to, nedemokratija koja im omogućava da to rade bez mnogo otpora.

Za predsednika Srbije Aleksandra Vučića ste u nekoliko navrata isticali da izdaje nacionalne interese i da je predao Kosovo. Zbog čega to mislite?

Od 2012. godine, kad je došao na vlast, Aleksandar Vučić je najpre tehničke pregovore podigao na statusni nivo i legitimisao ratne zločince kao pregovarače. Već 2013. godine Briselskim sporazumom je takozvanoj državi Kosovo predao gotovo sve atribute državnosti: dao im je carine i granične prelaze, predao im je srpsko pravosuđe na severu Kosova, silom je integrisao srpske sudije, tužioce i policajce u tzv. kosovske institucije, a predao im je telekomunikacije, dajući im pozivni broj. Vučić im je dopustio članstvo u nizu međunarodnih organizacija, a početkom decembra je predao energetski sistem u koji je Srbija ulagala decenijama, čime je snabdevanje Srba električnom energijom na severu Kosova prepustio na milost i nemilost Albancima. Od dolaska na vlast Vučića i formiranja ogranka njegove mafijaške organizacije na Kosmetu, tzv. Srpske liste, svaka vlada ratnih zločinaca Tačija i Haradinaja na Kosovu je imala njihovu podršku. Vašingtonskim sporazumom i tzv. “mini šengenom” Vučić je otišao čak i korak dalje: počeo je da radi s Edijem Ramom na formiranju Velike Albanije, a prvi korak ka tome bilo je upravo predavanje energetskog sistema na Kosovu albanskom energetskom bloku. Šta je to, ako ne izdaja?

Predsednik bi vas tu demantovao i rekao kako on neće priznati Kosovo sve dok je na vlasti i da ništa nije potpisao što bi ukazivalo na priznanje?

Kako nije potpisao, kad je pre nekoliko meseci potpisao Vašingtonski sporazum, gde je Kosovo prvi put bilo predstavljeno bez zvezdice koja je osporavala njihovu nezavisnost u međunarodnom opštenju? U tom sporazumu, Izrael je pozvan da prizna nezavisnost Kosova, a Vučić se obavezao da će prekinuti relativno uspešnu kampanju povlačenja nezavisnosti, i da će nakon isteka perioda od godinu dana Kosovo moći da uđe u preostale međunarodne organizacije.

Uzevši u obzir sve što sam maločas nabrojao, da li je išta ostalo da se preda nakon ovih osam godina veleizdaje? Formalno priznanje od Vučića niko ne traži, već glavni sponzori “kosovske nezavisnosti”, SAD i Nemačka, traže ono što je Vučić i obećao 2012: pravnoobavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima prema kojem bi “Kosovo” postalo članica UN, a “naši odnosi“ bili poput onih između dve Nemačke. Ostalo je još samo to, a verujem da će Vučić i to uskoro pokušati da isporuči u čemu moramo da ga sprečimo.

Imajući u vidu da ste od 2008. godine, pa do kraja mandata Borisa Tadića bili njegov savetnik za Kosovo, da li osećate odgovornost zbog trenutne situacije na tom prostoru?

Pre svega da razjasnim, u periodu od jeseni 2008. do 2012. godine ja nisam bio savetnik za Kosovo i Metohiju, već sam u tom periodu bio savetnik koji se bavio regionom kao sekretar Državnog saveta za Srbe u regionu, kao i odnosima s verskim zajednicama. U tom smislu, bavio sam se Kosovom preko odnosa sa Srpskom pravoslavnom crkvom, gde je pružana materijalna i humanitarna pomoć kako srpskoj crkvi, tako i srpskom narodu u pokrajini. Podsetiću vas da je u tom periodu postojalo i zasebno Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, a da se ja nikada nisam bavio bilo kakvim pregovorima ili bio deo bilo kakvog pregovaračkog tima o Kosovu. Naravno da je u tom periodu bilo grešaka, propusta, ali i pritisaka na nas, ali je činjenica da je Srbija do 2012. godine bila i te kako prisutna na teritoriji Kosmeta. Sever Kosova je u potpunosti bio u pravnom, političkom i ekonomskom sistemu Srbije, koja je tada tamo bila prisutna sa svim atributima. Mi smo u srpskim opštinama imali kompletan državni sistem Srbije, od usluga poput telekomunikacija i energetike pa do lokalne administracije, civilne zaštite i pravosudnog sistema. Između Srba na severu Kosova i centralne Srbije nije bilo graničnog prelaza. Od toga nismo hteli da odstupimo ni korak.

