Piše: Slobodan Stojičević, autor knjiga Mrežni rat protiv Srba i Hibridni rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve
U ranijim epohama informacija je bilo malo i čovek je najčešće željno upijao svaku novu informaciju do koje je mogao da dođe. Tim pre što mu je u ranijim vremenima često i život zavisio od obaveštenosti i svih mogućih informacija o njegovom okruženju do kojih je mogao da dođe. Ali u današnje vreme medija i sredstava masovnih komunikacija (SMI) je neverovatno mnogo a preko svega toga se pojavio i Internet u vidu Veb 1., Veb 2., Veb 3. i Veb 4. Prosečan čovek danas sem što prati radio i televiziju sa stotinama kanala, čita novine i časopise ili njihove verzije na sajtovima novosti (Veb 1.), tokom dana je svo vreme na mreži („on lajn“) i neprestano, u kratkim vremenskim razmacima proverava elektronsku poštu i prati najčešće nekoliko društvenih mreža istovremeno (Veb 2.) a preko svega toga prosečan „primalac“ najčešće tokom dana neprekidno prati i razne mesindžere (Vajber, Vots Ap, - Veb 3. i 4.).
Koliko informacija prosečan građanin primi tokom dana, govori i podatak da samo jedan broj Vašington Posta ili NJujork Tajmsa (dnevna novina) sadrži otprilike isto onoliko informacija koliko je čovek u na primer XVII veku dobijao za ceo svoj život!
Naravno da čovekov mozak i čovekova psiha imaju problem da prime i obrade ovu količinu informacija. Sa druge strane – čovek je predodređen za „informacionu glad“ ili „informacionu proždrljivost“. Hiljadama godina njegova egzistencija i životi njegovih bliskih su zavisili od pravovremene informisanosti (o opasnostima i o mogućnostima). Tako da je neki oblik „informacione zavisnosti“ (može se nazvati „infoholičnost“) oduvek postojao samo što informacija nije bilo toliko da bi to stvaralo problem sa psihom. Ali danas stvara nekoliko, još uvek neistraženih, posledica i fenomena.
„Infoholičnost“ se kod jednog broja ljudi pretvara u „sindrom Strah od Propuštanja“ ili „SOP sindrom“ (ili na engleskom „FOMO sindrom“ od engl. FoMO - Fear of missing out ), ovaj sindrom je primećen još 1996. godine a počeo je šire da se uočava 2004. godine a manifestuje se kao manijakalni strah od propuštanja neke informacije ili od propuštanja neke mogućnosti. Ovaj sindrom se posebno razvio sa pojavom društvenih mreža. Smatra se da između 40-60% ljudi u nekoj meri povremeno imaju simptome ovog sindroma. Više se manifestuje kod muškaraca nego kod žena. Često uzrokuje grozničavo praćenje novosti, društvenih mreža, saznavanje i pamćenje ogromnog broja (najčešće potpuno bespotrebnih) informacija. Primećeno je čak da mladi ponekad oklevaju prilikom ulaska u emotivnu vezu jer nisu sigurni da li će možda na taj način „propustiti bolju priliku“.
Sa druge strane, postoji veliki procenat ljudi koji na bujicu informacija reaguju potpuno suprotno – počinju da beže od informacija. To je fenomen – zatvaranja pod informacionu kupolu. Usled ogromne količine informacija, prosečan korisnik počinje da bira samo neke medije i SMI kao izvore informacija i to obično one koji su bliski njegovim životnim stavovima. Na ovaj način odbacije sve one izvore informacija koji govore o onome što njemu nije zanimljivo ili mu je neprijatno.