Ipak, vlast koju ste činili je postavila ono čuveno pitanje o statusu Kosova pred Međunarodnim sudom pravde, što predsednik često ističe kao primer gluposti bivšeg režima? Kako vi gledate na to?

Pitanje Međunarodnom sudu pravde je upućeno u avgustu 2008. godine, dok sam ja u novembru došao u kabinet kao savetnik. Ali svakako mislim da je bilo hrabro suprotstaviti se u tom momentu najvećim svetskim silama, u prvom redu Sjedinjenim Američkim Državama, koje su podržavale kosovsku nezavisnost. Pa makar i na ovakav diplomatski način. Ne mogu da zamislim da Aleksandar Vučić učini išta slično. Tom inicijativom je sprečen nastavak talasa priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti, a sud je doneo savetodavno mišljenje kojim nikako nije priznata nezavisnost. Uostalom, da je Kosovo zaista izgubljeno tada, ne bi bilo potrebe da Zapad dovodi i na vlasti održava SNS koji od 2012. godine predaje komad po komad suvereniteta. I onda takav Vučić, koji iza sebe ima sramnu hronologiju izdaje na Kosovu i koji na svake pregovore ide sa belom zastavom, ima obraza da nekoga optužuje jer se diplomatskim i pravnim putem borio za Kosovo protiv najvećih svetskih sila.

A kako biste vi, da ste sada na Vučićevom mestu, rešavali status Kosova?

Rešenja za status Kosova jasno stoje u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 i Ustavu Srbije. Predsednik Srbije, ko god to bio, ima obavezu da se pridržava tih dokumenata, a ne da mešetari i trguje suverenitetom svoje zemlje kao na pijaci. Najvažnije, dok Srbijom i „Kosovom“ vladaju ratni zločinci i ratni huškači, ljudi krvavih ruku i krvavog jezika, iskren dijalog nije moguć, jer i jednima i drugima odgovara odugovlačenje pregovora kako bi kao deo balkanske kriminalne hobotnice mogli da nastave da pljačkaju. Zato je preduslov za otvorene razgovore smena režima i u Prištini i u Beogradu.

Pokret Oslobođenje se zalaže za poništenje svih nezakonitih i štetnih sporazuma koje je aktuelni režim potpisao sa Tačijem, Haradinajem i ostalim ratnim zločincima. Takođe, zalažemo se za povratak garantovanog kontingenta vojnika u saglasnosti s Rezolucijom 1244. Srbija ne sme nikada da odustane od prava da svim raspoloživim sredstvima brani svoju teritoriju i svoj narod, kao što to čine sve druge normalne države na svetu. Ne postoji primer u svetskoj istoriji da se neka država dobrovoljno odrekla 17 odsto svoje teritorije.

Poznata je činjenica da važite za političara koji je blizak Moskvi. Kao takav, optuživani ste da zastupate interese “ruske duboke države” i da ste odgovorni za nerede na ulicama Beograda tokom julskih protesta. Kako su na vas uticale takve tvrdnje i jesu li takve izjave predstavnika vlasti uticale na odnose sa Rusijom?

Ja sam pre svega Srbin iz Smaća kod Prizrena i zastupam srpske interese. Zalažem se za nezavisnu, jaku i vojno neutralnu Srbiju koja ima dobre odnose sa svim svojim partnerima, posebno sa onima sa kojima imamo određena slaganja u vezi sa našim nacionalnim interesima. Budući da je glavni nacionalni interes Srbije da se očuva Rezolucija 1244 i KiM u sastavu Srbije, Rusija je možda i najvažniiji naš partner po tom pitanju. Ali odnosi srpskog i ruskog naroda su viševekovni i kroz njih se prepliću naša istorija, kultura, vera, tradicija… Sve to spaja nas i Ruse nezavisno od političkih garnitura i njihovih sitnih interesa. Optužbe vlasti su naravno besmislica. Fabrikovanje špijunskih afera i optuživanje Rusije da stoji iza nereda u Beogradu i pokušaja smene vlasti je nešto što smo već videli pre nekoliko godina u Crnoj Gori, kada je Milo Đukanović pokušao da lansira aferu oko nekakvog ruskog državnog udara. Jasno vam je da ovakve afere i u Beogradu i u Podgorici dolaze iz kuhinje Bebe Popovića, koji medijski manipuliše u oba ova režima.

Govorili ste da je Rusija odlično upoznata sa situacijom u Srbiji i da je svesna da će sa Vučićem proći kao sa Milom Đukanovićem. Međutim, ono što vidimo jeste da je Vučić i dalje veoma važan partner Kremlja i među retkim političarima koji se toliko često sastajao sa Putinom i Lavrovim. Kako to objašnjavate?

Rusija kao suverena zemlja sarađuje sa onim vlastima koje su u Beogradu na raspolaganju. Oni su održavali dobre odnose sa Srbijom u proteklim decenijama bez obzira da li je na vlasti bio Đinđić, Koštunica, Tadić, Dačić ili Vučić. Ozbiljne zemlje tako funkcionišu. Aleksandar Vučić kao šizofrena ličnost istovremeno igra na kartu rusofilije i rusofobije. Sve, naravno, za unutrašnje prilike i potrebe rejtinga. Rusofilija mu je potrebna zbog njene rasprostranjenosti među biračima u Srbiji, a rusofobija zbog njegovih zapadnih podržavalaca i sponzora. Ali budite sigurni da Rusija vrlo dobro zna ko je Aleksandar Vučić i šta radi. Svakako, Moskvi nisu promakli svi napadi na nju u poslednjih godinu dana. Od lažne afere o špijunu iz ambasade i isporuke oružja Ukrajini, preko napada na Jevgenija Primakova, do optužbi za pomenuti pokušaj nasilnog svrgavanja režima u julu, Vašingtonskog sporazuma i povlačenja Srbije iz vojne vežbe Slovensko bratstvo u septembru ove godine. Da bi se razumeo takav odnos prema Rusiji, on se mora staviti u kontekst kosovskog pitanja. Vučić bi rado trgovao i prodao Kosovo za još malo vlasti, ali zna da mu je prepreka za to i Rusija, odnosno njen stav o priznanju Kosova ili članstvu Kosova u UN. Obećao je Zapadu da će Rusiju ubediti da promeni stav oko Rezolucije 1244, ali mu to ne uspeva, pa sada pokušava da isprovocira Rusiju da odustane od te podrške. Sve to bi Srbiju moglo skupo da košta u budućnosti.

Opozicija se trenutno nalazi u fazi pregrupisavanja, koje prate razgovori oko eventualnog zajedničkog nastupa na beogradskim izborima, ukoliko najavljeni pregovori sa vlašću, pod okriljem Evropske unije, budu uspešni. Kakav je vaš stav po pitanju pomenutih razgovora? Treba li opozicija da razgovara sa predstavnicima EU?