Ovo pak dovodi do nekoliko drugih posledica. Mediji, NVO i ideolozi, počinju da „jure“ korisnike po platformama sa svojim modernim ideološkim i politički korektnim narativima! Na primer ljudi beže od (geo)politike, sukoba, krvi, nasilja,… i počinju da gledaju nešto neutralno. Ova želja za „neutralnim sadržajima“ kod gledalaca dovodi do stvaranja kanala koji govore o prirodi, istoriji, kulturi, kuvanju, fitnesu,… ali se onda u emisije i dokumentarne filmove koji su naizgled „neutralni“ unose savremeni politički korektni sadržaji. Na primer: u istorijske dokumentarce se ubacuje izvrnuto tumačenje istorije, pogled na istorijske događaje iz geopolitičkog ugla Zapada, u emisije o kulturi se ubacuju primeri inkluzivnosti, feminizma, LGBT kroz istoriju,… Sport kao „najvažnija sporedna stvar na svetu“ polako postaje „najvažnije pribežište za odmaranje mozga na svetu“, tako da se i ovde kroz reklame i okolo sportske vesti na „zadnja vrata“ gledaocima serviraju potrebni narativi (svedoci smo koliko sportista je odjednom i slučajno baš danas otkrilo svoju LGBT orijentaciju). Ova ideološka igra „mačke i miša“ između primalaca koji beže od informacija i vlasnika medija koji ih jure sa svojim novim ideologijama, još uvek nije dovoljno istražena a i intenzivno se razvija tako da ni zaključci nisu do kraja poznati. Ali, u svakom slučaju treba znati da nije baš svaka emisija o Drugom svetskom ratu ili o „kako su živeli ljudi u Starom Rimu“ politički i psihološki neutralna.
Nekada davno (pre 20 – 30 godina!) Internet je uslovno govoreći bio „slobodan“. Svako je mogao da piše i objavljuje i svi su mogli da gledaju šta hoće. Danas više nije tako. Pored raznih cenzura o kojima smo govorili i ono što je „u slobodnom pristupu“ samo uslovno se može nazvati tako. Svi AjTi giganti (Gugl, Fejsbuk, Amazon, Tviter, Netfliks,…) i sve internet platforme pažljivo sakupljaju informacije o korisnicima. Posledica ovog sakupljanja informacija ima mnogo i o nekima ćemo još govoriti ali ovde nas zanima sakupljanje informacija u svrhu pravljenja ličnih profila i algoritama. Jedan od nivoa ovog problema je stvaranje „filtera“ ili „zidova“. Ukratko rečeno: da bi se sadržaj učinio što zanimljivijim korisniku, svaka platforma o njemu sakuplja informacije i pravi određeni psihološki profil: šta ga, koliko i kako interesuje. Na primer Gugl prati pretrage (reči koje su pretraživane), posete sajtovima (velika većina sajtova ima ugovor sa Guglom o deljenju informacija o poseti jer se tako „indeksira“ sajt, to jest rangira po broju poseta), teme i ključne reči koje se pojavljuju u pismima na elektronskoj pošti, i još mnogo, mnogo toga i na osnovu svega toga njegov algoritam predlaže ono što je najzanimljivije pojedinačnom korisniku. Danas već više nije tajna da ako se sa dva kompjutera koji su jedan pored drugog pretraži ista reč na Guglu: rezultati pretrage neće biti isti! U odnosu na IP adresu (ličnu adresu korisnika) rezultati pretrage će biti „personalizovani.“ Ovo se tako i zove „personalizacija“ to jest prilagođavanje pojedinoj personi (osobi). Prvobitna ideja personalizacije možda i nije bila monstruozna ali se danas svakako u to izrodila. Ideja je bila da se čovek oslobodi od neželjenih informacija i da mu se ponude one informacije koje ga interesuju. Ali danas ova ideja praktično pomaže u ograđivanju čoveka od spoljnog sveta i njegovo zatvaranje u svoj neki svet. A čovekom odsečenim od spoljnog sveta je mnogo lakše manipulisati. Kako ovo konkretno izgleda? Na primer u julu 2010. godine servis Gugl NJuz je lansirao „personalizovanu verziju“: glavne vesti su iste za sve gledaoce ali ako se gleda dalje, svako vidi samo one novosti koje su relevantne samo za vas u zavisnosti od profila koji je Gugl već sastavio o vama. Ranije, kada bi čovek listao novine on bi video na primer stotinjak članaka a pročitao samo 2-5-7. Ali bi znao da postoji ostalih 95% vesti i pojmova. A danas, u vreme personalizacije, on već polako gubi vezu sa realnošću i prestaje i da zna za postojanje velikog dela realnosti. A isto je i sa svim drugim platformama. Na primer, platforma Netfliks je jedan od prvih servisa koji je upotrebio veštačku inteligenciju da izgrađuje lične profile korisnika i da im na osnovu algoritma nudi sadržaje za gledanje. Ovde se pojavljuje novi problem filtera: manipulacija interesovanjima. Netfliks je optužen da favorizuje LGBT sadržaje prilikom pretraga i sugestija. Drugim rečima samo lagano više predlaže LGBT sadržaje i sadržaje u kojima ima više LGBT likova. Sam korisnik (gledalac) teško da može da uoči i dokumentuje a kamoli da nešto uradi ovim povodom ali postoje organizacije koje prate i dokumentuju pa čak i traže sudsku zaštitu za gledaoce . (A posebna tema je sa sadržajima koji su na ivici pedofilije kao što je film „Slatkiši“ o devojčicama.)