Za pokret Oslobođenje nema nikakvih pregovora, kompromisa, četam hausa ili učešća evropskih parlamentaraca oko nečega što stoji u Ustavu i zakonima Srbije. Tamo jasno piše: izbori su slobodni. Mi dodajemo: izbori će biti slobodni, ili ih neće biti. Ideja da se sa Aleksandrom Vučićem treba pregovarati ne bi li udelio malo medijskog prostora ili minimum demokratskih uslova je iluzorna i ponižavajuća i svodi opoziciju na marionetu koja treba da igra svoju malu ulogu u prikazivanju Srbije kao demokratije: da izađu na izbore, da jedna ili dve liste pređu cenzus i uđu sa desetak poslanika u parlament i da tamo glume mečku koju će Vučić pokazivati na zapadu kao dokaz da je njegov režim demokratski.

Mi na tu igru nećemo da pristanemo. Za oslobođenje od ove vlasti nam nije potrebna pomoć ni zapada ni istoka. Kako očekivati pomoć od Evropske unije, poput nekih kolega iz opozicije, kada je ona saučesnik u svemu što Vučić radi, koja mu toleriše otvorenu mafijašku diktaturu, govori kako su poslednji izbori prošli u redu, a sve zarad završetka posla oko Kosova zbog kojeg je doveden? Zato od te i takve licemerne EU apsolutno ništa ne očekujem. Ovo je naša stvar i ovo ćemo sami rešiti. Izbori mogu biti slobodni ili će pokret Oslobođenje fizički sprečiti njihovo održavanje.

Vidite li sebe u nekoj od kolona na nekim od narednih izbora. Da li je moguća saradnja sa strankama koje su nekada činile Savez za Srbiju, a danas Udruženu opoziciju Srbije?

Aleksandar Vučić neće otići s vlasti izborima, već zahvaljujući narodnom buntu i pobuni. Svako onaj ko se bavi politikom i to ne vidi je politička budala. Pokret Oslobođenje nije opozicioni, već narodni pokret, koji sarađuje sa svima u cilju oslobođenja Srbije, pod uslovom da su bojkotvali izbore i da se zalažu za poštovanje ustava po pitanju Kosova i Metohije. Mi naravno nećemo izlaziti na ovakve izbore. Smatramo da sve stranke i pokreti koji već sada trče da se prijave za učešće na lažnim i nameštenim Vučićevim izborima, svesno ili nesvesno, učestvuju u pokušaju održavanja fasade demokratije, a ustvari održavanja jednog pljačkaškog, kriminalnog i izdajničkog režima.

Jedan ste od malobrojnih političara koji se bavi crkvenim pitanjima i odnosima unutar Srpske pravoslavne crkve. Koliko je za vlast značajan izbor novog patrijarha i verujete li da će uticati na izbor?

I pored pritiska koji je poslednjih osam godina vršen na nju, Crkva je po pitanju Kosova i Metohije na poslednja tri sabora imala jasan stav, koji je u suprotnosti s onim što izdajnička vlast zagovara. Vlast će zato pokušati da izborom sebi odgovarajućeg patrijarha dobije podršku za finalizaciju izdaje Kosova. Već se prepoznaje medijski i politički rukopis režima u tihoj kampanji oko izbora novog poglavara SPC. U toku su lobiranja, medijski napadi na pojedine “nepodobne” vladike i izlivi podrške podobnima i bliskima režimu. Po informacijama koje imam, u BIA je čak formirano posebno odeljenje koje se bavi prikupljanjem materijala za zastrašivanje, ucenjivanje i medijsko linčovanje onih vladika koje nisu po volji režima.

Ko su favoriti vlasti za to mesto?