Međutim, to što mi nešto ne znamo ne znači da drugi to ne znaju i da naše reči i postupci nemaju težinu. Mladi, za razliku od sredovečne i starije generacije vrlo dobro znaju za ove algoritme. I ako se u sred pandemije u proleće 2020. godine, u jednoj od najpopularnijih emisija na TV pojavi vladika Grigorije (Durić) i verovatno želeći da se pokaže kao moderan, progresivan, blizak mladima, izjavi da je pregledao ceo Netfliks i da nema šta nije gledao na Netfliksu. Za mlade i one koji znaju šta je veštačka inteligencija i personalizovanje predlaganih sadržaja – to praktično znači da najverovatnije gleda i LGBT sadržaje. Bez obzira šta je on zaista mislio i hteo da kaže . Na Netfliksu postoji barem 57 serija koje forsiraju LGBT kao glavne likove a postoji i posebno izdvojen žanr u pretrazi za LGBT sadržaje .
Sledeći fenomen koji se pojavio poslednjih godina je zatvaranje u „eho-balon“: na društvenim mrežama (a i na drugim platformama, mesindžerima, Veb 3 i 4) čovek naprosto beži od sadržaja koje „neće da zna“ i od ljudi koji misle drugačije. Usled ogromne ponude informacija, korisnik odbacuje svu informaciju koja nije u skladu sa njegovim mišljenjem i fokusira se samo na one grupe i okruženje onih koji misle isto. (Setimo se psi-efekata, na primer efekata „socijalnost informacije“, „efekat stada“ i „efekat podrške grupe“.) Ovo nadalje uzrokuje stvaranje „zatvorenih društvenih grupa“ što je ponekad vrlo opasno: pojavljuju je grupe za samoubistva, grupe fanatika, grupe sektaša, postoji ceo pokret tzv. „skul-šuting“ to jest pucnjava po školama… Prema istraživanjima često se u ovakvim zatvorenim grupama uspostavljaju posebna pravila komunikacije: oslovljavanje sa „brate“ (kod religioznih grupa) i „sestro“ (kod radikalno feminističkih grupa).
Sve ove tendencije i fenomeni su izuzetno opasni u slučaju dece i omladine.
Za „eho-balone“ je karakteristična unifikacija mišljenja to jest da se svako ko misli drugačije vrlo brzo blokira i izbacuje iz grupe, tako da unutar grupe svi misle isto i praktično jedni-drugima ponavljaju jedno te isto. Ali ono što je još opasnije to je lagano putovanje cele grupe i sledovanje za liderom. Obično se u ovakvim grupama izdvoji jaka ličnost koja počinje da vodi grupu u određenom pravcu.
Jedan od najpogubnijih fenomena današnjice, koji iako još uvek nije istražen, ali se uveliko koristi u manipulaciji društvom i onome o čemu ćemo kasnije govoriti – bihejviorističkom ratu, je fenomen ekstrema. Obilje informacija, prezasićenost informacijama i opšta otupelost („blic-svest“, digitalna demencija, debilizacija) korisnika – uzrokuju potrebu za sve jačim nadražajima i sve prostijim sadržajima. Svaka ideja se vrlo brzo uprošćava, banalizuje, karikira, dovodi do apsurda i suprotstavlja onima koji ne misle isto. O svakom pitanju se momentalno stvara dva potpuno oprečna i suprotna stava i svi su prinuđeni da se svrstaju uz jednu od krajnosti. Danas su praktično sva društva podeljena po svakom pitanju na dve krajnosti koje se ogorčeno mrze! Kao što smo rekli za psi-efekat podrške grupe: većina ljudi (a posebno mladih) često izabirajući grupu i okruženje po jednom pitanju – automatski su prinuđeni da se pristanu i na sve ostale „stavove“ grupe iako se u suštini ne slažu.