Favorit vlasti je grupacija okupljena oko vladike bačkog Irineja. Tu spada i Mitropolit Porfirije, a vlast će pokušati da pored njih dvojice i treći kandidat bude neko njima blizak: možda Jovan Šumadijski, Lukijan Budimski, ili neko treći. To lako može biti neko od vladika iz centralne Srbije, gde ima dosta kvalitetnih kandidata. Među njima se izdvaja vladika Braničevski Ignjatije, koji je doktor nauka, bivši dekan, čovek sa jakim vezama u svim pomesnim crkvama, pa čak i u Vatikanu. Možda bi on zapravo bio i dostojan kandidat. Ipak, ukoliko bi kriterijum bila samo podrška koju ima od vladika, naroda, monaštva i sveštenstva, vladika Joanikije bi, bez sumnje, bio favorit. U najdelikatnijim situacijama on je pokazao nepokolebljivu mirnoću patrijarha Pavla i energičnu borbenost svog duhovnog oca, Mitropolita Amfilohija. Zato će Vučić učiniti sve da on ne zauzme tron srpskog patrijarha: jer se plaši da će upravo Joanikije svojim autoritetom ojačati poziciju SPC i njenu nezavisnost od političke vlasti, pogotovu u suprotstavljanju izdaji Kosova.

Neretko ističete da je aktuelni ministar inostranih poslova Nikola Selaković ključni čovek vlasti kad su u pitanju crkvene teme i da režim preko njega vrši pritisak na ljude u SPC. Na osnovu čega to tvrdite i gde ste se uverili da je to slučaj?

Zajedno sa vladikom Stefanom Šarićem i Dejanom Nakićem, sekretarom blaženopočivšeg patrijarha Irineja, Selaković čini trijumvirat koji godinama suštinski upravlja crkvom. Još od vremena kada je bio ministar pravde, a u njegovoj nadležnosti bio odnos države prema Crkvi, on se ne trudi da to sakrije. To vidite i po njegovoj umešanosti u aktuelna pitanja – od afere oko budžeta za gradnju Hrama svetog Save, gde do danas ne znamo koliko je gradnja ove naše svetinje koštala i kako je trošen novac, preko zaštite vladike Stefana od optužbi za ljubavnu aferu i otmicu studenta Marka Žarkova, do lobiranja među vladikama za predstojeći izbor patrijarha.

Za kraj, kako ocenjujete život u Srbiji tokom 2020. godine?

Tokom ove godine imali smo dve pošasti: prva je, naravno, kovid, a druga – vlast Aleksandra Vučića. Korona je ogolila ovaj režim i pokazala njegovu nestručnost, lopovluk i laži. Upravo kroz prizmu borbe s koronom videli smo svu nesposobnost režima koji osam godina uništava Srbiju. U godini za nama smo izgubili duhovnog oca srpskog naroda, Mitropolita Amfilohija, kao i poglavara naše Crkve, Patrijarha Irineja. A, opet, baš zaslugom Mitropolita Amfilohija dogodila se i jedna dobra stvar: nakon 30 godina došlo je do, nadam se, konačne smene vlasti u Crnoj Gori. Ipak, za ocenu političkog života u Srbiji, najznačajniji događaj su bili izbori, tj. njihov bojkot. Nakon tog dana čitavom svetu je jasno da smo i 2020. godinu proveli u zemlji zarobljenoj od strane mafije, kriminala i korupcije, na čijem je čelu izdajnik i dahija Aleksandar Vučić. Ali nisam pesimista, da me ne shvatite pogrešno. Čvrsto verujem da je nakon osam godina ovakve vladavine Vučić potrošio sve laži i prevare koje je mogao da proda. I kao što je Milošević „pobedio NATO“ 1999, pa nakon toga izgubio vlast, mislim da je „pobeda nad kovidom“ Vučićevo gubilište i da to vide i oni koji podržavaju ovaj režim.

Božićna čestitka

Ovom prilikom bih želeo da čestitam Božić svim pravoslavnim vernicima i građanima Srbije. Da praznike provedu u miru i blagostanju, uz mnogo zdravlja, sreće i ljubavi. I da sledeći Božić dočekamo u slobodi. Hristos se rodi.

Vučićevu poruku za Božić pročitajte OVDE.

Izvor: nova.rs