I ovde dolazimo do u stvari najvećeg problema, fenomena koji se tek nazire: razočaranost, otupelost, bezidejnost, beznađe. Ako se malo pažljivije sagledaju današnja društva a posebno mladi u skoro svim državama i društvima vide se upravo ove osobine.
Iz nekog razloga koji istraživačima tek predstoji da prouče, građani, a posebno mladi, pod uticajem svih platformi, bez obzira na životni standard, klasu, društveni sloj, imetak, obrazovanje,… postaju razočarani, „pravedno gnevni“, otupeli, bezidejni. Verovatno najbolja reč za ovo bi bila: beznađe.
Svi ovi fenomeni se pažljivo izučavaju od strane tink tank centara. I koriste u globalnoj neoliberalnoj ideološkoj agresiji. I države su prinuđene da se brane a i da zaštite svoje stanovništvo. I od osmišljenih napada američkih kiber-ratnika ali i od stihijskih tendencija na samim mrežama. Na primer: u Rusiji postoji nekoliko većih javnih projekata i komercijalnih firmi koji se bave informacionom bezbednošću. Ovo je već postala ogromna oblast koja se tiče i zaštite podataka i zaštite psihe i zaštite od manipulacija, ali jedan segment ove, već se može slobodno reći „industrije“, se tiče praćenja društvenih mreža i „zaštite brendova“ na društvenim mrežama. I ruska država preko tendera naručuje praćenje „temperature“ u društvu i na društvenim mrežama po određenim pojmovima (brendovima).
Praćenje društvenih mreža - Kribrum
1. FOMO: Počemu mы uverenы, čto okružaющie živut lučše nas https://www.wonderzine.com/wonderzine/life/life/232246-fomo
2. Fear of missing out en.wikipedia.org/wiki/Fear_of_missing_out
3. Verile se najbolje teniserke Belgije - jedna za drugu www.b92.net/zivot/vesti.php
4. Najbolja fudbalerka sveta udaje se za svoju koleginicu FOTO www.b92.net/zivot/vesti.php
5. „Netflix forsira LGBT sadržaj“ www.ifamnews.com/sr/netflix-forsira-lgbt-sadrzaj/
6.„Netflix deci suptilno nameće opasnu transrodnu ideologiju“ www.ifamnews.com/sr/netflix-deci-suptilno-namece-opasnu-transrodnu-ideologiju/
7. „Netfliks ide na sud – Velika porota Teksasa podnela tužbu protiv Netfliksa zbog seksualizacije maloletnika“ www.ifamnews.com/sr/netfliks-ide-na-sud-velika-porota-teksasa-podnela-tuzhbu-protiv-netfliksa-zbog-seksualizatsije-maloletnika/
8. Veče sa Ivanom Ivanovićem 526. Gost: Vladika Grigorije 1:05:31 voditelj: „hteo sam za kraj da Vas pitam jedno pitanje koje izlazi malo iz okvira religije, onako ljudsko je. […] Da li možda imate neku preporuku, šta bi ljudi mogli da pročitaju, koji film da pogledaju. Nešto što Vi gledate, što čitate, što mislite da bi bilo korisno za njih?“ Vladika Grigorije: „… da se ispovedim pre toga, za mene kažu ova moja djeca okolo, da sam pregledao cijeli Netfliks. Oni za koji god film kažu – a ja sam ga već gledao a pogotovu serije. Ali ono što se plašim, da ako ja preporučim serije koje ja gledam, onda će oni moji kolege, episkopi da se šokiraju, šta ja to gledam.“ Dalje vladika preporučuje razne filmove, serije („Mladi Papa“ „Narkos“), knjige, šetnju, prirodu, „ja vozim biciklo“,… ali što je najzanimljivije – ne preporučuje molitvu.
9. www.out.com/lifestyle/2017/12/22/57-netflix-shows-awesome-lgbt-characters
10. https://www.netflix.com/rs/browse/genre/100010
11. „Brendovi“ kao što smo ranije opisali nisu samo proizvodi ili firme već to mogu biti i političari, partije, društvene organizacije, životni stilovi, društvene vrednosti,… Jedan od možda najvažnijih „brendova“ je i Ruska Pravoslavna Crkva.
Prvi deo feljtona pgledajte OVDE.
Izvor: Pravda
